Ako bacite prilično bilo koju vrstu čvrstog materijala u okean, školjke će se čvrsto zakačiti za njega. Međutim, ukoliko biste pokušali da primenite lepak na bilo koji od tih materijala dok su pod vodom, on verovatno ne bi držao. Dakle, šta školjke znaju a da mi ne znamo? Naučnici su nedavno otkrili odgovor, a on bi mogao da dovede do napretka u ljudskim tehnologijama.
Već neko vreme je poznato da kada slobodno-plivajuće larve školjki odluče da se zalepe na neku površinu (i naknadno postanu okorele školjke koje znamo), one to čine tako što luče dve tečnosti. Pretpostavljalo se da se ove dve supstance mešaju zajedno kako bi formirale jedan bioadheziv, nešto nalik dvodelnom epoksidu koji se može naći u prodavnicama alata i materijala.
Međinarodni tim naučnika predvođen sa naučnicima sa Univerziteta u Njukaslu u Velikoj Britaniji su, međutim, primetili da to nije slučaj.
Proučavanjem larvi školjki koristeći tehnike snimanja kao što je dvofotonska mikroskopija, otkrili su da adhezivni proces započinje sa kapljicom jedne od tečnosti - ulja - koje se luči na površinu da odbije i ukloni vodu od nje. Druga tečnost, koja je fosforoproteinski lepak, se onda luči u istu oblast i lako se lepi na površinu.
Istraživači se sada nadaju da bi njihova novonastala znanja mogla da se koriste za razvoj visoko-tehnoloških lepkova za upotrebu u građevinarstvu, elektronici, medicini i drugim poljima. Pored toga, sada kada oni bolje razumej proces adhezije školjki, oni mogu biti u stanju da osmisle više efikasnije metode sprečavanja akumulacije tih organizama na trupove brodova i drugih oblasti gde izazivaju probleme.
Istraživanje je nedavno objavljeno u časopisu „Nature Communications“.
