U poslednjih nekoliko godina smo videli veliki broj pokušaja da se u laboratoriji repliciraju jake, ali ipak lagane karakteristike paukove mreže. Međutim, ispostavilo se da paukova svila nije jedina stvar koja inspiriše naučnike. Istraživači sa Univerziteta u Akronu su nedavno stvorili sopstvenu verziju „spajajućih diskova“ koje pauci koriste kod gradnje mreže za učvršćivanje svoja vlakna svile na površine. Ovi veštački napravljeni diskovi bi mogli da se pokažu kao superiorni oblik lepka u odnosu na konvencijalno dostupne proizvode.
Kada pauci žele da pripoje vlakno svile na neku površinu, oni ne pritisnu samo kraj tog jednog vlakna na površinu, nadajući se da će držati. Umesto toga, oni ga pričvrste deponovanjem niza finih vlakana koji se unakrsno raspoređuju preko vlakna svile. Ta zbrka vlakana (kao što se vidi na fotografijama) je poznata kao piriform priključni disk (pyriform attachment disc).
Predvođeni profesorom Alijem Dhinojvalom, tim sa Univerziteta u Akronu je stvorio veštačku verziju ovih diskova, koristeći elektro-predena poliuretanska vlakna. Ona su korišćena da efikasno drže zalepljene osnovne najlonske niti na površinama.
Sada se tim nada da bi takvi diskovi jednog dana mogli poslužiti kao vrsta jeftinog biomedicinskog lepka, recimo za spajanje fraktura ili vezivanje ligamenata na kosti. Oni bi takođe mogli jednostavno da se koriste kao jača alternativa konvencijalnim lepkovima i adhezivnim trakama.
„Umesto korišćenja velike količine lepka, na primer, možemo koristiti ovaj jedinstven i efikasan dizajn niti koji pritiskaju vlakno“, rekao je profesor Dhinojval. „Inspiracija je bila svo vreme ispred našeg nosa, u prirodi.“
Istraživanje je nedavno objavljeno u stručnom časopisu „Journal of Polimer Physics“.
