Koža je sjajna stvar. Prosecite je žiletom ili izgrebite, i ona će ubzo zarasti sama od sebe. Sintetički materijali su nešto drugo iako naučnici ulažu ogromne napore za njihovo ispitivanje.
Hemičari godinama pokušavaju da razviju samozaceljujuće polimerne premaze koji bi bili korišćeni u industriji automobila, nameštaja i sl. Poslednji napori koriste mikrosfere koje sadrže hemikalije za vezivanje. Ove malene kapsule se utiskuju u materijal i kada dođe do njegovog oštećenja njihov omotač pukne i hemikalije iscure iz njih, stvarajući ponovo čvrstu vezu na mestu pukotine.
Biswajit Ghosh i Marek W. Urban sa Univerziteta južnog Misisipija koriste drugačiji pristup koji su objavili u časopisu Science, u martovskom broju 2009. godine. Njihov metod nije pucanje sfera već hemikalija u obliku prstenova - oxetane, koji se umeće u poliuretanski polimer. Drugi sastojak polimera - chitosan, stvara poprečne veze na mestima gde oxetan pukne tako popravljajući oštećenje.
Ono što ovaj metod čini potencijalno veoma korisnim jeste ono što izaziva stvaranje poprečnih veza - izloženost UV svetlosti. To znači da oštećen materijal može sam sebe da zaleči u roku od nekoliko minuta ili sati ako je izložeen sunčevoj svetlosti koja ima mnogo UV zraka u sebi.
U praksi bi to izgledalo ovako. Neko vam ogrebe kola na parkingu, ali dok dođete do automobila, ogrebotina je nestala.
Još jedna potencijalna prednost je ta što ovaj polimer ne zahteva upotrebu svemirskih tehnologija. Chitosan je derivat chitin-a, koji daje oblik školjkama škampa, jastoga i drugih rakova. Tako da ga ima sasvim dovoljno oko nas…
