Kada bi zdanje Doma Narodne Skupštine moglo da progovori, verujemo da bi, za nepun vek svog postojanja, moglo da nam ispriča kojekakve priče: od ubistava, prevrata i revolucija, do poseta najvećih moćnika koji su vladali planetom. Država je nekoliko puta menjala ime tokom proteklih stotinak godina, ali je Skupštini bilo suđeno da svako od njih "istrpi" i dostojanstveno ponese.
Ni samo skupštinsko zdanje nije niklo tako što su sve rabote oko njenog podizanja bile kristalno čiste. Pre bismo mogli da kažemo da je i prošlost Doma naroda nalik na istoriju Srbije. Pomalo je mutna, često ne baš sasvim jasna, a ponajmanje logična.
Svaki poznavalac beogradske istorije jasno će vam reći da je ideja, odnosno projekat po kojem je podignuta zgrada parlamenta delo poznatog predratnog arhitekte Jovana Ilkića. Verovatno će biti u pravu, ali na jedan, tipično "beogradski način". Po svemu sudeći, Ilkić jeste potpisao planove za ovo zdanje. Ostaje pitanje da li ga je zaista i osmislio, da li je plan Ilkićeva originalna ideja.
Ipak, bolje je redom...
Oglas
Zdanje današnjeg Doma Narodne skupštine izgrađeno je na mestu koje je bilo daleka periferija Beograda u tursko vreme. Na tom mestu je pre više od dva veka stajala Batal džamija, koju su gađali još Karađorđevi ustanici tokom oslobođenja u Prvom srpskom ustanku, a kada su najzad raščišćene ruševine, doneta je odluka da baš na tom mestu nikne srpska skupština.
Davne 1891. godine ondašnje srpske vlasti odlučile su da naruče projekat od nekog od naših uglednih arhitekata i izbor je pao na Konstantina Jovanovića, stručnjaka koji je u to vreme živeo u Beču.
Čovek koji je temeljno proučavao ovaj period je arhitekta konzervator Aleksandar Ivanović, čije istraživanje nas je i navelo na ovu priču, a on kaže kako se Konstantin Jovanović ubrzo posle narudžbine ovako značajnog zadatka vredno latio posla i nedugo zatim iz Beča u Beograd stižu prvi nacrti i detaljni planovi.
- Po svemu sudeći, Jovanovićevu pošiljku je dobio Jovan Ilkić, i izvesno je da je stavio u fioku – objašnjava Ivanović. - Sve je na neko vreme palo u zaborav, da bi, posle duže pauze, 1907. godine raspisan zvaničan konkurs za izgradnju Doma Narodne skupštine. Ne budi lenj, tadašnji dvorski arhitekta Jovan Ilkić prikazao je Jovanovićeve planove kao svoje, i to gotovo u svim detaljima. Preciznije, Ilkićeva tadašnja titula bila je "šef Arhitektonskog odeljenja srpskog Ministarstva građevina".
Zato je Ivanović izričit da je postojeće stanje zgrade Narodne skupštine rezultat prepravljenog projekta Konstantina Jovanovića.
- Poređenje izvornog dokumenta koji se čuva u Muzeju grada Beograda i stanja na terenu, neporecivo govori tome u prilog – jasan je Ivanović. - Suština zgrade je njen rani period – period koji dokumentuje izvorni crtež. Ključni značaj pripada razdoblju s kraja 19. veka, a ne 1936. godini kada je zdanje građevinski završeno, s tim što jedno drugo ne isključuje, već samo izmešta u valorizaciji. Reč je o praksi da se ono što je izvedeno na terenu, po pravilu, uvek više vrednuje od same ideje.
Arhitekta konzervator Aleksandar Ivanović ima veoma čvrst stav kada su ovakve pojave u pitanju.
- Želja mi je da bude sačuvan realan doprinos Konstantina Jovanovića. Osvetljavanjem verodostojnih slika u pogledu autorstva i stvarne istorije gradnje Doma Narodne skupštine, zdanje raste u pogledu vrednovanja, a vraća se zasluženi dug arhitekti Jovanoviću, njegovim postavljanjem na mesto koje mu zaista i pripada. Na taj način bi se Beograd dostojno približio evropskim i svetskim metropolama.
Ograda
Do posleratnog doba oko zdanja Skupštine stajala je veoma upečatljiva ograda, ali je ona tada demontirana, pod komunističkom floskulom da "između naroda i vlasti ne treba da stoje nikakve barijere".
Posle je bilo poznato da su mnogi ondašnji rukovodioci u Sloveniji i Hrvatskoj delove ograde koristili da bi opasali sopstvene vikendice. To ni danas nije tajna, pa je čak objavljeno da je Ivan Krajačić Stevo, jedan od tadašnjih "perjanica borbe za prava radničke klase", svoju kuću opasao delovima ove skupštinske ograde.
Ilkićeva smrt
Ni Jovan Ilkić nije doživeo konačnu izgradnju Doma naroda, koja se odužila, već ga je u tome prestigao sudnji čas. Posle njegovog upokojenja, posao izgradnje skupštine okončali su njegov sin, Pavle Ilkić, takođe arhitekta, i ondašnji dvorski arhitekta Gojko Todić.
Zle slutnje
Mnoga predanja vezana su za život i smrt "kralja ujedinitelja" Aleksandra Karađorđevića, a jedno od najpoznatijih bilo je ono kada su mu najavili da će umreti onda kada bude okončana izgradnja Doma naroda. U nemilosrdnoj beogradskoj varoši uskoro se rasplamsao trač kako je to suštinski razlog što je izgradnja Skupštine toliko spora. Istini za volju, Dom naroda građen je gotovo tri decenije. Na kraju, kralj Aleksandar ubijen je u atentatu u Marselju 1934. godine, a Dom Narodne skupštine zvanično je otvoren dve godine kasnije, 1936.
Uredio Krasinov
Enterijer Doma Narodne skupštine delo je velikog ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Ovaj stručnjak bio je deo ogromnog iseljeničkog talasa iz Rusije posle Oktobarske revolucije. Mnogobrojni Rusi su u Srbiji našli svoj drugi dom, a Beograd su jedno vreme zvali i "ruskom prestonicom van domovine".
