Amsterdamski hram holandskih majstora slikarstva ponovo je otvoren posle renoviranja koje je trajalo deceniju. Renoviranje je spojilo moderan dizajn biroa Cruz y Ortiz Arquitectos sa rekonstruisanom kustoskom strategijom u potpunosti obnovljenim galerijama.
Deset godina nije tako mnogo dug period u životu muzeja, a najmanje jednog koji je star već 128 godina. Za slike i skulpture koje se nalaze unutra, od kojih su neke stotinama godina starije, to je sigurno treptaj oka. Ali, za milione ljubitelja umetnosti širom sveta, taj vremenski period može delovati kao večnost.
Amsterdamski muzej Rijksmuseum spada među najveće kuće umetnosti na svetu, u klasi koja deli mesta sa pariskim Luvrom, njujorškim Metropoliten muzejom i Ufići galerijom u Firenci. Od 2003. godine, on je bio zatvoren za javnost i podvrgnut je velikom renoviranju. U aprilu, kada je rekonstrukcija najzad završena, svečano zdanje muzeja je otvorio svoja vrata još jednom, orktivajući mnogo izmenjeni prostor koji će omogućiti posetiocima veoma drugačiji pogled na remek dela koja su čekali deset godina da vide.
Oglas
„Objekat koji smo zatekli je bio mračan, pun lavirinata i jako je bilo ptežano kretanje u njemu“, kaže Antonio Ortiz, direktor seviljskog biroa Cruz y Ortiz Arquitectos koji je bio zadužen za projekat. Od 1885. godine, kada se muzej nastanio u sadašnjoj zgradi, njegovo ogromno blago umetosti je bilo organizovano na loš način i ponekad je pratilo nelogične obrasce, sa planovima koje su ponekad zbunjivale posetioce i činili ih da se zagube. Njegove galerije i hodnici su bili slabo osvetljeni, a njegove javne površine su bile skučene i negostoljubive.
Biro Cruz y Ortiz Arquitectos je sve to promeni sa nizom poboljšanja uključujući i paviljon za azijsku umetnost i centralnim atrijumom koji služi kao nervni centar zgrade. Aprilski debi je bio završni čin dugogodišnjeg angažovanja španskog biroa na holandskom muzeju, nakon prethodnih projekata koji su uključivali privremeni informativni centar. „Postoji osećaj 'praznog gnezda'“, priznaje Ortiz, osvrćuži se na njegovu dugogodišnju posvećenost instituciji.
Ali, više od prostornog podešavanja, tranformacija muzeja je podrazumevala sveobuhvatni re-inženjering njegovog kustoskog pristupa. Direktor zbirki muzeja, Tako Dibits objašnjava: „Gledali smo na zbirku iz ugla vremena, a ne materijala.“ Ogromna kolekcija radova flandrijskih umetnika od Rembranta do mnogih drugih majstora se sada pojavljuje u intervalima sa tadašnjim oklopima, keramikom i tekstilom.
Taktina daje posetiocu potpuniji smisao holandske istorije i kulturne klime u kojima su dela nastajala. Vim Pijbes, generalni direktor muzeja, naziva ovo novo iskustvo iskrenijem, pristupačnijem i jednim koji daje glavnu ulogu posetiocu. „Posetioci mogu da lutaju“, kaže on. „Mogu da pretražuju kroz više od 8.000 umetničkih dela, od srednjeg veka do Mondrijana.“
Dizajn je ponovo odigrao ključnu ulogu u ovom izmenjenom umetničkom susretu sa postavkom vrhunskoh novog sistema osvetljenja, izložbenih vitrina i površinskih obrada koje daju veće prisustvo umetnosti. Francuski arhitekta Žan-Mišel Vilmote iz pariskog biroa Wilmotte & Associés imao je zadatak da, prema njegovim rečima, „učini da arhitektura nestane, tako da možete videti predmete“.
Zidovi galerije su prethodno obojeni u belu boju, što nije neuobičajena boja za muzejske enterijere, ali je ona odvraćala od veom suptilnih portreta i žanrovskih slika holandskoh Zlatnog doba. Vilmote se umesto toga opredelio za bledo sivu boju, dopunjenu sa sistemom indirektnog osvetljenja i tačkastog osvetljenja koji dodatno ističe slike.
Vilmoteov najveći doprinos mogu biti izložbene vitrine i ultra-jasni stojeći elementi, spakovani u nekim slučajevima sa nizom objekta koji naizgled plutaju u vazduhu. „Sviđa mi se stil akumulacije“, kaže Vilmote. „Dve ili tri čaše zajeno su dosadne. Stotinu čaša je dobro.“
Ipak, najviše zapanjujuća promena jeste novi centralni foaje, gde je biro Cruz y Ortiz očistio slojeve prašine i boje u dva dvorišta kako bi formirao vizuelni koherentni zajednički prostor. „Uvek se trudimo da pronađemo sinergiju između starih i novih zgarda“, kaže partner u birou, Mjurijel Huisman. „Mi ne tražimo narativ.“
U ovom slučaju, Ortizovo dodavanje ogromnih lustera, sa metalnim ramovima koji su obešeni odmah ispod kosog staklenog plafona, ima prostornog smisla. On stvara prostor po meri čoveka, zapaža Huismanova, čak i ako je njihova minimalistička belina i ponavljajući pravolinijski oblici ne izgledaju u potpunosti u skladu sa dekorativnom crvenom opekom stare zgrade. Monolitni zidni portali umetnuti u prostor takođe deluju pomalo suvišno, ali oni očigledno imaju ulogu u kanalisanju prohoda ljudi.
Problem starog i novog, tamnog i svetlog, oduvek je bio problem koji je pratio muzej Rijksmuseum. Čak i kod prvobitnog otvaranja 1885. godine, zgrada „nije dobro prihvaćena kod javnosti“, kaže Ortiz. Njegova preterano dekorativni i freskoliki elementi su udarali na protestantski holandski senzibilitet, podsećajući ih na katedralu.
Sve te ornamentistike, odavno prefarbane, su povraćene u restouraciji; ali za razliku od mnogih drugih muzejskih restauracija, ovaj intenzivni čin ulepšavanja je učinio da se u zgradi muzeja osećate samo još više dobrodošli i kao kod kuće, a ne obrnuto.
„Želimo da delimo našu instituciju, da delimo našu kolekciju“, rekao je Pijbes, napominjući da je cilj muzeja da svako holandsko dete vidi čuveni Rembrantov grupni portret „Noćna straža“ (The Night Watch) - jedina slika koja je prikazivana u Amsterdamu tokom renoviranja, i jedna koja je vraćena na prvobitno mesto u muzeju nakon što je ponovo otvoren (na fotografiji ispod).
Ako je cilj renoviranja bio da obasja sa malo dnevne svetlosti - bukvalno i metaforično - ovaj prašnjavi, stari muzej i njegove često prašnjave slike, onda je to svakako uspeo. Nije da je dnevna svetlost bila toliko nepoznata velikanima poptu Jana Vermera i Franca Halsa, naravno. „Za mene, u holanskom slikarstvu se radi o svetlosti“, kaže Dibits. „Mada, potrebna vam je tama da biste videli svetlo.“
