U Srbiji smo skloni da mislimo o zelenoj gradnji kao o „visokoj tehnologiji“ ili „visoko specijalističkoj“ nauci. Međutim, ako pogledamo starorimske objekte, jasno je da je zelena gradnja bila prisutna čak i tada, i to bez svih visoko-tehnoloških inovacija koje su nam dostupne u 21. veku.
Na vrhuncu Rimskog carstva, carski grad je bio najveći urbani centar u svetu, sa populacijom od oko milion ljudi. Na urbani izgled Rima uticao je oblika terena - potoci, brda i močvare. Njegovo izgrađeno okruženje je podjednako bilo pod uticajem prirode. Uz mediteransku klimu koja ima četiri različita godišnja doba, Rimljani su morali da projektuju i izgrade objekte koje su topli zimi, hladni leti i pogodni za duge periode kišnog vremena.
U Rimu postoji mnogo primera arhitekture sa dobrom orijentacijom radi iskorišćavanja dnevne svetlosti, sa hidro-energijom, pasivnim sistemima hlađenja, naprednim sistemima grejanja i prikupkljanjem kišnica u antičkim i srednjovekovnim građevinama. Svaki od ovih principa je prihvaćen od strane arhitekata svugde u svetu.
Oglas
Rimske palate i vile su projektovane imajući sunce na umu, sa sobama koje su postavljene tako da maksimiziraju prodor sunčevih zraka zimi i dobijanja preko potrebnog hlada tokom leta. Čak i mali detalji, kao što je postavljanje biblioteka, su bili razmatrani od strane drevnih rimskih arhitekata, koji su smatrali da će istočna pozicija održati knjige suvim, uz obezbeđivanje da učenjaci uživaju u jutarnjoj svetlosti.
Vile su imale sisteme za upravljanje kišnicom poznat kao „impluviumi“. Ovo su bili potopljeni delovi centralnog atrijuma koji su sprečavali oštećenja vodom tokom jakih kiša i imali su efekat hlađenja u toku letnje žege. Zimi je zračeće podno grejanje generisano kroz „hypocaustum“ - dupli pod koji je omogućio strujanje toplog vazduha iz peći, preko podnog prostora, kroz zidove i napolje kroz krovne otvore.
Zelena gradnja u Rimu nije samo drevna tradicija već i veoma savremena praksa takođe, što i dokazuje Dvorana Pavla VI u Vatikanu. Hala, projektovana od strane italijanskog arhitekte Pjer Luiđi Nervija i završena 1971. godine, izgrađena je da smešta mise za 8.000 ljudi u zimskim periodima. Danas je krov veličine 5.000 metara kvadratnih pokriven sa 2.400 fotonaponskih panela koji proizvode dovoljno energije za grejanje, hlađenje i osvetljenje objekta.
Godišnja energetska ušteda je jednaka sa emisijom od 225 tona gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Iako je Vatikan najmanja država na svetu, zahvaljujući ovom projektu, ona takođe polaže pravo na titulu prve države na svetu koja se napaja solarnom energijom.
I drevni i savremeni Rim pokazuju veliki broj odličnih ideja za projektovanje zelenijeg izgrađenog okruženja. Iako u Srbiji nema puno antičkih objekata koji će nas podsećati na zelene principe gradnje antičkog sveta, naša zemlja je krenula putem izgradnje održivijih objekata i bolje budućnosti. Često smatrana skupom, zelena gradnja to zapravo i nije. Istina, inicijalni troškovi su veći, ali se u veoma brzom vremenskom roku oni vraćaju.
Nedavno smo i dobili prvi sertifikovanu zelenu zgradu u Srbiji, što je samo početak razvoja svesti o zelenoj gradnji kod Srba. Mi u redakciji portala Gradjevinarstvo.rs se stalno trudimo da približimo zelenu gradnju, njene principe i motive široj i užoj stručnoj javnosti u Srbiji.
Iako je istina da smo sada suočeni sa izazovima u građevinskoj industriji zbog raznih faktora, uključujući i svetsku ekonomsku krizu, principi koji stoje iza zelene gradnje će svakako jednog dana biti u potpunosti prihvaćeni. Ne zato što će to država i njene institucije zahtevati, a hoće kako se približavamo Evropskoj uniji, već zbog činjenice da je ona logična, održiva i jednostavna. Ako su to mogli stari Rimljani, pa mogu valjda i savremeni Srbi?
