Mada zvuči kao da je vladina institucija, Savet zelene gradnje Sjedinjenih Američkih Država (U.S. Green Building Council – USGBC) to nije. Nije čak ni udruženje eksperata za probleme prirodnog okruženja - to je privatna neprofitna organizacija, koja funkcioniše na principu članstva. Osnovali su je 1993. godine Dejvid Gotfrid (David Gottfried), vlasnik građevinske kompanije i Rik Fedrici (Rick Fedrizzi), direktor marketinga kompanije za proizvodnju klima uređaja.
Savet zelene gradnje Sjedinjenih Američkih Država je razvio LEED (Leadership in Energy and Environmental Design) rejting sistem za zelenu gradnju. Ako se podsetimo da je to doba kad je zelena potrošačka revolucija neslavno mutirala u zeleni konzumerizam, izazvavši masovni skepticizam i rezistenciju potrošača, LEED je verovatno imao presudnu ulogu u rehabilitaciji ugleda zelenog u građevinarstvu pa i šire. Kako bi to postigao, Savet zelene gradnje SAD-a je razvio mnogobrojne programe i servise, a u saradnji sa ključnim organizacijama u industriji, naučnim-istraživačkim organizacijama, kao i federalnim, državnim i lokalnim vladinim agencijama. Uspehu Savetu zelene gradnje SAD-a je doprinela opšta klima, ali i strategija njegovih osnivača: „Shvatili smo da je pogrešno krenuti sa pričom o okruženju. Pristup mora biti kao u biznisu.“ (Fedrici)
Zaista, LEED je ozbiljan biznis, sa višestrukim izvorom prihoda, gde je članarina ponajmanje važna. Mnogo isplativiji su sertifikacija i akreditacija, kao i kontinuirana edukacija. Primera radi, akreditacija za LEED profesionalca važi dve godine i da bi se obnovila potrebno je kroz praksu ili edukaciju skupiti određeni broj poena.
Iako je LEED pomogao pokretu za održivu gradnju, opšti je konsenzus da je podložan ekomanipulaciji većih razmera jer dozvoljava graditeljima da iskoriste prednosti programa, a da pri tome njihova praksa u suštini nije održiva. Zbog veoma izražene bojazni da bi mogla ugroziti napredak i popularizaciju zelene gradnje, kritika je ispočetka bila veoma bojažljiva, ali postaje sve glasnija i dobrano utiče na popularnost LEED-a. Naime, posle značajne ekspanzije koja se ogledala u članstvu od skoro 20.000 organizacija (2010. godine) članstvo konstantno opada po stopi od 10% godišnje.
Oglas
Kritika u prvom redu ukazuje da bi predmet LEED-a trebao biti, ili je već deo građevinskih propisa i dobre prakse. Ovo je fundametalno pitanje opravdanosti postojanja LEED-a, i opšte je ubeđenje da se on sve više udaljava od suštine održivosti i sve više promoviše visoku tehnologiju za postizanje i kontrolu energetske efikasnosti. LEED je sve manje istinski lider u dizajnu za energetsku efikasnost i zaštitu prirodnog okruženja, a kroz promociju visoko tehnoloških rešenja i gedžeta sve više se komercijalizuje.
Gradnja i zelena gradnja
Građevinarstvo je staro koliko i čovečanstvo – štaviše njegovo je glavno obeležje. Kako se čovečanstvo razvijalo tako su se preobražavale i njegove delatnosti, pa i građevinarstvo. Potreba za skloništem, pokrenula je čovekov graditeljski nagon koji nije splasnuo do današnjeg dana, tako da danas više od polovine svetske populacije živi u gradovima. Oduvek, pa tako i danas, čovek mora da vodi računa o ekonomičnosti, pa samim tim i trajnosti i funkcionalnosti svojih građevina, nastojeći pri tome da zadovolji potrebu za komforom.
Zato su ekonomičnost, trajnost, funkcionalnost i komfor četiri odrednice koje čine klasični predmet projektovanja i arhitekture – kompleksne delatnosti koja stvara prostor za zadovoljenje praktičnih potreba, koji istovremeno pruža zadovoljstvo kroz ispunjenje estetskih, psiholoških i kulturnih potreba. Zato se i osnovni principi zelene gradnje mogu prepoznati u onome što se oduvek smatra kao „dobra praksa“ u građevinarstvu i uglavnom je obuhvaćeno građevinskim propisima:
- Efikasna upotreba energije, vode, zemljišta i materijala;
- Zaštita zdravlja stanara i povećanje produktivnosti zaposlenih;
- Umanjena emisija gasova koji izazivaju efekat staklene bašte, zagađenja i otpada.
Ali ključna razlika jeste ta što zelena gradnja podrazumeva odgovornost za okruženje tokom celokupnog životnog veka (ciklusa) građevine. Tako da možemo reći da je zelena gradnja praksa stvaranja struktura i upotrebe procesa čija je karakteristika odgovornost za okruženje i efikasnost u upotrebi resursa kroz celokupni životni ciklus građevine. Životni ciklus građevine obuhvata analizu i integraciju procesa koji počinje sa izborom lokacije, preko dizajna, izvođenja, upotrebe, održavanja, renoviranja pa do uklanjanja. To je praksa koja proširuje i nadopunjava klasični predmet projektovanja građevina kao što su ekonomičnost, funkcionalnost, trajnost i komfor.
No, zelene gradnja znači još više. Za razliku od tradicionalnog procesa izgradnje koji uzima u obzir samo troškove projektovanja i izgradnje (tzv. prvostepeni troškovi), proces na principima zelene gradnje uzima u obzir troškove upotrebe i održavanja za celokupni životni vek. U prošlosti se kod izgradnje novog objekta u obzir nisu uzimali dugoročni troškovi; danas se zbog porasta cene goriva i energije, kao i ograničenosti izvora energije, oni moraju uzeti u obzir, a ujedno su i siguran način uštede.
LEED standard zelene gradnje je ove principe radi lakše sistematizacije organizovao u šest kategorija:
- Održivo gradilište;
- Efikasnost u potrošnji vode;
- Energija i atmosfera;
- Materijali i resursi;
- Kvalitet uslova boravka;
- Inovacija u projektovanju.
Globalno zagrevanje i energetska sigurnost
Ključ za oboje je štednja energije. Prema podacima Saveta zelene gradnje Sjedinjenih Američkih Država (USGBC) primenom prinicipa zelene gradnje i poboljšanjem energetske efikasnosti, potrošnja energije i emisija zagađenja se može prepoloviti. S obzirom da na građevine otpada lavovski udeo (40% od ukupne potrošnje energije, sirovina i emisije ugljen-dioksida, ne uključujući proizvodnju građevinskih materijala) zar u kontekstu klimatskih promena i svekolike degradacije ekoloških sistema ti principi ne bi trebali biti usvojeni kao standardni građevinski propisi, a ne kao segment rastuće industrije sertifikata? Kao što smo se već uverili, zeleni konzumerizam je doveo do stvaranja paralelnog tržišta za etične i neetične proizvode. Da li na planeti još uvek ima mesta za etično i neetično građenje?
Kontroverze: LEED i Geri, i naravno Papanek
U razgovoru sa izvršnim direktorom Pricker organizacije tokom godišnje konferencije o pitanjima urbanog života (Cindy Pritzker Lecture on Urban Life and Issues, maj 2010. godine) dobitnik prestižne Pricker nagrade, projektant Gugenhajm muzeja u Bilbaou i Plešuće kuće u Pragu, arhitekta Frenk Geri (Frank Gehry) je na pitanje šta misli o globalnom zagrevanju, programu zelene gradnje i održivom dizajnu odgovorio: „Ja mislim da je to defintivno političko pitanje.”
Njegov komentar o fetišizaciji LEED-a, i o tome kako se puno poena i kredita dobija na „šarene laže“ izazvao je dosta kritika širom industrije. Odgovarajući na te kritike, arhitekta Geri je rekao: „Ja nisam protiv LEED-a. Ja mislim da je globalno zagrevanje stvarni problem, kao što nas uveravaju naučnici koji čini se imaju sasvim dobru ideju o onome što se dešava, i mislim da se trebamo pozabaviti sa time ako želimo preživeti na ovoj planeti. Naravno, ima grupa koje su naduvale ovo pitanje za svoju finansijsku dobrobit, a zelena gradnja je sasvim jasno nešto čime se arhitekti moraju pozabaviti.“ Pod pritiskom da se izjasni kako LEED program podržava takav dizajn, Geri kaže: „Ali to je samo jedan od načina. Dosta naših klijenata ne traži LEED sertifikaciju, nije im potrebna, a proces je komplikovan i skup.“
Dalje, navodeći kao primer projekt za Novartis u Švajcarskoj, Geri dotiče srž problema i ukazuje na ono što su mnogi aktivisti definisali kao taktiku zakonodavaca (ekomanipulaciju) pomoću koje izbegavaju rizik koji prati usvajanje restriktivnih zakona i promene kompletnog biznis modela. „Oni (Švajcarska) ne koriste LEED program, vlada propisuje šta je dozvoljeno, a sve mora biti urađeno na održiv način“, objašnjava Frenk Geri. Održivost nije pitanje izbora, nego politike: Kombinacija individualne odgovornosti i vladinih programa koji propisuju kako će se graditi.
Na pitanje šta će po njegovom mišljenju doneti stvarnu, suštinsku promenu Geri odgovara: „Kreativnost i volja. I mnogo toga je naprosto zdrav razum. Bio sam u Peruu i posetio zgradu koju su podigle Inke u blizini Lime, koja je niska i bez prozora, ali je vazduh bio podjednako svež svuda. I nisam mogao da shvatim kako su to izveli, a zaista je neverovatno. Ima dakle dosta primitivnih stvari koje su se radile i koje ne zahtevaju naprednu tehnologiju, a na koje se trebamo fokusirati. A kad se fokusiramo na tehnologiju, to bi trebalo biti sa aspekta estetskog senzibiliteteta. A što je najvažnije, ovom pitanju se moramo ozbiljno posvetiti, tako da naši klijenti i partneri u građevinskoj industriji postanu svesni mogućnosti.“
Zašto u svakom promišljenom iskazu o ideji održivosti odjekuju reči Viktora Papaneka, projektanta, edukatora i mislioca? Zato što je on pronikao u suštinu održivosti i maestralno artikulisao ideju održivosti. Ideje svojih prethodnika, Vilijama Morisa (William Morris) iz Velike Britanije, Ričarda Bakminstera Fulera (Richard Buckminster Fuller) i Frenka Lojda Rajta (Frank Lloyd Wright) iz SAD-a, koji su se zalagali za dizajn koji uzima u obzir prirodno okruženje, Papanek je razvijao dalje i jedan je od pionira u analizi životnog ciklusa proizvoda (LCA - Life Cycle Assessment) – proces procene uticaja proizvoda na prirodno okruženje od proizvodnje sirovina potrebnih za taj proizvod pa do kraja njegovog životnog veka i deponovanja, tj. od kolevke do groba. Etičan pristup dizajnu po Papaneku se zasniva na odgovornoj upotrebi resursa i rezultira proizvodima koji su bolje prilagođeni lokalnim potrebama, za razliku od centralizovanog dizajna koji se zasniva na upotrebi univerzalne moderne tehnologije.
 |
|
AGO, Toronto |
Međutim, Geri je i pored svetske slave kontinuirano na udaru kritike kao ekološki neodgovoran jer se njegovi objekti materijalizuju kao nefunkcionalne forme koje se ne uklapaju u okruženje, očigledno ne vode računa o lokalnoj klimi, i njihova izgradnja i funkcionisanje zahtevaju nepotrebno trošenje resursa. Ali, Geri nije usamljen i kritika ukazuje da se savremena arhitektura potčinila svojim sredstvima, i zavedena neslućenim mogućnostima digitalne tehnologije prenebregla kriterijum opravdanosti i granice održivosti. To je arhitektura čija materijalizacija rezultira pozamašnim tomovima „sakrivene istorije“ (Hoken, Lovins i Lovins (Hawken, Lovins & Lovins) nazivaju sakrivenom istorijom: „Svaki proizvod koji uđe u naše živote ima ono što se naziva sakrivena istorija – nedokumentovani inventar nepotrebno utrošenog i izgubljenog materijala koji je korišćen za njegovu proizvodnju, transport, upotrebu i deponovanje.“) koje samo izvežbano oko može primetiti iza fascinirajućih formi i njihovih kompozicija i tako doprinela degradaciji prirodnog okruženja; kritika dizajna koji nije ni zelen, ni održiv ni odgovoran, bez obzira na sve pokupljene nagrade i sertifikate.
Svestan kritika Geri tvrdi da „zakrivljenje zida“ ili uvođenje bilo koje forme koja ne prati funkciju nego „kreativnu volju“ nije pogrešno, naprotiv, po njemu bi pogrešno bilo vratiti se „dosadnom redu“ - pravim linijama i simetriji. Pri tome se poziva na stvaralački impuls i pravo na ispoljavanje istog ne samo kod umetnika, dizajnera i arhitekata nego i klijenata, tj. njihovih sastavljača projektnog programa. To pravo je na maestralan način primijenio u realizaciji svog remek dela renoviranja Umetničke galerije Ontarija (AGO – Art Gallery of Ontario) u svom rodnom Torontu.
U svom osvrtu na projekat, arhitektonski kritičar Kristofer Hjum (Christopher Hume), pozivajući se na dosad prenebregnuti aspekt odgovornosti projektnog programa za održivi dizajn, kaže: „AGO nije Gerijev najveći projekat, ali je jedan od najboljih. Budžet od 276 miliona dolara za renoviranje te cenjene institucije, jednostavno nije dozvolio arhitekti da proizvede vrstu monumenta koji privlači pažnju sveta i menja gradsku panoramu... Ništa na ovom objektu ne izgleda proizvoljno, ekscentrično, ili kao proizvod taštine, želje da se šokira. Objekat je sve ideje vodilje izveo iz svog programa: To je mesto gde se razgleda umetnost... zgrada je od početka do kraja definisana svojom svrhom i programom.“
LEED i dizajn za stvarni svet
Arhitekta Geri se opravdano ili ne našao na udaru kritike poklonika LEED-a, iskrenih i onih manje iskrenih. Jer, reputacija brenda je ugrožena na način na koji najžešći kritičari najviše i upozoravaju: Neodgovorno ponašanje arhitekata i inženjera koji usled zaokupljenosti poenima previđaju istinski važne aspekte građevine, i tako promovišu površan i pomodarski pristup održivoj gradnji.
Generalna je zamerka da zeleni programi uzaludno troše dosta vremena i novca na stvari koje su očigledne i još više vremena i novca na stvari koje su beznačajne i nevažne. S druge strane, energetska efikasnost se ostvaruje i kontroliše uz pomoć visoke tehnologije, pa uvek postoji mogućnost da idealisti, ali i profiteri podlegnu iskušenjima, kao što smo videli svuda u oblasti digitalne tehnologije, i posegnu za sofisiticiranim ali društveno, ekološki pa i ekonomski neopravdanim rešenjima.
O tome piše Lojd Alter (Lloyd Alter) izveštavajući sa Sajma Zelene gradnje u Bostonu, 2009. godine: „Gedžeti vladaju – dok je upravnik Nacionalnog povereništva za istorijsku prezervaciju (National Trust for Historic Preservation) Ričard Moe (Richard Moe), u polupraznoj dvorani držao predavanje o tome kako je stara gradnja bila istinski zelena, prezentacije gedžeta su bile krcate. Dakle, poklonici LEED-a su jasno pokazali da ni najmanje ne mare za činjenicu da je ‘najzelenija cigla ona koja je već u zidu’ i da je vreme da spoznaju da najveće zeleno tržište za arhitekte u SAD-u nije novogradnja nego popravljanje postojećeg.“
A kad smo kod cigle, problemi sa građevinama – neefikasne i bolesne zgrade, su počeli kad je cigla izbačena iz zida: Obešene staklene fasade su najjeftinije rešenje s aspekta troškova gradnje, dakle dizajna stvari. Sa aspekta dizajna sistema i servisa, tj. dizajna za stvarni svet, bile su dobro rešenje samo dotle dokle su energenti bili jeftini.
Na sreću, među arhitektima je sve više onih koji se pozivaju na činjenicu da su ljudi oduvek znali kako da grade i pritom štede energiju i da se adaptiraju na klimu umesto što pokušavaju da je savladaju. Stiv Mouzon (Steve Mouzon), jedan od njih kaže: „Prvobitno, pre ‘Termostat doba’, zelena gradnja je bila jedini izbor, u protivnom bi se ljudi zimi smrzli, a leti umrli od toplotnog udara, a da ne pominjemo sve druge nezgode.“ Revoltira ga to što se svi u tom procesu manje bave suštinom održivosti a više sitnicama i ovakav pristup naziva „Gizmo Zeleno“ (Gizmo Green) i kaže: „Nije važno koliki je ugljenični otisak zgrade, ako morate voziti svuda da biste živeli u njoj - to je suština održivosti.“
 |
 | |
|
Terry Avenue Offi ce, Sijetl | ||
Da je to lako izvodljivo potvrđuje projekat Terry Avenue Office, arhitektonskog biroa Weber+Thompson Architects, koja je energetski najefikasnija zgrada na zapadnoj obali Sjedinjenih Država, i to bez rešenja koja podrazumevaju visoku tehnologiju, bar kad se radi o grejanju, hlađenju i osvetljenju. To je prva moderna poslovna zgrada bez klimatizacije izgrađena u zadnjih 50 godina u Sijetlu i koristi otprilike 30 odsto manje energije u odnosu na tradicionalnu zgradu slične veličine, i sve to bez vetroturbina i fotonaponskih sistema.
Sve je bazirano na pasivnim strategijama projektovanja: Orijentacija, oblik i prirodno osvetljenje, na način na koji su to arhitekti radili stotinama godina – previše sunca, postavi brisoleje; treba ti svež vazduh, otvori prozor; treba ti svetlo, ograniči dubinu na 12 metara; hoćeš da vazduh cirkuliše, napravi unutrašnje dvorište u sredini objekta i otvoreni prozori će napraviti promaju! Totalnoj redukciji energije doprinose i drugi elementi poput efikasnog zračećeg sistem grejanja sa individualnom kontrolom, slavine sa malim protokom, suvi pisoari, atraktivna stepeništa (koje podstiče pešačenje) i minimalan broj liftova, minimalna upotreba završnih materijala, a kvalitet unutrašnje atmosfere je omogućen upotrebom boja, lepkova i obloga koji imaju nizak sadržaj štetnih organskih jedinjenja (VOC).
Zaključak
„Do održivosti nas neće odvesti visokotehnološka i sofisticirana tehnologija. Treba graditi tako što će se ponovo raditi jednostavne stvari koje je svako radio pre nego što smo imali jeftine energente. Tako se prave ‘najpametnije’ građevine na svetu“, kaže Lojd Alter. Ovako bi glasila najsažetija kritika LEED-a, i sve je veći broj onih koji veruju da LEED građevinskoj industriji nameće trku za poenima u kojoj se prenebregava fundamentalno, a favorizuju rešenja koja nisu ekološki, društveno pa ni ekonomski opravdana.
