Sa fenomenalnim uspehom danske televizijske serije „Borgen“ i nedavnim proglašenjem čuvenog časopisa „The Economist“ da su nordijske zemlje sledeći supermodel zapadnih političara, sve oči su uprte na Kopenhagen u poslednjih nekoliko godina. Takođe, u arhitekturi vidimo ovu tendenciju sa nedavnom slavom arhitekte Bjarka Ingelsa (Bjark Ingles) i grupom mladih arhitektonskih biroa oko njega. Taj trend je kulminirao sa prošlogodišnjim izdanjem knjige „Novi talas u danskoj arhitekturi“.
Nakon uspeha biroa SuperDutch iz 90-ih godina 20. veka, dvehiljaditih je ova grupa mladih danskih arhitekata (koji su gotovo bez izuzetaka svi radili po nekoliko godina u biroima OMA ili MVRDV) osvojila svetsku scenu sa pametnom mešavinom jasnih koncepata, velikih izjava i zaslepljujućih rendera, što im je donelo veliku popularnost među studentima i mladim arhitektama širom sveta.
 |
|
Neboder Šard, London |
Najpoznatiji po bombastičnim pseudo-intelektualnim frazama biroa BIG kao što su „Utopijski pragmatizam“, „Arhitektonska evolucija“ i „Hedonistička održivost“, opšti stav grupe jeste pozitivistički i pragmatični pristup projektovanju. Novi pragmatizam je često potreban u teškim finansijskim vremenima, ali ponekad je u opasnosti da bude malo preblizu komercijalizacije, jeftinih marketinških trikova i nekritičnom odnosu prema klijentima.
Suviše često postaje minimalan po pitanju socijalnog angažmana i održivog zelenila, koji je brzo projektovan od strane vojske pripravnika. Koliko pragmatizam i konceptualizam vredi kada se završava u pojednostavljanim slikama poput VEJLE stambenog projekta? Kada je javni prostor sveden na guranje nagnutog krova do prizemlja? Kada održivost znači skijanje sa elektrane!
Oglas
Ali, baš kao što nam serija „Borgen“ pokazuje dublju emancipatorsku borbu između javne karijere i privatnog života, šta bi mogao da bude osnovni tok u savremenoj arhitekturi koji odražava ovaj novi talas? Šta tera te mlade arhitektonske biroe da plutaju ka oblama pojednostavljenja?
U srži problema možemo pronaći kanonizaciju koncepta i imidža, u svetu gde se arhitektura (od projekata na trećoj godini fakulteta do međunarodnih takmičenja svetske klase) uglavno procenjuje i sudi po jednolinearnom konceptu i fensi renderima (3D modelima). U arhitektonskoj sceni gde je divljenje Kolhasu i Zahi Hadid postalo toliko veliko da mi ne vidimo da je koncept bez njegovog genija samo prazna ljuštura.
Ovo sve rezultira cunamijem fenomenalnih fotografija objekata koji nikada neće biti izgrađeni, ili još gore, biće izgrađeni u Kini upravo tako kao što su prikazane na tim fensi renderima. To je ono što Sem Jakob (Sem Jacob) u nedavnoj kolumni zove „tokom fotošopovane inkontinencije“ (Dezeen 2013).
Zaslepljujuća arhitektura koja je lako objašnjiva, ali skoro nikada izgrađena; priča o društvenom angažmanu koja se prodaje kao alva, ali se topi kao sneg. Prošlog decembra, Vilijam Kertis (William Curtis) je skovao termin „Vijagra urbanizam“, pokazujući u slučaju nebodera u Londonu kako šuplji koncepti i zavodljive slike mogu postati karikature sebe:
„London je izrastao u epicentar dualnosti... Neboder Šard (Shard) arhitekte Renzoa Pianoa (Renzo Piano) je još jedna gomila luksuznog smeštaja i stranih investicija promovisan kao da nešto „pruža i daje“ građanskom životu. Apsurdni internet sajt tvrdi da je ovo narušavajuće i profitersko čudovište inspirisano istorijskim crkvenim tornjevima i udvojenim jarbolima brodova prikazanih na obalama Temze.“ (AR; jul 2012)
To je opasnost koja preti mladim danskim arhitektama novog talasa ako se njihov uspeh bude zasnivao isključivo na osnovu njihovih sumnjivih koncepata i uglađenim renderima. Šta ako prestanemo da verujemo da postoji bilo kakva veza između obećane arhitektonske Valhale i urbane stvarnosti koja ona stvara? Šta ako prestanemo da verujemo da grafikoni i dijagrami mogu da reše realne društvene probleme?
I ovo je mesto gde dolazi nada. Jer među danskim biroima koje čine novi talas postoje znaci da neki od njih razvijaju iskreniji društveni angažman i kritički akademski pogled, kao što je to biro COBE (sa sedištem u Berlinu i Kopenhagenu) koji je nedavno realizovao zanimljivu biblioteku u Nordvestu, ili biro Powerhouse Company (sa sedištem u Roterdamu i Kopenhagenu) sa nedavnom kritičkom publikacijom „Shifts“ (promene, smene...).
Ukoliko mladi arhitekti uspeju da usvoje više istinski socijalno angažovanje i kontekstualnu arhitekturu koja nije samo uglađeni koncept, već je i ukorenjena u znanju, zanatu i kritičkom odnosu, možda i imamo svetlu budućnost. Jer kada imate zaista dobru priču, ne postoji ništa loše u tome da je dobro ispričate.
