Da li je arhitektura otporna na prirodne katastrofe? I može li biti?

Ne bi trebalo da postoji negiranje klimatskih promena i rezultata koje one donose na životnu (kako neizgrađenu, tako i na izgrađenu) sredinu. Arhitekte stoje na liniji fronta u ratu protiv klimatskih promena i ekstremnih vremenskih prilika.

Majansko proročanstvo je ipak izgleda bilo pogrešno protumačeno. Kraj sveta nije nastupio 21. decembra 2012. godine, i sve radosti i problemi življenja su ostali. Ali, uvek postoje nova proročanstva i novi „stručnjaci“ koji će u njima videti kraj sveta. Šta ćemo sa njima raditi? Hoćemo li dozvoliti da nam kao prethodni put predstavljaju remetilačku silu ili ćemo nastaviti da živimo kao do sada? Kao do sada? Teško. Sa ili bez proročanstava, čovečanstvo se kreće ka novom ratu. Ne onom klasičnom, nacija protiv nacije, već čovečanstva protiv planete koja vida svoje rane. Ali, ovaj rat se ne bije konvencijalnim oružijem. On se bije mudrošću i učenju na greškama, snalažljivošću i prihvatanjem sopstvenih krivica. Možemo ga dobiti jedino suočavanjem sa samima sobom i nepobitnim istinama i pokušati da se izborimo sa posledicama.

Uragan Katrina uništio je Nju Orleans 2005. godine, toplotni talas u Čikagu 1995. godine ubio je preko 700 ljudi, snežna oluja u Kanadi je 1998. godine ostavila četiri miliona ljudi bez energije i naterala 600.000 da se privremeno isele iz svojih domova, od posledica toplotnog talasa u Evropi 2003. godine umrlo je oko 30.000 stanovnika kontinenta, cunami u Indijskom okeanu 2004. godine je usmrtio oko 250.000 ljudi, zatim cunami u Japanu prošle godine nakon razornog zemljotresa, zemljotresi u Čileu i na Haitiju, vulkan na Javi, zemljotres u Kraljevu, poplave u Srednjoj Evropi i nedavni uragan Sendi koji je pogodio istočnu obalu Severne Amerike... prirodne nepogode su zaista tu, i to su sve posledice ovog novog „tihog“ rata. Nijedan rat ne prolazi bez žrtava, a u ovom slučaju gubitnici smo samo mi.

Dakle, šta nam je činiti? Moramo da se menjamo radi budućnosti naše dece i planete Zemlje (koja nije moja, niti tvoja, niti vaša, niti njihova – već svačija: prošlih, sadašnjih i budućih generacija biljaka, životinja i ljudi). A u međuvremenu nam ostaje samo da se na najbolji način branimo od prirodnih katastrofa. Drugim rečima, moramo se fortifikovati (nemojte nas bukvalno shvatiti, molim vas).

Kako je uragan Sendi protutnjao preko cele istočne obale, poređenja sa uraganom Katarina su bila neizbežna. Očevici su dokumentovali posledice oluje preko interneta, škole i berze su bile zatvorene, cela naselja su bila evakuisana, skoro osam miliona ljudi je ostalo bez struje, otkazano je oko 16.000 letova. Procenjuje se da je oko 20 milijadi dolara u imovini oštećeno ili unušteno, dok je desetine ljudi poginulo.

Prirodne nepogode se sa razlogom zovu Božja dela. Nije bilo ništa što je bilo ko mogao da uradi da zaustavi uragan Sendi. Naprotiv – ne računajući dobro organizovan odgovor vlasti Sjedinjenih Američkih Država i mnogih pojedinačnih činova junaštva – čovečanstvo je samo pogoršalo situaciju. Kako? Kroz zanemarivanje naše infrastrukture i našeg stalnog neuspeha smanjenja emisija štetnih gasova, koji pogoršavaju klimatske promene i podstiču ekstremne vremenske nepogode.

„Svako ko misli da ne postoji dramatična promena vremenskih obrazaca negira realnost“, rekao je guverner države Njujork Endru Kuomo (Andrew Cuomo) na konferenciji za novinare dan posle uragana Sendi. „Mi imamo novu realnost, kao i staru infrastrukturu i stare sisteme.“

Američka vojska i globalna industrija osiguranja se slaže sa guvernerom Kuomom (kao i naučni establišment, što nije iznenađujuće). Američko ministarstvo odbrane i sve četiri grane službe navode klimatske promene kao pretnju nacionalnoj bezbednosti; dok ih osiguravajuće kuće, sa svoj strane, smatraju kao najozbiljnije pretnje.

Ipak kratkovidni komercijalni, politički i verski interesi imaju misiju da diskredituju klimatologe i druge naučnike, dezinformišu čovečanstvo o jasnim i prisutnim opasnostima od klimatskih promena i blokiraju nacionalne i međunarodne napore za rešavanje tog problema. I radeći to, oni su otišli daleko izvan granica zdravog skepticizma ili razumne sumnje. Hotimično neznanje i lični interes poricanja klimatskih promena ugrožava naše nacije i planetu, podjednako kao i što to radi terorizam.

Američko društvo građevinskih inženjera je u svom izveštaju o infrastrukturi iz 2009. godine dao Sjedinjenim Američkim Državama ocenu D (ekvivalent oceni 2 – dovoljan), i procenilo da će biti potrebno 2,2 biliona dolara u narednih pet godina kako bi se ispravilo stanje infrastrukture. U međuvremenu su Sjedinjene Države potrošile oko 7,8 biliona dolara za odbranu i nacionalnu bezbednost u deceniji posle 11. septembra, uključujući i troškove ratova u Avganistanu i Iraku.

To nije stvar resursa, to je stvar prioriteta. Zamislite da Sjedinjene Države nisu u ratu protiv terorizma ili ratu protiv droge, već u ratu protiv klimatskih promena, uz arhitekte i inženjere koji ponosno služe na prvim linijama fronta. U toj alternativnoj Americi, usvajanje održivih tehnologija je politički imperativ, a ne dobra volja; gde se podrška i finansije ulivaju u istraživanje i razvoj koji može da revolucionizuje građevinsku nauku; gde bi svaka novogradnja i renoviranje ciljalo najviše ekološke standarde i energetsku efikasnost.

Postavljena su i prva načela projektovanja bezbednijih zgrada koje mogu biti operativnije u uslovima dužeg nestanka struje ili vode, goriva za transport hrane, ekstremnih temperatura, itd. Ključne elemente zgrada prilagođenih pasivnom preživljavanju izneo je i Aleks Vilson (Alex Wilson), urednik internet portala Building Green, EBN:

• Otpornost na oluje – zgrade moraju biti sposobne da izdrže ozbiljnije oluje. Nekada „stogodišnje“ oluje sada se javljaju na svakih dve ili tri decenije. Jedan od najstrožijih propisa za zgrade koji se odnosi na oluje na snazi je u Majamiju (Miami–Dade County building code). Snažni vetrovi nisu retkost ni u Srbiji pa prilikom projektovanja i izvođenja treba voditi računa da krovovi pružaju manji otpor vetru (dobro zatvaranje oboda krova) jer će tokom svog životnog veka zgrada morati da preživi i desetinu i više snažnih oluja;
• Gabarit zgrada – u smislu ranjivosti, visoke zgrade (neboderi) možda ne mogu da opravdaju svoje postojanje. One zahtevaju mnogo energije da bi bile operativne a mogu generisati samo manji deo te energije (kao posledica njihove geometrije), i u njima je znatno otežana komunikacija, pa čak i snabdevanje vodom u slučaju nestanka električne energije (liftovi, pumpe za vodu, itd). Zato je možda bolje opredeliti se za nešto niže zgrade, na primer, lamele;
• Pasivni dizajn – Zgrade bi trebalo da mogu da održavaju podnošljivu temperaturu u enterijeru u slučaju dugotrajnijeg nestanka energije za zagrevanje ili hlađenje. Danas već veoma dobro znamo kako da napravimo energetski efikasne zgrade: rešenje detalja, izolacija, prirodna ventilacija i kruženje vazduha u zgradama, pasivno solarno zagrevanje, pasivna zaštita od pregrevanja, itd. Sve ove strategije bi trebalo da postanu standardna praksa i neodgovorno je ignorisati ih;
• Dnevno svetlo – prirodno osvetljenje takođe treba da bude standardna praksa jer omogućava ljudima da koriste zgrade u kako-takvim uslovima i kada nema električne energije na duže vreme;
• Obnovljivi izvori energije – upotrebom obnovljivih izvora na samom objektu ili na parceli, umanjuje se zavisnost od mreže za distribuciju električne energije. Tako havarija koja se dogodi stotinama pa i hiljadama kilometara daleko neće imati presudan uticaj na upotrebljivost objekta. Zato treba iskoristiti potencijal solarnih fotonaponskih panela i kolektora za zagrevanje vode, vetra ili biomase (opalog lišća, trave, drveta na parceli i u neposrednoj okolini). I kada u regularnim uslovima ovi sistemi u maloj meri doprinose ukupnim potrebama za energijom u zgradi, u kriznim situacijama redefinisane primarne potrebe mogle bi biti zadovoljene iz ovih izvora. Mogu biti korisne i pumpe ili osvetljenje na solarno napajanje;
• KGH sistemi – sistemi za klimatizaciju, grejanje i hlađenje trebalo bi da budu optimizovani tako da u određenim uslovima mogu da rade i samo zahvaljujući energiji koju dobijaju iz solarnih panela. Moguće je koristiti se i prirodnim zakonima strujanja vazduha za ugradnju alternativnih rešenja koja će funkcionisati poput kanala za ventilaciju u zgradama pre pojave električne energije;
• Čuvanje vode – sakupljanje atmosferskih voda na parceli ili u objektu jeste jedna od osnovnih komponenti zgrada prilagođenih za pasivno preživljavanje.

Vlasti mogu čak i da prihvate vrstu briljantnog kontraintuitivnog dizajna koji su arhitekte i urbanisti prikazali 2010. godine na izložbi Muzeja moderne umetnosti pod nazivom „Rastuće struje: Projekti za dokove Njujorka“ (Rising Currents: Projects for New York’s Waterfront). Jedan tim, na čelu sa Stivenom Kaselom (Stephen Cassell) i Adamom Jarinskim (Adam Yarinsky) iz biroa Architecture Research Office i Suzan Drejk (Susan Drake) iz biroa Dlandstudio, predložili su zamenu betonske periferije donjeg Menhetna sa močvarama i propustljivim betonskim ulicama projektovanim da apsorbuju kako brzo nadolazeće talase, tako i spori rast nivoa mora. Ovi biomimetički baferi bi bili jako korisni za vreme uragana Sendi (fotografije iznad i levo).

Nadamo se da će neko dobro proistići iz svih skorašnjih katastrofa. Uragan Sendi će možda poslužti kao poziv za buđenje onima koji žive u stanju poricanja posledica klimatskih promena i hitne neophodnosti ulaganja u infrastrukturu. Politički prokret prema naučnoj realnosti i ekološkoj odgovornosti će imati duboke pozitivne efekte na naš ekosistem i ekonomiju. Koliko prirodnih katastrofa treba da se desi da bismo nešto uradili?!