Zelena gradnja u Srbiji

Svedoci smo da se i u srpskoj građevinskoj industriji sve češće koriste pojmovi kao što su ekološka, održiva ili, najčešće, zelena gradnja. Iako ovo pokazuje da se na neki način približavamo svetskim trendovima, važno je da se zna ko, kada i zašto ove pojmove može koristiti sa punim pravom, a kada je reč o marketinškom triku. Na početku želim da naglasim da niko nema monopol nad terminom „zelena gradnja“, niti treba da ga ima. Jednostavno, ovaj pojam usvojio je čitav svet da njime opiše koncept projektovanja, građenja, završne obrade, opremanja i korišćenja zgrada koji se bazira na principu održivosti. Nije ni jednostavnije ni složenije nego što zvuči...

Kada bi moglo u dve rečenice, ne bismo ni pominjali, zar ne?
M. A. Bal

Graditi zeleno?

Ako se već mora graditi, graditi zeleno znači da se projektuje do poslednjeg detalja, da se radovi izvode uz poštovanje najboljih primera i metoda prakse za neki sistem, materijal ili uređaj, zatim, da se koriste materijali koji će u što manjoj meri dalje rabiti resurse planete, uz analizu uticaja objekata na povećanje saobraćaja i transporta, zagrevanje u gradovima, kapacitet infrastrukture, stvaranje otpada, odliv atmosferskih i kanalizacionih voda, zauzimanje zemljišta, itd.

Dakle, jednostavno je kada se zelena gradnja posmatra kao pristup građenju koji se zasniva na krilatici »uradi svoj posao najbolje što možeš«, i naravno, uz poštovanje svevažećeg principa »čojstva i junaštva«. Šta to znači u savremenom građevinarstvu? Znači baš isto ono što je značilo i za vojvodu Marka Miljanova:

• junaštvom čuvaš sebe od drugih - za jedan objekat to su računi za energiju, vodu i komunalije, popravke, nepotrebni izdaci za novi materijal pre nego što se iskoristi sve što se može, preterana zavisnost od sopstvenog prevoza, cene goriva, itd.
• čojstvom čuvaš druge od sebe - jedan objekat uvek, a često i znatno, utiče na zagađenje vazduha bukom, gasovima, veštačkim svetlom, toplotom, senkom, itd.

Zato zelena gradnja nije nikakav novi pristup građenju, ogranak, paralelna grana građevinarstva. Zelena gradnja nije građevinska egzotika, estetika, NLO. Ona nije delo građevinskih hipija, vegeterijanaca, ili ekologa koji bi želeli da grade isključivo po principima svoje nauke. Na skali kvaliteta građenja, zelena gradnja je ona poslednja lestvica koju danas imamo. Jedna zgrada izgrađena po svim standardima klasične građevinske prakse, pa još malo bolje - to je zelena zgrada.

Ekologija i građevinska industrija

Na početku sam pomenuo da je u svetu najrasprostranjeniji pojam - zelena gradnja. Kod nas se verovatno češće čuje pojam ekološka, i uglavnom, za razliku od svetske građevinske industrije gde je najčešće reč o zelenim zgradama, mi govorimo o ekološkim kućama. Problem je u obe reči: »ekološka« i »kuća«.

O održivosti i ekologiji kuća posebno sam govorio u tekstu objavljenom na portalu Gradjevinarstvo.rs (Srpska ekološka kuća - šansa za našu građevinu ili uobičajena domaća mitomanija, januar 2011.) Zaključak tog teksta ponoviću ovde:

»Ekološka kuća može biti samo ona koja je uporediva sa ptičjim gnezdom, jazbinom, mravinjakom – napravljena je od materijala koji se nalaze u neposrednoj blizini i isključivo radom onih koji u njoj žive. To otprilike znači da ne može imati ni ekser ni šarku na vratima ni staklo na prozorima. Za koliko takvih kuća znate?«

Uopšte, ukoliko bilo koju svoju građevinu nazovemo »ekološkom«, da li to znači da naše gradove smatramo »ekosistemima«? Ako potpuno prirodnom okruženju oduzmemo ovaj termin i dodelimo ga urbanoj sredini, da li ćemo izmislitii novi pojam za netaknute prirodne rezervate?

Drugi razlog zašto su zelene zgrade zastupljenija tema od kuća kod svih relevantnih svetskih izvora leži u tome što su kuće, i urbanistički koncept koji ih prati, daleko od održivosti u savremenom svetu. Zašto je to tako? Jednostavno, napravite grubo poređenje: sa jedne strane 100 kuća, i sa druge 100 stanova. Površine korisnog prostora mogu da budu iste, a zatim izračunajte: površinu fasadnih zidova, površinu krovova, površinu pristupnih saobraćajnica, površinu neizgrađenog zemljišta, površinu pešačkih staza, dužinu kablova, cevi, itd.

Zelena rekonstrukcija

Zelene zgrade predstavljaju ključnu temu održivosti iz još jednog razloga - rekonstrukcija. Drugu polovinu 20. veka obeležila je masovna izgradnja, a početak 21. veka realnost nedovoljnih resursa, energije i investicija. Izlaz se nalazi u rekonstrukcijama postojećeg fonda zgrada: javnih, poslovnih, industrijskih i stambenih.

U tom smeru »stara« parola EU – 20/20/20 (20% smanjenja emisije CO2 uz 20% energije iz obnovljivih izvora do 2020. godine), već dobija naslednika 90/90/50: rekonstrukcija 90% postojećeg zgradarskog fonda uz 90% smanjenja potrošnje energije u zgradarstvu do 2050. godine. U skladu sa tim, procenjuje se da će u narednim decenijama samo u Evropi ovaj poduhvat obezbediti oko pola miliona radnih mesta.

Čak i da ove brojke nisu previše optimistične, one pokazuju još jedan nedostatak: i dalje se govori samo o rekonstrukciji posvećenoj unapređenju energetske efikasnosti zgrada. Međutim, to neće biti dovoljno. Recimo da potrošnju energije u zgradama smanjimo za 50%, u vremenskom intervalu od nekoliko decenija, uz velika ulaganja u omotače, instalacije i sisteme kontrole. Time nismo rešili:

• zagađenje vodotokova - atmosferske vode spiraju sa poljoprivrednih površina i vrtova veštačka đubriva koja hrane neke vodene biljke koje zatim oduzimaju kiseonik iz vode i desetkuju sve druge biljne i životinjske vrste; atmosferske vode slivaju se u kanalizaciju, a zatim u vodotokove, spiraju ulja, naftu i druge nečistoće sa parkinga, saobraćajnica, pruga, itd; kanalizacione vode nose toksine iz našeg organizma, hemikalije za održavanje higijene, itd;
• transport - raspored urbanih funkcija i rešenje saobraćaja u gradovima uzrok je svakodnevnih migracija stanovništva
• komfor i zaštita zdravlja korisnika - mnogi proizvodi za završnu obradu i opremanje enterijera izvor su kancerogenih i drugih štetnih materija koje u velikoj meri utiču na zdravlje, produktivnost i opšte psiho-fizičko stanje ljudi
• nedovoljno efikasne i štetne proizvode – od uređaja za grejanje i hlađenje prostora, do sredstava za održavanje higijene... proizvođači vođeni isključivo imperativom zarade neće samostalno implementirati tehnologije koje su nam danas dostupne i to uz ispunjenje principa ekonomije, zdravlja i održivosti
• potrošačko društvo - reciklaža, onakva kakvu je danas koristimo, ne može da nadomesti preterano i prebrzo trošenje resursa planete koje pokreću naše navike; hrana se pakuje u nekoliko slojeva ambalaže jer treba da izdrži u jestivom stanju magacine, prekookeanske brodove, kamione, kombije, rafove, frižidere; čak i kada se iz otpada domaćinstava odvoje staklo, papir, plastika i metal, i dalje ostaje velika količina otpada koja dospeva na deponije tamo stvarajući još uvek neistražena hemijska jedinjenja i gasove; povećanjem broja stanovnika i gradova deponije su sve dalje od naselja, zauzimaju potencijalno obradivo tlo, ugrožavaju ekosisteme, prirodne sisteme za čuvanje i filtraciju voda, iziskuju veću potrošnju energije za transport, itd.

Ukratko, energetska efikasnost nije dovoljna. Potrebne su nam zelene zgrade, i to ne samo u smislu novih investicija i nove gradnje, već pre svega u smislu rekonstrukcije ogromnog dela postojećeg fonda objekata.

Zeleni standardi

Zelenu zgradu može napraviti bilo ko, kao što i bezbedan auto ili zdravu hranu može napraviti bilo ko. Međutim, isto što važi i za hranu, važi i za zelenost zgrada - nije dovoljno reći da je hrana zdrava, neko to mora i da potvrdi. Kako se to radi u građevinarstvu? Sertifikacijom prema zelenim standardima. Zeleni standard nije ništa drugo nego građevinski standard koji definiše sve ono što obavezni standardi, slučajno ili namerno, ne regulišu, tj. gorenavedene probleme za koje su odgovorne zgrade (problemi se umnožavaju kada je reč o kućama).

Postoje različiti zeleni standardi, pa i različiti nivoi sertifikacije za svaki od tih standarda. Šta u njima piše? Oni se pozivaju na najbolje standarde koji regulišu neku oblast (KGH sisteme, projektovanje i održavanje zelenih površina, itd), zatim, zeleni standardi strožije definišu uslove za rad na gradilištu. Zatim, u jednom delu traže poštovanje lokalnih urbanističkih ili standarda efikasnosti, dok u drugom delu traže stvari koje se na prvi pogled čine smešne, kao što je rešetka za bicikle, tuš-kabine i svlačionice za one koji u zgradu dolaze biciklom... Zapravo, zeleni standardi u svom najvećem delu jednostavno čine dodatak standardima koji važe na nekoj lokaciji.

Loša vest je to što Srbija nema zeleni standard. Dobra vest je to što i većina zemalja ne poseduje ovakvu regulativu, ali nezavisni standardi koji su razvijeni u nekim zemljama mogu se primenjivati bilo gde u svetu. S obzirom da se u najvećem delu zasnivaju na nadgradnji uobičajenih standarda, oni su relativno lako primenljivi i kod nas.

Građevinarstvo Srbije pred izazovom sertifikacije zelenih zgrada

Kada je reč o ispunjavanju zelenih standarda i sertifikaciji zelenih zgrada, naši profesionalci donekle su u prednosti u odnosu na mnoge druge u svetu, čak i u onim zemljama odakle zeleni standardi potiču. Ovo možda zvuči kao još jedno pozivanje na legendu o našoj građevinskoj industriji koje više nema, ali, istina je. Naime, zeleni standardi dodeljuju poene, na primer, za održavanje dobrih uslova za rad na gradilištu. Jedna od mera koje se primenjuju tim povodom jeste i pranje točkova kamiona koji na gradilište dovoze materijal - mera koju je Trudbenik sprovodio na svojim gradilištima.

Zatim, ekonomski i graditeljski bum presecan krizama ranih i kasnih 1990-ih, prekinut pre četiri godine, uveo je jednu lošu praksu u građevinskoj industriji sveta - nepotpune projekte. Projekti su i inače često prolazili revizije i dopune za vreme gradnje, ali, brzina kojom se gradilo poslednjih decenija, kao i velika količina kapitala na tržištu, unazadili su izvođačke projekte ispod svake iole razumne mere. Na primer, u svetu su zabeleženi mnogi slučajevi da se gradilo po projektima bez rešenog mokrog čvora, pa su instalacije, opremanje, pa čak i pregradne zidove, naknadno »projektovali« izvođači, odnosno podizvođači radova. Bilo nam je jeftinije da bacimo višak ili da prepravljamo i dorađujemo dok ne bude dovoljno za upotrebnu dozvolu. »Bilo nam je, sada više nije...«

Bez obzira na mnoge stvari koje nedostaju našem stručnom obrazovanju, kod nas nije bilo moguće dobiti prelaznu ocenu čak ni za projekat u srednjoj tehničkoj školi, a kamoli na fakultetu, ukoliko on ne sadrži sve neophodne kote po izvođačkim standardima, uz prikaz svih karakterističnih detalja.

Kada je reč o našim mašincima, nije potrebno mnogo govoriti o njihovom poznavanju najviših svetskih standarda, ili poznavanju i projektovanju uređaja i sistema za klimatizaciju, grejanje, hlađenje i ventilaciju koji predstavljaju sam vrh svetske klase. Pored toga, Srbija ima veliki broj mašinskih inženjera i specijalizovanih kompanija koje veoma uspešno rade sa najsavremenijim softverima za 3D modeliranje objekata u cilju analize energetske efikasnosti, kvaliteta vazduha, potrošnje vode i ukupnog komfora u zgradama.
Pored toga, naši stručnjaci na drugim poljima, osim građevine, arhitekture i mašinstva, veoma dobro su upoznati, ne samo sa pojmovima i principima, već i sa standardima, rešenjima, proračunima i metodama izrade dokumentacije u oblastima koje su važne za gradnju i sertifikaciju zelenih zgrada. Zato je za našu građevinsku industriju u narednom periodu važno povezati struke i biznise koji se bave atmosferskim, odlivnim i otpadnim vodama, ekologijom, meteorologijom, pejzažnom arhitekturom, razvojem tehnologije materijala, hemijom, itd.

Zelena gradnja kao šansa za biznis

Jedna od čestih primedbi, kada je reč o zelenim zgradama, jeste i ona: gde u Srbiji da nađem to što mi treba? Ma kako to čudno zvučalo, situacija je bolja nego što se obično smatra. Veliki broj proizvoda, materijala, građevinskih metoda i praksi komplementarnih sa protokolima zelene gradnje već postoje u Srbiji. Međutim, ponavljam, nije dovoljno reći: moje je zeleno. Svaka tvrdnja, pa i ova, mora da bude potkrepljena odgovarajućim sertifikatima koji su međunarodno priznati. Za građevinske proizvode to mogu biti sertifikati koji potvrđuju:

• nizak sadržaj štetnih hemikalija u bojama, lakovima, lepkovima, sredstvima za rashladne uređaje, podnim oblogama, pločastom materijalu za izradu nameštaja i oblaganje unutrašnjeg prostora
• sposobnost krovnog pokrivača da reflektuje sunčevo zračenje i umanji efekat »vrelih ostrva« (povećanog zagrevanja gradova usled akumulacije toplote)
• sastav recikliranih materijala u nekom proizvodu ili materijalu
• efikasnost uređaja i sistema vodovodnih instalacija: štedljive slavine, efikasniji vodokotlići i pisoari, itd.

Takođe, kod nas postoje brojni uvoznici, distributeri i predstavnici kompanija koje već imaju svu potrebnu dokumentaciju za svoje proizvode koja se koristi za pripremu dokumentacije za sertifikaciju projekata po zelenim standardima. Još jedna dobra vest je ta da zeleni sertifikati nagrađuju poenima projekte čije specifikacije sadrže proizvode iz kruga od nekoliko stotina kilometara. To znači da podstiču projektante da se oslone na ono što imaju na raspolaganju u neposrednom okruženju da bi se umanjio negativan uticaj transporta, ali takođe predstavljaju i šansu za domaću industriju, pa i za izvoz u okruženje.

Domaći standard zelene gradnje

Zatim opet slede pitanja... Zašto koristimo strane standarde? Da li oni odgovaraju našoj praksi? Da li možemo da napravimo svoj standard zelene gradnje?... Sertifikacija zelenih zgrada jeste dobrovoljan proces i njen razvoj zavisi od spremnosti industrije da ispuni više ciljeve, ali i od sluha da čuje potrebe tržišta.

To znači da je za izradu domaćeg standarda zelene gradnje potreban veliki angažman svih raspoloživih domaćih resursa, znanja, iskustava, itd. Zatim je potreban dug period javne rasprave, borba sa lobijima i spinovanjem, kao i politička volja da se različitim merama podstakne razvoj industrije zelene gradnje... Sve u svemu, svi bismo želeli da u tome uspemo, ali, pitanje je koliko će to trajati i koliko ćemo prilika u međuvremenu propustiti. Zato je sasvim opravdano da za početak primenjujemo strane standarde, pre svega da bismo se upoznali sa celim konceptom zelene gradnje, a odatle ćemo mnogo lakše ići dalje.

Kada je reč o kompetentnosti zelenih standarda da se na pravi način obrate problemima različitih zemalja i gradova sveta podsetiću da se oni bave uštedom vode i energije, racionalnim korišćenjem materijala i resursa, unutrašnjim komforom, zdravljem ljudi tokom gradnje i korišćenja zgrade, primenom prakse reciklaže, javnog prevoza... To jest, štedljiva slavina podjednako uspešno radi kada je priključena na beogradski ili londonski vodovod, na zdravlje korisnika zgrada formaldehid jednako loše utiče u Srbiji, Nemačkoj, Kini ili Brazilu, đubre koje ostavljamo za sobom, bio to papir, konzerva ili plastična boca, ima jednaki kapacitet za reciklažu kod nas i u SAD, itd.

LEED u Srbiji

Dakle, zeleni standardi u svom najvećem delu jesu primenljivi, i smisleni, bilo gde. Naravno, oni sadrže klauzule kojima se prilagođavaju lokalnim okolnostima. Pored toga, ukoliko dokumentujete da ste u projekat uključili pristup koji na odgovoran način rešava akutne lokalne probleme, instituti koji vrše sertifikaciju mogu imati sluha i nagraditi vaš napor.

Pored zelenih standarda iza kojih stoje neke organizacije, udruženja, itd, kao i pojedinih institucija i gradova koji ove standarde implementiraju u sopstvenu regulativu, u svetu sve češće možemo sresti primere da lokalne samouprave i državne institucije same formiraju standarde prema zahtevima zelene gradnje i postavljaju ih kao osnovnu regulativu na lokalnom ili nacionalnom nivou. I pored organizacionih i drugih problema koje sam naveo, smatram da Srbija može uspešno da ide upravo ka ovom cilju.

Ipak, prvi korak jeste primena međunarodno priznatih standarda koja je već započela u Srbiji. Savet zelene gradnje Srbije, član Svetskog saveta zelene gradnje (WorldGBC), od nekoliko svetskih standarda zelene gradnje, za promociju u Srbiji odabrao je LEED (Leadership in Energy and Environmental Design).

LEED standard formirao je Savet zelene gradnje SAD-a (USGBC), a njegovo posebno telo, GBCI (Green Building Certification Institute) zaduženo je za sertifikaciju projekata, kao i programe profesionalne obuke i održavanja kontinuiteta znanja iz oblasti zelene gradnje. S obzirom da su američki i srpski saveti zelene gradnje članovi Svetskog saveta, kroz neposrednu saradnju Savet zelene gradnje Srbije omogućava svim zainteresovanima da se upoznaju sa LEED standardom, ali i pruža uskostručnu edukaciju za profesionalce, pre svega za projektante i izvođače radova.

Zaključak

Naši inženjeri, korisnici, investitori i izvođači radova sada još uvek postavljaju ista pitanja i imaju iste reakcije koje dočekuju bilo koju novinu, ne samo u građevinarstvu: koliko to košta, da li je skuplje, ko će još i to da radi, što bi to neko plaćao, njima pomaže država, ko da će to spasiti svet, suviše smo mi mali, ako veliki urade svoje, to će biti dovoljno za sve, itd.

Više-manje isto tako dočekali smo telefon, električnu energiju, mašine za pranje posuđa i veša, ABS, zemljotresne i protivpožarne zahteve, vazdušne jastuke, obavezno zdravstveno osiguranje, zamenu prozora, električne podizače i centralne brave, kontaktna sočiva, ugradne kuhinje, staklene fasade, fiksne zubne proteze, kanale za kablove, toalete u kućama, silikonske implante, McDonald’s, uklanjanje azbesta, zakone o zabrani pušenja...

Možemo detaljno analizirati svako od ovih pitanja. Ako to uradimo dovoljno pažljivo i podrobno, a zatim izvedemo prave zaključke na osnovu stavova svih relevantnih stručnjaka, taman ćemo dati vremena da projektovanje, rekonstrukcije, izgradnju, i naravno, sertifikaciju zelenih zgrada u Srbiji po »tuđim« standardima vrše konsultantske, projektne i izvođačke firme - tuđe.

Za isto to vreme ostaće nam anonimne zgrade koje smo već izgradili i koje relativno lako mogu dobiti zeleni sertifikat a da to i ne znamo. Za isto to vreme u Srbiji već postoje zgrade koje su u procesu sertifikacije, zgrade koje se trenutno grade uz pripremu za sertifikaciju, zgrade koje se projektuju tako da dobiju zeleni sertifikat. Dakle, za isto to vreme u Srbiji postoje investitori koji insistiraju da njihov projekat zasluži sertifikat zelene gradnje.

A mi, za isto to vreme, možemo da napravimo svoju računicu po kojoj se jednom takvom investitoru u Srbiji ne isplati da plati pojedinačnu sertifikaciju svojih pet zgrada na jednoj parceli. Možemo da kažemo da je prosto lud, da ne ume da napravi finansijsku konstrukciju, »da mu taj avion nikada neće poleteti« ...

U ovom tekstu nisam želeo da vodimo uobičajen dijalog, da odgovaram na obavezna pitanja i pokušavam da razbijem predrasude koje zvuče veoma smisleno sve dok ih tržište ne demantuje. To je prosto stepenik koji mirne duše možemo preskočiti da bismo što pre postavili korisna pitanja...

Ko u Srbiji sprovodi obuku profesionalaca za upoznavanje sa zelenim standardima i procesom sertifikacije objekata? Gde mogu da nađem licencirane i autorizovane kurseve USGBC-a? Ko u Srbiji proizvodi boje ili nameštaj koji mogu doneti poene prilikom sertifikacije objekata? Gde mogu da proverim da li moj proizvod ispunjava zahteve za LEED? Ko ovde zna da uradi 3D modelovanje energetske efikasnosti i komfora prema LEED standardu? Gde je najbliža fabrika čiji su proizvodi od recikliranih materijala? Gde mogu da saznam kako se priprema dokumentacija za sertifikaciju zelenih zgrada? I još puno drugih pitanja za čijim odgovorima ima smisla tragati. Ne danas - juče.