Revitalizacija grada: Bogota – nekad i sad

Priča o Bogoti jedan je od najsvetlijih svetskih primera revitalizacije grada sa kraja 20. veka, i kao urbanistički fenomen ide rame uz rame sa Barselonom i drugim sličnim primerima. Naravno, grad od šest miliona ljudi u državi u kojoj bukte sukobi sa gerilom i narko-kartelima, ne može izgledati kao katalonski grad na obali Mediterana, ali ono što su dva gradonačelnika uspela da urade za samo nekoliko godina predstavlja pravi podvig o kom se kod nas malo zna.

– Morali smo da napravimo grad, ne za poslovanje i automobile, već za decu i samim tim za sve ljude – rekao je jedan 2001. godine u Džakarti, Indonezija, Enrique Penalosa, tada već bivši gradonačelnik Bogote, Kolumbija – Umesto da gradimo auto-puteve, ograničili smo automobilski saobraćaj... Investirali smo u visokokvalitetne trotoare, pešačke ulice, parkove, biciklističke staze, biblioteke, oslobodili smo se hiljada reklamnih tabli i zasadili drveće... Svi naši svakodnevni napori imaju samo jedan cilj: sreću stanovnika Bogote... 

Zvuči kao politička propaganda, ali, reč je o Bogoti u kojoj ste ne tako davno mogli biti kidnapovani ili ubijeni čak i ako ste samo nemi posmatrač haosa koji se dešava na ulicama. Reč je o gradu u zemlji u kojoj decenijama besni građanski rat između vladinih trupa i gerile, paralelno sa neprestanim sukobima države sa narko-kartelima, gradu koji su gušile ogromne saobraćajne gužve i zagađenje vazduha...

Ali, to je i Bogota koju su od 1995. godine vodila dva veoma neobična gradonačelnika, Enrique Penalosa i Antanus Mockus. Ova dva čoveka učinila su da grad od šest miliona stanovnika (po zvaničnom sajtu grada) i pored svih problema pronađe svoj model uspešnog razvoja.

Magija Mockus-a

Bogota je do ranih 1990.-ih bila poznata kao jedan od najnesigurnijih gradova u svetu. Godine 1993. bilo je 4.352 ubistva (81 na 100.000 stanovnika), ali zahvaljujući revitalizaciji grada i konceptu integrisanja bezbednosnih faktora (Communidad Segura), usvojenom 1995. godine, danas je slika drugačija. Tokom 2007. godine u Bogoti je zabeleženo 1.401 ubistvo – 19 na 100.000 stanovnika. Već do 2000. godine stopa ubistava opala je za 42% u odnosu na 1995. godinu.

Međutim, ovo nije postignuto primenom principa nulte tolerancije, već uz primenu daleko suptilnijih i dugoročnijih rešenja, pre svega, obrazovanjem stanovništva. Obrazovanje stanovništa na primeru Bogote treba shvatiti najšire moguće, od ulaganja u obrazovanje do nikada ranije viđenih poteza gradskih vlasti... 

Mockus, bivši profesor matematike, bio je prvi čovek Bogote od 1995. do 1998. godine, a zatim i od 2001. godine. Pomalo neobičnim pristupom (foto desno) uspeo je za samo tri godine da pokrene točak napretka. Njegov svojevrstan stil ispoljio se već u predizbornoj kampanji, najjeftinijoj u istoriji Kolumbije (samo 8.000 dolara) vođenoj pod sloganom No P – ne publicitetu, politici, partijama i novcu (plata – špan.).

Plan razvoja njegove administracije nazvan je Formar Cuidad (Obrazujmo grad), i uključivao je sledeće: građansku kulturu, javne prostore, životnu sredinu, socijalni napredak, urbanu produktivnost i institucionalni legitimitet.

Mockus je građansku kulturu, glavni cilj njegove administracije, definisao kao: zbir navika, ponašanja, akcija i minimuma zajedničkih pravila koja stvaraju osećaj pripadnosti, doprinose harmoniji među ljudima, i vode ka poštovanju zajedničke imovine i nasleđa, kao i prepoznavanju građanskih prava i dužnosti. Vodeći se ovakvim principom njegova administracija vodila je brojne edukativne programe za stanovnike Bogote. A edukativni programi? To je posebna priča i ne liči ni na jednu drugu... Mockus je snimao reklamu pod tušem da bi apelovao na uštedu vode u gradu, hodao je ulicama i skretao pažnju ljudima šta treba, a šta ne treba da se radi, angažovao ulične zabavljače - pantomimičare da sprovode gradske strategije u neposrednom kontaktu sa ljudima...

Ipak, nisu svi programi bili tako popularni. Mockus je na sve načine pokušavao da menja navike stanovništva u vezi sa alkoholom, nošenjem oružj, i igranjem sa vatrometom. Proizvodnja i prodaja vatrometa su zabranjeni, a alkohol se mogao kupiti do jedan sat po ponoći. Na kraju, procenat uspešnosti ovih kampanja dao je rezultate od 77 do 92%.

Zbog Mockus-ovog (neuspešnog) pokušaja kandidature za predsednika države, priliku da vodi grad dobio je Penalosa. Ipak, Mockus je ponovo izabran 2001. godine, a poznavaoci prilika zaslugu za ovo vide u neobičnom performansu – okupao se u gradskoj fontani, u pratnji medija, tražeći oproštaj od stanovnika Bogote za to što je zbog svojih ambicija napustio mesto gradonačelnika. Pomalo nekonvencionalno, ali, dovoljno efektno za prestonicu Kolumbije i novi mandat.

Penalosa – ekonomija u zemlji kokaina

...No, u gradu koji ima daleko ozbiljnijih problema nema se vremena za konvencionalnosti. Pre svega, Bogota se nalazi u Kolumbiji, zemlji sa stopom nezaposlenosti od oko 20%, sa preko 50% stanovništva koje živi ispod granice siromaštva, zemlji sa opadanjem izvoza (ako se ne računa izvoz opijata), i neprestanim političkim potresima.

Životna sredina je ugrožena sijasetom problema, najviše deforestacijom (uništavanjem šuma), upotrebom pesticida i zagađenjem vazduha. Ovaj poslednji problem naročito je primetan u Bogoti. 

Zatim, tu su i uobičajeni problemi za gradove Latinske Amerike... Neplansko rasprostiranje gradova dovelo je do razvoja siromašnih predgrađa (slum) od kojih najveći broj nema osnovnu infrastrukturu. Pored ovoga, neplansko naseljavanje učinilo je da infrastruktura jezgra grada nema dovoljne kapacitete za veći broj stanovnika, pa se javljaju problemi sa otpadnim vodama, ozbiljna zagađenja podzemnih voda i povremeni problemi sa distribucijom pijaće vode.

Takođe, najveći gradovi Latinske Amerike, poput Meksiko Sitija i Sao Paola, imaju veliki problem sa zagađenjem vazduha i jednom od najvećih koncentracija smoga na svetu, pre svega od automobila koji zakrčuju grad, ali i zbog industrije i zastarelih tehnologija. 

Ovo su okolnosti u kojima su Mockus i Penalosa preuzeli političku odgovornost u Bogoti. Penalosa je zanimanje za urbanizam nasledio od oca, eksperta za stanovanje pri Ujedinjenim nacijama, i čim je preuzeo vlast započeo je sa skoro opsesivnom reformom gradskog javnog prevoza (Transmilenio). Paralelno sa tim, počela je i izgradnja gradske mreže biciklističkih staza koja će postati još jedna karakteristika Bogote.

Penalosa je proglasio tzv. Rat protiv automobila, uveo restrikcije za kola u saobraćajnom špicu i smanjio saobraćajne gužve za 40%. Zatim je izdejstvovao da Skupština grada poveća takse za gorivo i polovina tako prikupljenih sredstava uložena je u gradske autobuse koji prevoze preko pola miliona ljudi dnevno. – Svake nedelje zatvorimo 120km glavnih gradskih saobraćajnica za vozila tokom sedam sati – objašnjavao je Penelosa formulu za uspeh – Milion i po ljudi svih uzrasta tada voze bicikle, trče, sreću se i uživaju u svom gradu. Za Božić zatvorimo ulice na celu noć i tri miliona ljudi dođe da vidi svečanu rasvetu i da zajedno proslavi praznik.

Za vreme njegovog mandata oko 800 miliona dolara uloženo je u infrastrukturu, i to na takav način da su promenu osetili i najugroženiji stanovnici grada, njih oko 650.000. Duplirana su izdvajanja za obrazovanje i broj studenata se popeo na 140.000 do 2000. godine, što je bilo povećanje za 30% u odnosu na raniji period.

Paralelno sa razvojem jačala je i ekonomija grada. Od 1.255 milijardi dolara 1997. godine, prihodi su već 2000. godine bili skoro udvostručeni – na 2.461 milijardu dolara. Jačanju gradske ekonomije najviše je doprinela taksa na gorivo za automobile, pojednostavljenje obračunavanja nekih poreza, povećanje taksi u oblasti nekretnina koje su u međuvremenu dobile na vrednosti usled bolje infrastrukture, prilagođavanje tarifa javnog prevoza, itd.

Dodatno, država je finansirala 52% formiranja novog gradskog prevoza. Povećanje poreza na gorivo sa 14 na 20% ulivalo je u gradsku kasu svake godine po 20 miliona dolara, novac koji je zatim korišćen za uličnu infrastrukturu i poboljšanje javnog prevoza. Zatim je usledila i prodaja akcija u preduzeću za telekomunikacije (Telecomunicaciones de Bogota), što je donelo dodatnu injekciju od 646 miliona dolara.

Ipak, glavni uspeh bio je smanjenje troškova same gradske uprave. Do 1994. godine, preko 45% budžeta grada gutali su organizacioni troškovi (1992. godine iznosili su 52% budžeta). Od 1995. godine oni su bili u stalnom opadanju i već 1999. godine spušteni su na samo 20% ukupnog budžeta. Sa druge strane, gradske investicije su od 1992. do 1999. godine porasle sa 30% na 75% budžeta. 

Za sve ove uspehe zaslužan je i period od 1992. do 1994. godine kada je gradonačelnik bio Jaime Castro. Njegova administracija obezbedila je veću autonomiju za gradonačelnika i uspela donekle da inicira sređivanje gradskih finansija. Mockus i Penelosa iskoristilu su naročito prvu prednost.

Budući da nisu poticali iz partija koje su se dugo smenjivale na vlasti imali su slobodu da formiraju svoju administraciju ne vodeći se zaslugama partijskih kolega već sposobnostima pojedinaca.

Tako su uspeli oko sebe da okupe veliki broj mladih obrazovanih ljudi i profesionalaca, uz veliki broj žena, što svakako nije bila karakteristika tradicionalne latinoameričke politike. Posledice su bile smanjenje korupcije, povećana efikasnost službenika i bolja komunikacija vlasti sa privatnim sektorom. 

Dokumentarni film o Mockus-u možete pogledati na sajtu YouTube:

Dva čoveka za milione ljudi 

Dok je Penalosa dobio poverenje zahvaljujući svojim vizijama, Mockus za svoje vođenje grada najviše može da zahvali svojoj blesavosti. Tokom prvog mandata šetao je ulicama u crvenim i plavim trikoima kao Super građanin, dajući prolaznicima savete o ponašanju. Započeo je TV-kampanju za čuvanje vode reklamom u kojoj se pojavljuje pod tušem. Drugu kampanju, 2001. godine, vodio je skoro isključivo na platformi zasnovanoj na problemima saobraćaja, podsticao je ljude da se okruže ljubavlju i učinio je dosta na smanjenju korupcije u redovima policije.

Metode jesu bile prilično neobične, ali su rezultati bili impresivni. Prema New York Times-u, Bogota je već 2002. godine bila bezbednija od Karakasa i Rio de Žaneira, ali i od glavnog grada SAD Vašingtona, Baltimora, itd.

Godine 2000. Penalosa je dobio nagradu Stockholm Challenge Award za organizovanje Dana bez automobila - najvećeg i najuspešnijeg događaja te vrste u svetu. Nagrada je Bogotu stavila u žižu, pa su Ujedinjene nacije, u saradnji sa mnogim drugim organizacijama (npr. Dan zemlje), osnovale radionicu u Bogoti na koju dolaze gradonačelnici zainteresovani da u svojim gradovima organizuju događaj ove vrste.

Početkom 1990.-ih Penalosa je rekao da je Bogota grad koji mrze njeni stanovnici, koji se oseća nemoćno i od budućnosti očekuje samo gore i gore stanje.  Međutim, ni punu deceniju kasnije, stvari kao da nisu mogle u većoj meri biti drugačije. Penalosa kaže da je promena saobraćajne kulture (javni prevoz i pune ulice) transformisala gradske javne prostore. 

Osnovna karakteristika Bogote jesu pune ulice. Nekada je ovo značilo zakrčenje grada automobilima, dok su trotoari ostajali pusti i na njima je cvetao kriminal. Zatim su uređeni trotoari, parkovi, javne površine i biciklističke staze, javni prevoz zamenio je individualni, i ulice su preplavili pešaci i biciklisti. Stopa kriminala je opadala kako je broj pešaka i biciklista rastao, a opšta sigurnost građana i imovine lagano je rasla od centra ka periferiji. Ovo je pratio i rast cena nekretnina, što je zatim omogućilo povećanje poreza i dalje ulaganje u javni saobraćaj i uređenje grada.

Da bi se stvari pokrenule, ponekada su potrebni odlučni potezi. Da bi oni imali smisla, mora ih sprovoditi neko ko razume svoj grad, i živi sa njim i u njemu. Zahvaljujući takvoj dvojici ljudi Bogota je konačno počela da živi kao koliko-toliko uređen grad. U svakom slučaju, daleko srećniji nego što je bio pre.