Enorman pad potrošnje cementa na srpskom tržištu već neko vreme prate spekulacije o tome da se naši građevinari sve više okreću uvoznom, navodno lošijem, ali svakako jeftinijem cementu iz Albanije, a uz njih ide i pitanje kako je moguće da su ti džakovi povoljniji od naših iako su pevalili toliki put.
Tvrdi se da je Srbiju preplavio uvozni cement, međutim, upućeni u građevinski posao kažu da iz inostranstva stiže tek onoliko koliko jedna domaća fabrika može proizvesti za nekoliko dana.
Oglas
- Tržište cementa je palo jer je građevina u problemima. Već nekoliko godina beležimo pad potrošnje cementa od 30 odsto. U Srbiju se uvozi cement iz Hrvatske, odnosno iz "Nekse grupe", takođe iz splitske cementare. Uvozimo ga i iz Albanije, ali u manjim količinama, a dolazi nam i s Kosova iz kompanije "Šarcem". Recimo, iz Albanije se uveze oko 20.000 tona godišnje, a iz Hrvatske oko 70.000 tona – kaže Vladan Radojičić, prvi čovek novosadske kompanije "Drina kop", koja kupuje albanski cement od uvoznika, ali u njenoj ponudi ikak preovladava domaći.
Kao što se može videti na sajtu ovlašćene srpske institucije za kontrolu tih proizvoda, svi uvozni cementi imaju sve potrebne sertifikate izdate u Institutu za ispitivanje materijala (IMS) u Beogradu, što znači da kvalitet tog cementa odgovara našim standardima. IMS je ovlašćena državna institucija koja svaka tri meseca ispituje kvalitet uvezenog cementa, a jedna od metoda je, kako smo čuli, i uzimanje uzorka u samoj fabrici, bilo da je u Albaniji, Hrvatskoj ili kod nas.
- Godišnje se u Srbiji potroši oko 1,7 milion tona cementa, a svi uvoznici zajedno dovezu oko 100.000 tona, što je oko šest odsto ukupne proizvodnje u Srbiji. Uvoz iz Albanije pogotovo nije veliki u odnosu na domaću proizvodnju, a ograničen je i troškovima transporta jer se nikome ne isplati da dovlači cement iz drugih zemalja a da nema finansijsko pokriće za povratnu turu – objašnjava Radojičić.
Pitanje je, međutim, cena cementa na našem tržištu. Kako smo čuli od novosadskih građevinara, "Lafaržov" cement u beočinskoj veleprodaji košta 90 evra tona. Kada se tome doda PDV i transport do Novog Sada, cena mu naraste na 110 evra. Istovremeno, albanski cement košta 100 evra, uključujući i prevoz i PDV. Naravno da se postavlja pitanje zašto je naš cement tako skup i kako je moguće da albanski ima nižu cenu, ako već sumnje u kvalitet nema, s obzirom na to da je i svaki uvozni u registru sertifikovanih proizvoda IMS-a.
S druge strane, Radojičić ukazuje na to da nije najveći problem u ceni već u tome što, nažalost, čitava gradnja stagnira i što je ta grana duboko zacementirana. Da je potrošnja veća, i tržište bi se regulisalo i cene bi došle na svoje, veli naš sagovornik.
- Da imamo potrošnju od 2,7 miliona tona godišnje, kao pre nekoliko godina, tih 100.000 tona koliko uvezu svi uvoznici zajedno, ne bi se ni osetilo. Fabrike u Srbiji ne stoje zbog toga što se cement uvozi. Recimo, beočinska fabrika ima godišnju proizvodnju od oko 1,5 milion tona, a ako izuzmemo dva meseca remonta, to znači da mesečno napravi 150.000 tona. Dakle, celokupan uvoz iz Albanije je tek desetodnevna proizvodnja "Lafarža" – objašnjava naš sagovornik, uz ocenu da je "Lafarž" kompanija koja je mnogo doprinela unapređenju te proizvodnje u Srbiji.
Radojičić ukazuje na još jedan aspekat uvoza cementa iz Albanije u našu zemlju. Naime, kada se istovari ta roba, "povratna tura" je prilika da se kamioni napune poljoprivredno-prehrambenim proizvodima iz Srbije. Tako se pospešuje prodaja našeg žita, brašna, konditorskih i ostalih proizvoda na tržišta Crne Gore i Albanije.
