Uradi sam koncept zasniva se na dizajniranju i stvaranju proizvoda bez pomoći eksperata. U poslednje vreme svedoci smo da pokret Uradi sam ide za korak dalje od kreiranja proizvoda, pa tako „pojedinci u svoje kreacije uključuju i sirove ili polu-sirove materijale i komponente, pa stvaraju, transformišu i rekonstruišu materijalna dobra, uključujući i ona koja potiču iz prirode“, objašnjavaju Marko Vulf i Šon MekKviti, profesori marketinga iz Kanade.
Rastuće uvažavanje prema čitavom Uradi sam konceptu možemo pripisati napretku tehnologije. Pišući za magazin „Domus“ 2012. godine, kustos muzeja „MOMA“ (Museum of Modern Art) Paola Antoneli tvrdi da je „evolucija u ulozi tehnologije dovela do katarzičnog povratka korenima stvaranja“. Ipak, stvaranje nije samo amaterski. Iako oni koji praktikuju koncept Uradi sam ne moraju imati zvanje doktora nauka niti profesionalnu licencu za obavljanje određenog posla, mnogi su demonstrirali rastuću sofisticiranost u pogledu istraživanja materijala za potrebe stvaranja.
Jedan dokaz u prilog ovome je činjenica da dizajneri više ne stvaraju nova dela samo sa već postojećim materijalima – oni takođe stvaraju nove materijale. Ovom fenomenu su pažnju posvetili u svom članku „DIY Materials“ Valentina Rognoli, Masimo Bjankini, Stefano Mafei i Elvin Karana. Njihov članak je nedavno objavljen u magazinu „Materials and Design“, a zasnovan je na povećanoj potražnji za materijalima i proizvodima koji nisu nastali putem masovne produkcije. Tako danas vidimo rastući kontigent materijala koji obećavaju kada govorimo o dizajnu zgrada i prirodnom okruženju.
Oglas
StoneCycling
Kao primer može se navesti „StoneCycling“, čiji je tvorac holandski dizajner Tom van Soest. „StoneCycling“ predstavlja ponovno korišćenje opeke i sličnih materijala koji potiču sa srušenih građevina, te njihovu transformaciju u visoko kvalitetan proizvod koji se može iznova koristiti. Ovaj proces ide dalje od uobičajene prakse ponovnog iskorišćavanja stare opeke, u kojoj se prednost daje neoštećenim primercima. Umesto toga, Tom van Soest sa svojim timom koristi neku vrstu kade-drobilice pomoću koje sav materijal, u vidu cigle i kamena, izdrobi, nakon čega dobije fini agregat sa kojim onda formira nov proizvod. Konačan proizvod ovog procesa na sebi nosi oznaku „StoneCycling“, a pored toga svaki od njih prikazan je različitom bojom (u zavisnosti od vrste agregata koji su iskorišćeni za njihovo stvaranje) što ih i vizuelno razlikuje od običnih cigli. Kompanija takođe pravi i pločice kao i nameštaj, koje izrađuje na sličan način. Uzevši u obzir da nikakva veziva nisu korišćena u proizvodnji, potrošnja energije je ograničena na transport materijala i njegovu obradu – što je mala cena u odnosu na prednosti koje ima ponovno iskorišćavanje materijala, koje bi u suprotnom svakako bilo poslato na deponiju (što, takođe, zahteva transport i obradu).
Sea Chair
Još jedan primer predstavlja i open-source projekat „Sea Chair“. Iniciran od strane englesko-japanskog studija „Swine“ i u saradnji sa velškim dizajnerom Kirenom Džonsom, projekat se fokusira na rastuću količinu otpada od plastike koji pluta po svetskim okeanima. Ozloglašena pacifička zakrpa od smeća (Pacific Garbage Patch), odnosno plutajuća kolekcija đubreta sastavljena delovanjem atmosferskih i okeanskih sila, samo je jedan od brojnih primera. U potrazi za „plastičnom supom“, kako je nazivaju, dizajneri se udružuju sa ribarima na obali Velike Britanije, uključujući Kornvol, Kent i Istočni Saseks, kako bi sakupili plastičan otpad iz marina, koji proizvode mreže za pecanje kao i lokalna obala, nakon čega pristupaju sortiranju pronađenog prema boji, a zatim i mlevenju koje ga pretvara u pelet. Pelet se onda topi u nekoj vrsti naprave koja je napravljena tako da se može prenositi sa jednog mesta na drugo. „Sea Chair“ (morska stolica), prvi proizvod koji je ovaj studio napravio korišćenjem otpadnog materijala, jeste stolica sa tri noge čije je zlosutno crno, plastično telo balansirano povremenim uplivom boja sa namerno izrađenim grubim ivicama, kao podsetnik na pacifičku zakrpu od smeća.
FiDU tehnologija
„FiDU tehnologija“ (Free inner Pressure Deformation technology) je sledeći u nizu primera dobre Uradi sam ideje. Zamišljen od strane poljskog dizajnera Oskara Ziete, „FiDU“ manipuliše metalnim pločama kako bi im pružio strukturalnu stabilnost. Zieta zajedno sa kolegama sa Univerziteta „ETH Cirih“ iz Švajcarske svoje proizvode pravi tako što prvo zavarivanjem spaja metalne delove, a zatim ih naduvavanjem formira u lagane strukturalne objekte. Ceo proces je intrigantna kombinacija kontrole i nepredvidivosti: Dizajneri mogu precizno da odrede prvobitan geometrijski oblik, ali naduvavanjem predmeti se savijaju i deformišu na najrazličitije i neočekivane načine, putem unutrašnjeg naprezanja vazdušnog pritiska. „Nije sve što je ispunjeno vazduhom elastično,“ objašnjava na svom sajtu Zieta u studiji o ovoj tehnologiji. Zieta je sa svojim kolegama, koristeći ovu tehnologiju, napravio funkcionalne i umetničke objekte, uključujući stolicu, most pa čak i samostojeći paviljon.
Elvin Karana, koautor članka „DIY Materials“, objašnjava: „Ovo je nova era dizajna, koja predlaže promenu sa ’materijala dizajna’ na ’dizajn materijala’.“ Jedan veoma bitan rezultat ovoga jeste slabljenje granica između različitih disciplina. Uzimajući u obzir to da se čitav koncept Uradi sam razmnožio podjednako u arhitekturi, dizajnu, modi i sličnim krugovima, pristup često uključuje tesnu saradnju. „Mi vidimo sve veći broj primera koji ilustruju izazove u spajanju nauke o materijalima, dizajna, inženjeringa i društvenih nauka, sa zajedničkim ciljem, a to je ’dizajn za smislena iskustva sa materijalima’,“ nastavlja Karana. „Drugim rečima, granice između ovih profesionalnih disciplina počinju da blede kada zajedno učestvuju u istom naporu na pronalasku najbolje primene za novostvorene materijale.“
Još jedna značajna posledica ovog relativno novog koncepta stvaranja materijala jeste i neminovno takmičenje sa tradicionalnom proizvodnjom. Autori članka „DIY Materials“ ne zamišljaju ove proizvode kao ozbiljnu pretnju masovnoj proizvodnji; štaviše, predviđaju da će ovakva praksa samo pozitivno uticati na tradicionalni sistem proizvodnje. „Ono čemu se mi nadamo jeste obnavljanje uloge dizajnera kao važnog učesnika u ranim fazama procesa izrade materijala,“ kaže Rognoli, „i time stvaranjem dijaloga između kulture dizajna i industrijske proizvodnje, ali ne samo u pogledu oblika stvari već i svega ostalog.“
Iako većina Uradi sam materijala i njihovih kreatora nije u stanju da se takmiči sa postojećim, afirmisanim proizvodima i kompanijama, kada se govori o količini, ceni i bezbednosti, oni svakako donose sveže ideje i inovativnu ekološku praksu industrijama koje često deluju da stagniraju te da su nemarna prema svom okruženju. Štaviše, Uradi sam materijali obećavaju promenu i kada je u pitanju edukacija o materijalima.
