Kako obezbediti smeštaj za izbeglice u slučaju vanrednih situacija, a da to ne bude običan šator? Nemački dizajner kreirao je novi tip skloništa koji pruža veću udobnost nego šatorska krila.
Na šta prvo pomislite kad neko pomene izbeglički kamp? Red belih šatora, narodna kuhinja, ljudi koji pokušavaju da izvuku najbolje iz situacije u kojoj se trenutno nalaze? Realnost može biti potpuno drugačija.
Bez obzira na to da li su u pitanju prirodne katastrofe ili ratovi, raseljena lica u ovim improvizovanim skloništima često ostaju godinama, ponekad i decenijama. „Šator je veoma dobar kao privremeno rešenje. Lagan je i može se vrlo jednostavno i brzo preneti s jednog mesta na drugo, ali onda počinju problemi“, priča Danijel Kerber.
Njegov tim je dizajnirao novi tip skloništa koji su nazvali Domo. Njega je vrlo jednostavno postaviti, a za razliku od standardnih šatora, koji mogu poslužiti samo za prvu ruku, Domo je trajniji i veoma je prilagodljiv različitim vremenskim uslovima i ljudskim potrebama.
Oglas
Kerber kaže da se Domo fokusira na potrebe izbeglica, umesto da rešava samo logističke potrebe humanitarnih organizacija i institucija koje podižu masovna skloništa u kriznim situacijama. „Moramo da razumemo te ljude, odakle god da dolaze. Oni donose svoju kulturu, svoje običaje, nasleđe, svoje prostorne obrasce. Dakle, Domo se više trudi da se prilagodi njihovim navikama i kulturnim obrascima, nego da im nametne svoje“, objašnjava on.
Montažni iglo
Domo je težak koliko i standardni šator, oko 50 kilograma. Oblikom podseća na veliki iglo. Ima šest stranica i pokriven je pamučnim prekrivačem. Unutra ima oko 25 kvadratnih metara prostora, a plafon je visok gotovo tri metra, tako da je moguće i hodati unutar njega.
Njegova konstrukcija se sastoji iz šest zaobljenih stranica koje kreiraju kupolu i koje mogu biti izrađene od šperploče ili čak reciklirane plastike. „To je naš glavni izum. Morali smo da osmislimo vrlo stabilnu konstrukciju koja može biti napravljena od bilo čega“, objašnjava Kerber i dodaje da svaku tu stranicu može da montira dvoje ljudi bez ikakvog dodatnog alata. „To možete učiniti za deset sekundi, a kad sklopite šest takvih stranica, dobijete jednu sobu. I to zaista veliku sobu koja je stvarno stabilna.“
Kerber kaže da je standardne šatore neophodno zameniti na svakih šest do osam meseci, dok ova Domo konstrukcija može da traje i deset godina. Jedino što treba da se menja jeste spoljna tkanina, i to u zavisnosti od vremenskih prilika.
Kerber veruje da skloništa više ne mogu da se prave po principu „ista veličina za sve“, već da uvek treba imati u vidu društvene potrebe i razlike u kulturama. „Ako imate, na primer, afričku porodicu koja dolazi u izbeglički kamp, što može biti i oko 20 ljudi, u standardnim šatorima oni bi morali živeti razdvojeni u male šatore za po pet osoba“, priča Kerber. „U Siriji, na primer, izbeglice dolaze preko granice u ogromnim porodicama, pa se dešava da čak morate da razdvajate decu od majke.“ On tvrdi da Domo to može da promeni.
Napravljen da smanji tenzije
Stres koji nastaje zbog života u izbegličkom kampu ponekad može da izazove i nasilno ponašanje. Zaatari kamp za sirijske izbeglice u severnom Jordanu, na primer, trenutno je dom za više od 100.000 ljudi. Otkad je otvoren 2012. godine, on je izrastao u ogroman grad i nekoliko puta je dolazilo do nereda.
Danijel Kerber kaže da je Domo dizajniran tako da smanji tenzije u skloništu. Domo kupole se mogu grupisati i u veće klastere za porodice, a ukoliko bi izbeglice trebalo da ostanu duže, može se transformisati u kolibu, ili čak kuću.
Nakon što je Domo nedavno testiran u Danskoj, Južnoj Africi i Namibiji, Kerber je potpuno uveren da on može da pruži više životnog prostora nego standardni izbeglički šatori. „U stvari, to i jeste ono što smo istraživali: kako se ljudi osećaju u različitim prostorima? I kako taj prostor utiče na njihove emocije.“
Ekspert za reljef Stefan Tan veruje da će Domo sistem promeniti pogled humanitarnih radnika na prihvatilišta za izbeglice. „Domo može da raste i prilagodi se situacijama. Mislim da i ljudi sami mogu da menjaju Domo“, kaže Tan. „Oni sami mogu da odluče kako će njihov dom izgledati. U tom smislu, mislim da Domo može da ima vrlo pozitivan efekat na situaciju u kojoj se nalaze izbeglice u Zaatariju, na primer.“
Domo sistem trenutno se nalazi na testiranju, a ukoliko dobije sertifikat, u upotrebi bi se mogao naći za godinu dana. On bi primenu mogao naći i u letnjim kamp-školama ili rasadnicima, a Danijel Kerber se nada da će kreativan, kooperativan i holistički pristup planiranju i izgradnji, izbegličke kampove učiniti udobnijim i pre svega dostojanstvenijim mestom za život.
Napomena: Tekst je u potpunosti preuzet sa portala Deutsche Welle
Autor: Gaj Digen
