Vodim te na izlet! Rekao sam: U redu, i seo u kola. Nisam pitao ništa. Bilo je pozno leto. Godina 2008. Kada smo u Novim Banovcima skrenuli na prvoj raskrsnici, nisam znao šta da mislim, ali kad smo produžili putem pored njiva i stali pred placom koji se prostirao ka Dunavu tek tada mi ništa nije bilo jasno... Pred kapijom, na mermernoj ploči u travi, pisalo je – Muzej Macura.
Na placu koji se spaja seoski drum sa ivicom aluvijalne ravni nad Dunavom, jedna uz druge stajala su dela čoveka i dela prirode. Koji god eksponat na otvorenom da sam pogledao pored njega je stajala novozasađena mladica. Videvši četiri pisoara u travi znao sam da sam na pravom mestu. Ne znam kako, ali sasvim mi je logično zvučalo da to nije slučajnost, da je omaž Marselu.
Zatim smo stigli do monolita koji lebdi nad odrazom svojim i neba nad sobom. Tu su se Karanu, Marselu i meni pridružili Artur i Stenli. Nastavili smo zajedno uz sivi zid i pred ulazom u zgradu sreli smo Vladimira, Macuru.
Postavio nas je za sto nad Dunavom, poslužio, i ostavio na čas da upijemo atmosferu oko nas. Iz dunavskih šuma preko široke reke posmatrala su nas plemena sa Severa. Spremala su se da pređu na ovu stranu i ostave svoj trag, u Sremu, zatim i na celom Balkanu. U tom trenutku bio sam već sasvim zadovoljan izletom i moram da priznam da me nije previše kopkalo da vidim zbirku. I dalje nisam ništa pitao. Već mi je sve bilo poznato, odnekud. Pripadao sam tu.
Ali, kada nas je domaćin poveo u samu zgradu, već na prvom koraku znatiželja, neverica, i grom saznanja, da neko još, da muzej, u ovoj zemlji, konačno, da zna, da poštuje, da ima, Ljubomira!
Reći ću vam samo: beogradska nadreala, dada i zenitizam, dakle naša avangarda, između dva rata – jedan je od retkih trenutaka kada je naša umetnost bila poseban kvalitet u okviru svetskih pokreta. I svi su bili tu...
Zatim su se ređale postavke i decenije, ruski i poljski konstruktivizam, srednjoevropske avangarde, EXAT 51, Gorgona, konceptualna umetnost i visoka moderna, Padi, fragmenti Medijale, i više, i dalje... I stolice i fotelje, i neke, od njih, poznate i mnogo široj publici... Privatna zbirka muzeja Macura, sabrana po ličnom ukusu, potkrepljena nekolicinom ličnih poznanstava, zapravo čini jedan slikovit, duhovan i duhovit presek, mahom jezgra, srednje i južnoevropske umetnosti XX veka.
Znao sam o njoj tek dovoljno da me zbuni otkuda tu, i da osetim radost učenja dok je Vladimir pričao o svakom eksponatu posebno. Prolazak se završio na spratu, opet ka Dunavu, u stanu Macure, odakle se, preko mostića, stiže na otvorenu terasu nad ulazom, opet ka Dunavu... a gde drugo... Nakon nekoliko nedelja došli smo ponovo. Sada, u novoj godini, čekam maj, i vraćanje postavke iz depoa na ovaj magičan plac, i povratak moj, i Karana.
Likovne, kao ni druge umetnosti, ne mogu se prepričati u novinskim tekstovima, te nisam ni pokušao da približim, da objasnim ko je gde, i ko je šta, na ovim fotografijama. Muzeji koji se na poseban način bave određenom temom, van konteksta zvanično ustanovljenih vrednosti istorijskog i drugog značaja, predstavljaju dragocen kutak gde god da se nalaze. Imati na Dunavu, u onom delu koji prolazi kroz Srbiju, umetnost koja je na Dunavu i nastala i ostavila dubokog traga u umetnosti sveta, zaista jeste nova vrednost ove zemlje, i ovog grada.
Iz prospekta Muzeja Macura
23 kilometra severozapadno od Beograda, u Sremu, na desnoj obali Dunava, dva kilometra nizvodno od Novih Banovaca, niklo je veliko sivo geometrijsko telo - "čudo" koje meštani već zovu "kućom bez prozora" i "kućom bez krova". Svi tamo znaju da je tu "neobičnu kuću sagradio Macura", ali retko kome "pada-na-pamet" da se radi o muzeju. Dok se ne pročuje. A pročuće se, uskoro, nadaleko. Jer reč je o velikoj neobičnosti - znatno većoj od izgleda kuće: Vladimir Macura, rođen 1965. u Erveniku, blizu Knina, preko Beča - gde živi od 1986 - došao je u Nove Banovce da tu podigne Muzej Macura!
Kuća se sa (zasad) prašnjavog seoskog puta doživljava kao masivni zatvoreni ku bus koji liči na uvećan i skraćen kjubrikovski monolit. Tek kad se priđe bočno, otkriva se meandar koji gmiže prema Dunavu da bi jednim nižim odlomljenim komadom zinuo prema "lepoj plavoj" vodi. Taj oblikje štapićem po zemlji nacrtao beogradski arhitekta Ivan Kučina, in situ, tokom jednog razgovora s Macurom: "Meandar, meandar želim!" - zatražio je Vladimir. "Ovakav?" - upitao je Ivan. "Da, takav!" Onda je Kučina uzeo olovku i papir, Macura zasukao rukave i sabrao radnike, pa je nikao kniferovski oblik koji se iz vazduha može čitati i kao slovo m.
Muzej Macura će prvenstveno funkcionisati kao institucija zadužena za čuvanje, proučavanje i izlaganje umetničkih i istorijskih predmeta iz zbirke njegovog osnivača. Iako je uža i šira javnost već bila u prilici da se fragmentarno ili generalno upozna sa njenim osnovnim sadržajem, tek će sad biti omogućena detaljnija stručna i komparativna analiza ovog nadasve intrigantnog istorijsko-umetničkog i kulturološkog materijala. A on se može - mada je dnevno podložan dinamičnim promenama karakterističnim za sve zbirke u nastajanju - razvrstavati kombinacijom najraznorodnijih kodova. Na primer, hibrid geopolitičkog, nacionalnog, istorijsko-umetničkog i hronološkog pristupa iznedrio bi podelu na ove celine: zenitizam, yugo-dada, ruski i poljski konstruktivizam, srednjoevropske avangarde, beogradski nadrealizam, EXAT51, Gorgona, visoka moderna, konceptualna umetnost, bečki akcionizam, vojvođanska neoavangarda, minimalizam, Grupa šest umetnika, Grupa šestorice umetnika... Dok bi morfološko-funkcionalni pristup uslovio podelu na: slike, skulpture, stolice, objekte, instalacije, video radove, fotografije, crteže, knjige umetnika, pisma, projekte, predmeteprimenjene umetnosti, knjige, časopise... I tako dalje.
Površina Muzeja Macura je oko 650m². Izložbeni prostor je na dva nivoa, a muzej ima depo, stambeno-radni prostor i kafe-bar sa prodajnim pultom i sanitarnim čvorom. Okolo je park (inprogress) koji se od jednog mesta strmo spušta prema Dunavu, sa voćnjakom, parkovskim skulpturama i rezidencijalnim objektima za goste. Voćnjak ima karakteristike posebne muzejske zbirke, jer sadrži sadnice sorti jabuka koje se odavno više ne gaje sistematski. Prostor je ograđen i ima sopstveni parking. MuzejMacura će funkcionisati i kao kulturni centar. Tu će se izvoditi najrazličitiji pojedinačni i grupni performansi, održavati koncerti, pozorišne predstave te filmske i video projekcije, organizovaće se tribine, predavanja, tematski susreti i razgovori... A umetnici i istoričari umetnosti će biti u prilici da kraće ili duže rezidencijalno borave u MuzejuMacura. Vladimir Macura želi da adresa njegovog muzeja bude Zenit 1. Zašto? Čak je i svog psa - koji je rastao zajedno sa "neobičnom" novobanovačkom kućom - nazvao Zenitom. O čemu se tu radi? Pre više od 80 godina, Ljubomir Micić je počeo da sanja o Zeniteumu. O Zeniteumu u Beogradu! I nije taj san ostvario.
Kada sam prvi put ugledao sivi Macurin kubus - a on se vidi već sa autoputa Beograd-Novi Sad - pomislio sam, eto, da se jedan drugi san, jednog drugog neobičnog čoveka, tu neobično realizovao. U Novim Banovcima, 23 kilometra od Beograda. San, koji je Macura sanjao dvadesetak godina: od Ervenika, preko Ljubljane i Beća, do Beograda. Koji minut kasnije, kada sam rukom krenuo da opipam čudni zatvoreni meandar, učinilo mi se da pomalo dodirujem i Micićev san.
Beogradski nadrealizam
Osim Rista Ratkovića, Oskara Daviča, Dušana Matica i Vaneta Živadinovića-Bora, svi naši nadrealisti bili su rođeni Beograđani. Većinom su se tokom I svetskog rata - budući nedorasli za front - školovali u Parizu, o trošku francuske vlade. Grupa se formirala tokom treće decenije XX veka. Jezgro su činili Marko Ristić, Milan Dedinac i Aleksandar Vučo, a u početku je tu negde bio i Rastko Petrović. Pa čak i Tin Ujević. Grupisali su se oko beogradskih časopisa Putevi, Svedočanstva, 50 u Evropi i Večnost, proučavali tekstove o psihoanalizi i osluškivali vesti iz Pariza. Kad je tamo 1924. objavljen Manifest nadrealizma, Marko Ristić je napisao: "... krajem oktobra izašla je Bretonova knjiga Manifeste du Surrealisme i ona markira početak novog juriša u tom romantičnom, idealističkom Krstaškom Ratu, gde se mašta, i obmana, oslobođena radi svih unutrašnjih snaga čovečijeg duha, bore za svoje sopstveno oslobođenje."
Grupi se priključuju Dušan Matić, Mladen Dimitrijević i Koča Popović. I veze s Bretonom jačaju: Matić ga sreće u Parizu 1925, a Marko Ristić se s njim redovno viđa krajem 1926. i početkom 1927. Prilaze Moni de Buli, Risto Ratković i Slobodan Kušić, koji će se usput negde odvojiti, te Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Đorđe Jovanović, Vane Živadinović-Bor, Radojica-Noe Živanović, Branko Milovanović i Petar Popović. S njima je bio i Nikola Vučo. Decembra 1929, kad je predloženo ozvaničenje pokreta, u grupi su bila trinaestorica članova.
Osnivački sastanak održan je u stanu Aleksandra Vuča, u Beogradu, u Kneginje Ljubice broj 1. Priča se daje Davičo poneo pištolj, ali da gaje Đorđe Kostić sprečio da puca. 1930. nadrealistička grupa objavljuje poetsko-filozofski almanah Nemoguće-L'impossible, 1931. Dušan Matić, Đorđe Kostić, Oskar Davičo, Koča Popović i Radojica-Noe Živanović pokreću publikaciju Nadrealizam danas i ovde, a 1932. Vane Živadinović-Bor u saradnji sa Markom Ristićem objavljuje knjigu Anti-Zid - prilog za pravilnije shvatanje nadrealizma. Insistirali su na kolektivnom radu i automatizmu, sastavljali kolaže i asamblaže, proizvodili fotograme, prepuštali se slobodnim asocijacijama pred fotografijama starih zidova... 1933, posle cenzure časopisa Nadrealizam danas i ovde na osnovu Zakona o zaštiti države te posle hapšenja Oskara Daviča, Đorđa Jovanovića, Đorđa Koštica i Koče Popovića, beogradska nadrealistička grupa se raspala i njen dalji rad je bio obustavljen.
Zenitizam
Braća Micić - Ljubomir (1895-1971) i Branko VePoljanski (1898-194?) - pokrenuli su 1921. u Zagrebu časopis Zenit i do sredine 1923. objavili 24 broja ove Internacionalne revije za umetnost i kulturu. Ljubomir Micić, glavni urednik u doslovnom smislu, seli potom uredništvo u Beograd, ali će se 25. broj, prvi beogradski, pojaviti tek 1924, sa zaglavljem: Voimja zenitizma. Osmobroj 26-33 i još dva broja iz 1924. nose specifikaciju: Međunarodni časopis. Kalendar nove umetnosti i savremenog života, a dva iz 1925. i šest iz 1926: Međunarodni časopis. 43. broj - ispostaviće se i poslednji - iz decembra 1926, zabranjen je s obrazloženjem da se tekstom Zenitizam kroz prizmu marksizma "širi komunistička propaganda".
Zenit je tokom šest godina izlaženja menjao svoju avangardnu i ideološku fizionomiju. Krenuo je veoma široko, ekspresionistički, da bi se već od šestog broja - posle Manifesta zenitizma koji juna 1921. potpisuju Ljubomir Micić, Ivan Goli i Boško Tokin - programsko polje počelo radikalno sužavati. Ključna reč, barbarogenij, nikad do kraja definisana, lutala je od ničeanizma do slavenofilstva i od antropozofije do komunizma, postajući sve namrgođenija, sve antievropskija, sve balkanskija i sve srpskija, ali je časopis izgledom ostao u okvirima ekspresionističko-kubističko-futurističke sinteze uz jak i narastajući konstruktivistički pečat. Kroz Zenit "su prošle ličnosti gotovo ćele moderne naše književnosti, nezadržavši se u toj firmi dugo zbog nesporazuma ličnih", a Ljubomir Micić je bio u komunikaciji sa mnogim evropskim avangardnim vođama, časopisima, pokretima i umetnicima: od Henvartha Waldena do Filippa Tommasa Marinettija, od nemačkog Der Sturma i holandskog De Stijla do mađarskog Ma i praškog Diska, od ekspresionizma do ruske avangarde, od Laszla Moholy-Nagya i Avgusta Černigoja do El Lissitzkog i Alexandra Archipenka...
Gorgona
Zagrebačka protokonceptualna grupa koje se irealizirala od 1959. do 1966. Josip Vaništa (1924), Julije Knifer (1924-2004), Radoslav Putar (1929-1994), Marijan Jevšovar (1922-1998), Dimitrije Bašičević-Mangelos (1921-1987), Matko Meštrović (1933), Ivan Kožarić (1921), Đuro Seder (1927) i Miljenko Horvat (1935) povremeno su se sastajali, razgovarali, dopisivali, upućivali jedni drugima "misli za pojedine mesece", slali domaće zadaće i "anketna pitanja" i odgovarali na njih, išli u inspekcije godišnjih doba, priređivali izložbe u staklarskoj radnji koju su zvali Studio G, izdavali antičasopis Gorgona, aranžirali se, izvodili grupne i autokoreografske kretnje, nameštali, pozirali, fotografisali... Sve je to bilo prožeto humorom, dosjetkom i paradoksom modeliranim preuzimanjem terminologije i oblika društva od kojega su se svojim djelovanjem izolirali.
Jugo-Dada
Nakon stoje oktobra 1920. u Pragu - gde je studirao slavistiku - sročio i izložio svoju teoriju orgarta, koja je prepoznata kao "originalni dadaizam", Dragan Aleksić (1901-1958) je stupio u vezu sa bardovima Cabareta Voltaire: Tristanom Tzarom, Richardom Hiilsenbeckom i Raoulom Hausmannom te s Kurtom Schwittersom, Walterom Mehringom i Maxom Ernstom i priključio se dadaističkom pokretu "kao prvi jugoslovenski predstavnik i balkanski vođa". U njegovoj četi "našlo se nekoliko talenata: pok. Dragan Sremac, pok. Vido Lastov (prvi Rus koji je 1921. znao perfektno srpski), dr Slavko Stanić, Mihajlo S. Petrov (slikar), dr A. Milinković i drugi". Aleksić je već od drugog broja pisao za Zenit, ali su — nakon što je sredinom 1922. u Zagrebu osnovao dada-direktorijat i zatim objavio časopise Dada-Tank i Dada-Jazz - tu saradnju Micići demonstrativno prekinuli i žustro objavili dva antidadaistička pamfleta Dada-Jok.
Posle dadaističkih manifestacija u Osijeku i Vinkovcima, te novembarske matineja u Subotici - sa aktivistima tamošnjeg avangardnog mađarskog časopisa Ut (Put), Dragan Aleksić se seli u Beograd, gde će poslušati "apel Raoula Hausmanna na sve dadaiste sveta, da sačekaju jedno sto godina dok čovečanstvo dozre za njihovu elastičnost duha."
