Na upravo završeni konkurs za idejno rešenje spomen-obeležja stradalim radnicima RTS-a, raspisan u julu ove godine, stiglo je 40 radova od kojih su u drugi krug ušla četiri. U drugom krugu, žiri je prvu nagradu dodelio autorima iz studija Neoarhitekti. Svi radovi su izloženi u Velikoj galeriji RTS-a do 14. decembra 2013, radnim danima od 10 do 20 časova.
U nastavku pogledajte detaljan prikaz nagrađenih radova uz obrazloženja njihovih autora.
I Nagrada: Neoarhitekti
Snežana Vesnić, dipl.inž.arh.
Vladimir Milenković, dipl.inž.arh.
Tatjana Stratimirović, dipl.inž.arh.
Saradnici:
Boris Ševo, dipl.inž.arh.
Marija Miković, dipl.inž.arh
Željko Petković, dipl.inž.arh
Mihajlo Popović, dipl.inž.arh
Dejan Todorović, dipl. arh.
Aleksandar Orozović, dipl. arh.
Oglas
Konsultant za konstrukciju: prof. dr Mihajlo Samardžić
KONCEPT – „…i danas, kad god se zateknemo pred ostacima arhitektonske prošlosti, radilo se o piramidama Maja u Uksmalu, ili o ruševinama stubova Selinunta, ne možemo, a da se ne osetimo dirnuti nekom iracionalnom žicom…“ / Estetika ruševina, Metamorfoza imaginarnog u arhitekturi / Pohvala disharmoniji – umetnost i život između logičkog i mitskog (Đilo Dorfles, 1986)
Radi se o vidljivosti slojeva i vremenu koje je se nalazi između iskustva prošlosti i sadašnjosti. Raslojenost takve realnosti sama generiše ono što će biti budućnost te arhitekture. Odnos koji tom prilikom nastaje vredniji je od čiste pojavnosti arhitekture, ali nije narativ u svojoj isključivosti, već čistim estetskim sredstvima kadrira ovu projektovanu arhitektonsku situaciju.
ORGANIZACIJA – „Takva atmosfera može se u suštini svesti i kondenzovati na jedno providno vazdušasto jezgro, na neophodnost da se doživi iskustvo praznine.“ / Iskustvo praznine, Estetika praznine (Đanđorđo Paskvaloto, 2004).
Spomenička vrednost kompozicije u prvom planu je ovakvog pristupa. Istorija koja je obeležila sliku arhitekture usvojena je kao primarno prostorno iskustvo sudbinom dodeljeno arhitekturi kao obaveza: praznini koja ne može biti popunjena. U poniranju kroz vreme i refleksije dve preklopljene realnosti projektovan je programski okvir.
FORMA – „Dualnost. Nepovredivo zlatno pravilo dualnosti. I nema potreba vraćati se na antropološke korene i ponovo otkrivati radikalne elemente ljudskog postojanja; svuda je prisutna; i to nije samo ono što predstavlja zamenu za čovekovo pitanje večnog, već ono što ga sputava…” / Zašto već sve nije nestalo? (Žan Bodrijar, 2007)
Pojavnost arhitekture svedena je na elemente likovnosti koji imaju za cilj da kadriraju postojeću prostornu situaciju. Arhitektura je oblik kojim je konsolidovana slika, a ne slika koja je projektovana sama. Njena likovna sredstva transponovana su u pejzaž trajne (formalizovane) distopije…
MATERIJAL – „Čak i cigla hoće da nešto bude.“ / Moj Arhitekt, dokumentarni film o Luisu Kanu (režija Natanijel Kan, 2003).
II nagrada: Anđela Karabašević i Vladislav Sudžum
Rešenje ima za cilj da postojeći objekat u ruševinama i plato ispred njega uz minimalne intervencije programski i prostorno transformiše u javni prostor namenjen gradu, koji će trajno čuvati sećanje na tragični događaj i njegove žrtve. Težeći da svojom pojavom pomiri dva nespojiva trenutka u vremenu, on u projektantskom smislu poprima dvojnu ulogu. Jedna soba objekta je zamrznuta u trenutku u kojem je nestala i posvećena je ljudima koji su tada izgubili život, a ostatak zgrade je namenjen javnosti, kao podsetnik i javni istorijski dokument tog stradanja. Ona je deo sadašnjeg trenutka, reflektuje nebo, zelenilo, život.
Porušeni deo objekta predviđen je da se konzervira u stanju u kojem se trenutno nalazi i da se zidovi upravni na plato dozidaju kako bi se sprečilo njihovo dalje odronjavanje i naglasila njihova vertikalnost i pozicija u odnosu na originalno stanje zgrade pre rušenja. Na ovaj način sama ruševina postaje u isto vreme i dokument o tragičnom događaju i spomenik posvećen njemu. Na nekadašnjoj prizemnoj etaži objekta se nalazi jedini zatvoreni prostor memorijala, jedna soba koja je umetnuta u ruševinu i minimalno ometa njeno postojeće stanje. Sve etaže iznad su fizički nepristupačne posmatraču i na svakoj od njih su postavljeni reflektujući paneli, ogledala u kojima se mestimično nazire Tašmajdanski park i Crkva Svetog Marka. Cilj ogledala je da vizuelno omekšaju strašnu sliku ruševine i u nju uvedu neprestanu promenljivost sadašnjeg trenutka. Direktno eksponirani zidovi predstavljaju mesto na kojem posetioci mogu odati poštu stradalima, dodirnuti ruševinu i hodati po tlu na kojem se stradanje desilo. Plato ispred nje ostavlja prostora njenom nesmetanom sagledavanju, i stavlja je u poziciju muzejskog eksponata grada.
Zatvoreni prostor memorijala je jedna soba namenjena izlaganju dokumenata o tragičnom događaju. Nepristupačna i potpuno zatvorena sa pristupne strane spomen-obeležja, deo je prostora koji je nekada tu postojao, i predstavlja pokušaj da se sećanje sačuva u fizičkom prostoru. Istovremeno, ona je podsetnik na vreme koje ne možemo vratiti i događaje koje ne možemo u potpunosti razumeti. Prilaz je predviđen sa bočne strane objekta, pešačkom rampom sa glavnog platoa iza ruševine. Na istoj etaži planiran je i manji servisni prostor – garderoba i toalet, kojima se pristupa direktno iz zatvorenog prostora memorijala.
Otvoreni prostor koncipiran je kao nastavak Tašmajdanskog parka i spoj spomen-obeležja sa gradom. Cilj je da se pejzažnim oblikovanjem i materijalizacijom povežu tri ključne tačke memorijala – spomenik Zašto?, kenotafi posvećeni stradalima i novi memorijalni prostor ispred same ruševine. Stepenište koje vodi od spomenika Zašto? okrenuto je u odnosu na svoju originalnu poziciju tako da posetioca vodi ka stazi koja prolazi kroz novoposađene drverede mladih breza direktno ka glavnom platou. Plato ispred Dečijeg kulturnog centra arhitekte Ivana Antića i novoformirani plato ispred ruševine su povezani rušenjem postojećeg zida koji ih je razdvajao i formiranjem topografski oblikovane strukture – geometrizovanog travnatog brda.
Ovime se projekat nadovezuje na ideju Ivana Antića da se obezbedi nesmetani pristup Tašmajdanskom parku sa strane Takovske ulice, sada i prolaskom kroz sam memorijalni prostor. Geometrizovano brdo ima za cilj da bude spoj između projektantski definisanog javnog prostora memorijala i prirodne amorfne strukture parkovskih zelenih površina. Na mestu na kojem je nekada bila zgrada, a danas je rupa, razlikom u primenjenom materijalu obeleženo je njeno nepostojanje, a u materijalu su urezana imena stradalih žrtava.
III nagrada
Ravnopravni autorski tim:
Petar Stelkić, dipl.inž.arh.
Vladimir Cvejić, dipl.inž.arh.
Branko Belaćević, dipl.inž.arh.
Ivana Barandovski, dipl.inž.arh.
Koncept konstrukcije: Zoran Šobić, dipl.inž.arh.
Koncept preispituje tradicionalnu spomeničku monumentalnost kroz unutrašnju ošupljenost i inicira individualnu, intimniju komemoraciju naglašenu proporcijom prostora. Memorijal, u klasičnom smislu monumentalne oblikovnosti, poništen je programskim kretanjem i omogućenim pristupom u njegovu unutrašnjost. Svojom spoljašnjom refleksijom, naspram svedene intimne unutrašnjosti, naglašava opštost, objektivnost i opomenu. Odnos „dubinskih“ planova predstavljen je u refleksijama koje kontinuirano preklapaju prošlost i sadašnjost u spoljnjem i unutrašnjem prostoru (grada, objekta i osobe).
U cilju izbegavanja klasičnog dokumentovanja i interpretacije događaja, memorijal omogućava lični doživljaj tragedije kroz prostorne odnose i refleksije. Prostor unutrašnjosti nedozvoljava istovremeno veliki broj posetilaca i time primorava na individualni osvrt i intimno sagledavanje.
Urušena zgrada RTS-a očuvana je i konzervirana u zatečenom stanju, dok dodata struktura prodire u njen deo uniformno materijalizovanim platnom. Postojeći objekat sačuvan je kao slika tragedije, dok je povlačenjem memorijala do granice nekada postojećeg objekta dodatno naglašeno mesto tragedije.
Projekat prostorno i programski predstavlja prenaglašenu ekstenziju javnog prostora, pre nego javni objekat.
Rad u užem izboru (drugi krug): Miloš Paunović, dia. i Marko Petrović, M.Arch
Predloženo rešenje se sastoji od nekoliko svedenih elemenata sa jasno izraženom simbolikom. Osnovna ideja se zasniva na obnavljanju arhetipskog volumena porušenog objekta u vidu monolitnog betonskog okvira i akcentovanja mesta tragedije skulpturom.
Kompleks spomen obeležja čine tri prostorne celine: prošireni trg, betonska opna sa skulpturom i zatvoreni izložbeni prostor. Prva je najjavnijeg karaktera, dok je poslednja najintimnija.
