Čuveni japanski arhitekta Sou Fujimoto, nedavno je bio gost Beograda i tom prilikom je ekskluzivno za Ego magazin izneo detalje projekta za Beton halu, koji mnogi opisuju kao “lebdeći oblak”. Reč je o redizajnu izgleda savskog pristaništa, odnosno pešačkoj zoni koja ima formu ogromnog, belog vira koji se sastoji od spiralnih staza, koje pak vode do brojnih prodavnica i restorana, ali i spoljašnjeg izložbenog prostora, vidikovca i podzemnog tranzitnog centra. Fujimotu se, takođe, osvrnuo i na sopstvenu filozofiju, ali i potrebe koje savremeni čovek traži i dobija od arhitekture.
Naziv vaše knjige je PRIMITIVE FUTURE. Ona govori o inovativnom načinu razmišljanja i pronalaženju samih početaka arhitekture. Zašto ste izabrali gnezdo pre pećine?
To je bilo pre nekoliko godina. Pitao sam se šta je početak arhitekture. Ona je obično sačinjena od funkcija i ja smatram da je to uredu, ali šta je sa funkcijom koja je u interakciji između prostora i tela? Ja volim da pojednostavim komplikovana razmišljanja i evo primera. Gnezdo je pažljiv dizajn za ptice i ljude. Funkcionalna zgrada je neka vrsta funkcionalnog gnezda, pećina nije prostor koji je dizajniran, ona je data od prirode, ona je sklonište, ona je deo pejzaža. Gnezdo je nastalo intervencijom ptica ili ljudi, dakle ono je posledica akta kreiranja. Dizajniranje prostora zahteva sličnu strategiju. To je razlog zašto biram gnezdo, pre nego pećinu.
Da li je projekat za BETON HALU deo te strategije, gnezdo za mnogo ljudi u vrlo velikoj razmeri?
Oglas
Da jeste. Projekat za BETON HALU izgleda kao gnezdo za ptice. Na početku sam razmišljao kako da napravim nivo po kome se kreće saobraćaj i kako da napravim nivo po kome se kreću ljudi, jer će ovaj prostor biti veliko mesto za okupljanje. Tu se mogu pronaći vidikovci i razna mesta koja se ukrštaju i vode do centralne tačke u kojoj se sreću ljudi koji su tu stigli iz različitih pravaca. Ova postavka je dovela do pronalaženja odgovarajućeg oblika za objekat. Oblik projekta je nastao na osnovu izučavanja šeme kretanja. Jednostavan rezultat je nastao iz činjenice da morate da popnete ljude i da ih spustite sa vrha Kalemegdana do reke.
Šta mislite o beogradskoj arhitekturi, morfologiji i nivou urbanizacije?
Oduševljen sam onim sa čime sam se sreo prilikom mog prvog dolaska. Grad nije previše determinisan, ima pozicije na različitim visinskim kotama, sa mnogo različitih ambijenata. U poređenju sa Tokijom, koji je vrlo organizovan i suviše regulisan, ovde imamo različite zone koje nisu strogo određene. To čini da Beograd izgleda harmoničnije i to ostavlja jako dobar utisak. Ja volim Beograd, deluje mi vrlo uzbudljivo. Nije kao Pariz, nije kao Tokio – on je lepa mešavina civilizacija, preciznije – nešto veoma jedinstveno.
Vaš projekat više izgleda kao otvoren proces nego završena zgrada?
Projekat za BETON HALU je vrlo lep izazov, on me inspiriše. Glavna šema je postavljena, ostaje da se formiraju delovi funkcionalnih zona kao što su vidikovci, kafei, muzeji, ali ti sadržaji će se dodatno razvijati. Stalni procesi nadogradnje su vrlo uzbudljivi i lepo je učestvovati u takvom procesu .On ne izgleda kao haos, više kao spontani akt, kao kontrolisan haos. Uzbudljivo je učestvovati u tako nečem, energija koja dolazi iz takvog čina je vrlo podsticajna. Potrebno je pronaći balans između različitih zona i postići snažan integritete objekta.
Da li biste nam rekli gde su limiti projekta za BETON HALU? Možda mogu da kažem da celokupan arhitektonski sistem istražuje svoje limite, dok sugeriše novu definiciju prostora? Šta Vi mislite?
Nova energija je i bila glavna tačka našeg konkursnog rada. Težili smo da načinimo prostor u kojem arhitektonski elementi plešu zajedno. Ideja je bila da se stvori neka vrsta parka od betonskih rampi, kako bi ljudi mogli da osete energiju mesta. Najvažnija ideja je da ljudi prožive prostor iznova, otkrivajući ga. Iskustvo prostora je glavni motiv koji želim da ljudi ponesu sa sobom.
Da li je onda ovaj projekat više skulptura, a manje arhitektura?
Ja ovu zgradu ne želim da posmatram na artistički način, već više praktično. Strategija koja definiše funkcije je vrlo aktivna, ona pokreće celu celu zonu između stare tvrđave i reke. Funkcija je glavna odrednica ovoga projekta. Jedno od glavnih pitanja je kako povezati dve tačke na različitim visinskim kotama, a održati integritetet zgrade. Mislim da smo na kraju ipak postigli dobar balans.
Koristili ste nekoliko puta temu lavirinta kao model za organizaciju prostora unutar objekta. Budući projekat ispod kalemegdanske tvrđave liči na lavirint bez spoljnih obodnih zidova. Da li time sugerišete ljudima da istražuju prostor, a ne samo da prolaze kroz njega? Da li je potrebno da nešto otkriju?
Pravi lavirinti su frustrirajući. Otvoreni lavirinti, prirodni lavirinti su zanimljivi. Oni mogu da se posmatraju kao polje u kome stalno nešto otkrivate. Ljudi će iznova dolaziti i proživljavati urbano iskustvo kroz različite uglove posmatranja, vidikovce, mesta za odmor i mesta gde se ukrštaju putanje i spontano susreću ljudi. Projekat se sastoji od dinamičnih linija, ali nije zamišljeno da se bilo ko izgubi u prostoru, već da učestvuje u doživljaju prostora. Tokom tog iskustva u kome ljudi kruže rampama, otkrivaće se nova nove tačke i to iskustvo će biti sve intezivnije kako dublje ulazite u zonu objekta.
Kako vidite svoj EGO (lični koncept) na polju arhitekture?
Ja mislim da su arhitektura i dizajn dve vrlo društvene kategorije, a opet sa druge strane arhitekta je pojedinac.Moje „ja“ stalno nalaže da tragam za nečim novim. Želim da imam inspiraciju iz postojeće situacije i da pronađem nešto sasvim novo, što će me odvesti dalje do novih dostignuća.
Na koji način Vi i ostali star-arhitekti, na primer FUKSAS, KOOLHAAS (OMA), BIG i drugi utičete jedni na druge?
Volim da se susretnem sa snažnim uticajem koji dolazi od drugih arhitekata. Neki od njih su mi prijatelji, kao Big, i on me je nekoliko puta snažno inspirisao. Volim različitosti i one me inspirišu. Ponekad se iznenadim dostignućima drugih arhitekata, ali mi učimo jedni od drugih. Svaki od pomenutih arhitekata je čovek sa snažnim karakterom, koji ostavlja trag na polju arhitekture. Ja zaista uživam u različitosti i iskustvima koje dolaze odatle.
Kako Vi vidite ulogu senki u procesu razumevanja Vašeg dizajna u projektu za BETON HALU?
Doživljaj objekta i prostora najviše zavisi od svetla. Tokom dizajn procesa, raznišljao sam kako da blokiram sunčeve zrake i zaštitim objekat od pregrevanja. U različitim godišnjim dobima, imaćemo različit uticaj sunca na delove objekta. Senke će se menjati i to će biti vrlo uzbudljivo. Ovo je vrlo veliki objekat, koji obuhvata veliku kubaturu. Kroz njega je moguće videti nebo i doživeti sunce. Same rampe, koje se nalaze na višem nivou, štite od sunca one koje su na nižem. Na taj način se smanjuje potreba za hlađenjem objekta. Senka stvara hladovinu i pruža utočište tokom letnjih meseci. Položaj senki i njihova smena tokom dana dodatno čini objekat zanimljivim i podsticajnim za istraživanje. Geometrija zgrade će biti mnogo bogatija kada budu pali prvi zraci sunca na nju. Objekat i sunčevi zraci su interakciji.
Šta je sledeće u arhitekturi? Kakav razvoj trendova očekujete u budućnosti?
Mislim da će razne tehnologije odrediti buduće trendove u arhitekturi. Tehnologije mobilnih uređaja menjaju svakodnevnu komunikaciju, pa samim tim i čoveka.Ako se menja čovek, promeniće se i arhitektura. Uvek je pitanje kako određene tehnologije koristiti u drugim kulturama, na drugim geografskim tačkama. Ono što funkcioniše u Nemačkoj. ne može na isti način funkcionisati u Japanu. Mislim da različite tehnologije, iz različitih oblasti, uvažavajući životne stilove ljudi, kreiraju budućnost.
Fotografije: EGO Magazin i Sou Fujimoto Architects
