Šestog jula, Njujork Tajms (New York Times) objavio je članak o velikim dugovima u koje je Kina upala zbog dugogodišnjeg ulaganja u infrastrukturne projekte. Ovu vest su navodno kineske vlasti skrivale. Opširnost detalja i mnogo rupa u zakonu, kao i mogućnosti prikrivanja zvaničnih podataka, omogućila je vlastima da zaobiđu finansijsku legislaciju i nastave sa građevinskim razmetanjem.
Nije tajna da je Kina postala nova Mala Azija; Šangaj i Peking preuzimaju prazninu koju su ostavili Dubai i Abu Dabi po pitanju ekstravagandne arhitekture. Desetine super-visokih zgrada niču unutar Tier One i Tier Two gradova (Kina), pored stotina ambicioznih komercijalnih kula, šarenih multifunkcionalnih projekata i osvežavajućih urbanističkih planova.
Povezivajući sve ove nove razvojne projekte, kako velike infrastrukturne, tako i izgradnju i razvoj gradova, koštaju kinesku vladu hiljade milijardi dolara (ponovni razvoj samo grada Wuhan-a se smatra da košta oko 120 milijadi dolara). Ali odakle dolazi sav ovaj novac?
Njujork Tajms izveštava da je finasiranje velikih infrastrukturnih projekata urađeno od strane banaka koje su u vlasništvu države, sa specijalnim investicionim kompanijama koje je svaki grad zasebno osnovao, ne bi li na taj način pozajmljivali novac i sprečili bilo koji prikaz duga u balansnim izveštajima.
Oglas
Ipak, izveštaj urađen od strane Urban Land Institute i firme Ernst & Young pod nazivom "Infrastructure 2011: A Strategic Priority", kaže da je kineska monetarna pozicija dovoljno stabilna, dodajući: "Opijeni novcem i njegovom ulogom kao izvoznim proizvođačem, Kina nastavlja sa širokim infrastrukturnim projektima... Novo izgrađeni aerodromi, luke, kao i metro sistemi u kineskim glavnim ekonomskim centrima olakšavaju rast Kine u drugu po veličini ekonomsku silu sveta i pomažu u borbi sa rastućom urbanom populacijom".
Sada je pitanje počelo da kruži po internetu, podstaknuto Tajmsovim člankom i dogrevano nedostatkom informacija o kineskim, naizgled, neograničenim fondovima. Infrastrukturni projekti u zemlji trenutno se centriraju prema petogodišnjem planu (pokrenutom 2011. godine) koji dodeljuje bilion dolara za gradnju novih infrastrukturnih veza u sledećih pet godina, sa velikim ulaganjima u brze železnice i manjim ulaganjima u vodosnabdevanje, struju i održavanje puteva.
S obzirom da Kina ne pokazuje znake zaustavljanja niti usporavanja njenog razvoja, mnogi su počeli da sumnjaju u dugoročnost kineskog arhitektonskog rasta. Na ruralna područja su, takođe, pozitivno uticali ovi trendovi (uprkos velikim količina stanovništva koji su se preselili u urbana područja) prošlogodišnjim investicijama kineske vlade od 100 milijarde dolara u ruralne indfrastrukturne projekte.
Proteklih meseci portal Gradjevinarstvo pisao je o novim razvojnim projektima širom Kine - od novih urbanističkih planova gradnje gradova po šablonima, kao i kulturnim centrima u Šangaju i Nanjingu, preko ulaganja kineskih vlasti u obnovljive energije. Linkove ka ovim tekstovima možete pogledati na kraju ovog teksta.
Deo ovih projekata finasirani su od strane privatnih investitora,a ipak veliki broj investicija je od strane državnih organizacija kao što je projekat Goettsch Partners’ Pazhou District Masterplan koji je finansiran od strane Poly Real Estate (Group) Co. Ltd, vodeće kineske kompanije u vlasništvu države koja se bavi nekretninama. Dodajmo ovome i planove spajanja devet gradova u jedan megapolis, povezan sa efikasnim sistemima vodosnabdevanja, energetskog snabdevanja, telekomunikacijama i transporta.
Još jedan pokazatelj neobuzdanosti kineskog zmaja jesu raspisani tenderi za Industrijski park u Guigang-u, urbanistički projekat u Šangaju, projekat nove razvojne zone u Huangshan-u kao i za glavni urbanistički projekat u Shaoxing-u. Ovo su samo neki od tendera trenutno raspisanih koji pokazuju neumorivost kineskih graditelja.
Kada pogledamo čist broj populacije Kine - trenutno je 1,3 milijarde sa povećanjem stanovništva od 5,84% svake decenije (prema Nacionalnom centru za statistiku) - odluka vlade da koncentriše razvojne planove ka ispunjenu sverastućih zahteva za osnovnim potrebama stanovništva se čini kao razuman pristup. Problem se javlja kada je period izgradnje završen i projekat ostane neuseljen, kao što se dogodilo na više lokacija širom Kine. Primeri toga su Kangbashi (grad smeštajnog kapaciteta od milion ljudi u regiji Unutrašnje Mongolije, izgrađen od strane zvaničnika grada Ordosa, koji sada naseljava oko 20.000 do 30.000 ljudi) i novi okrug grada Zhengzhou-a (u kome postoji oko 64 miliona praznih stanova ?!).
Tokom narednih 25 godina, globalna potrošnja na razvoj infrastrukture dostići će 50 biliona dolara (prema izveštaju "Infrastructure 2011: A Strategic Priority") i premda je doprinos Kine ovome veoma značajan, ona, kao druga ekonomija sveta, mora razmišljati unapred i izjednačiti njen ekstremni rast sa adekvatnim arhitektonskim razvojem.
Linkovi:
- Šta danas proizvode kineske fabrike: Gradovi u kutijama - link
- Kinezi kopiraju austrijsko seoce - link
- Arena nacionalnih igara u Kini - link
- Prvi muzej u Kini posvećen savremenoj arhitekturi - link
- Zaha Hadid - Opera u Ganđo-u - link
- Kina - vodeća sila u finansiranju industrije obnovljive energije u 2010. godini - link
- Čačkalice će za 20 godina uništiti šumski fond Kine - link
- Kina se zainteresovala za energetsku efikasnost - link
- Budućnost razvoja gradova – Eko-grad u Kini - link
- Obnova kineske Venecije - link
- Kina: Završen najduži most na svetu - Hangzhou Bay Bridge - link
- Kina postala najveći svetski potrošač energenata - link
- Kineski vozovi najbrži na svetu, ugrožavaju avionski prevoz
- prosečna brzina 350km na sat - link - U Kini raseljavanje 330.000 ljudi zbog preusmeravanja vode - link
- Kina ulaže 85 milijardi dolara u energetiku - link
- Kina se odazvala pozivu razvijenih zemalja da smanji emisiju ugljen-dioksida
- Stop za 156 projekata - link - Crvena traka – Qinhuangdao, Kina - link
