Tehnološka revolucija, na čijem smo pragu, trebalo bi da ponudi odgovor na aktuelne probleme. Sve prisutniji slogani Ukorak sa svetom, Rame uz rame sa Evropom, imaju naravno samo jednu funkciju – da nas ubede da smo i mi deo onoga što nazivamo svetom ili, ako ništa drugo, deo Evrope. Ono što dolazi posle obećavajućeg uvoda najčešće i nije tako ubedljivo. Kolektivna ideja da smo potpuno izopšteni iz sveobuhvatne slike sveta, makar u kontekstu arhitekture, je nažalost pre stvarnost nego mit. Dovoljno je setiti se da je arhitektura samo refleksija kompleksnosti društva i našeg humanizma i jasno je gde smo.
Globalizacija kao jedna od najuticajnijih ideja koja se pojavila poslednjih decenija, ukazuje nam da postoje koncepti i problemi u celom svetu koji su bez izuzetaka zajednički i liderima i ostalima: klimatske promene, manjak resursa, prirodne nepogode... Očuvanje okoline od neprestanih ljudskih razaranja jeste najdominantnije pitanje koje utiče na našu sutrašnjicu, pothranjujući strahovanja da će nam ovaj treći milenijum biti i poslednji.
U narednoj deceniji trebaće nam odgovori na pitanje kako da isprojektujemo našu izgrađenu okolinu i kako da vodimo poslove za održivu budućnost.
Neophodno je da redefinišemo našu percepciju arhitekture: Kako će biti projektovana? Kako bi trebalo da funkcioniše u biosferi i zašto moramo da projektujemo i za period nakon njenog životnog ciklusa gledano iz perspektive kako ekologa tako i projektanta?
U retrospektivi, period čiji smo savremenici može biti kulminacija podele između projektovanja i izvođenja, građenja i mesta, koja je počela u renesansi. Iskustva iz poslednjih decenija – razvoj i globalizacija tehnike (CAD, numeričko modelovanje performansi građenja), tehnologije, problema (održivost u glavnim aspektima) i talenta (arhitekte kao internacionalne zvezde) potrebno je sistematizovati i rangirati, u cilju umanjivanja uopštenosti predviđanja i zavođenja reda u perspektivi.
U tom kontekstu čini se prikladnim da se dosadašnja arhitektura zaokruži zgradom muzeja Gugenhajm u Bilbau, delom Frenka Gerija, zato što je prvo delo koje je pokrenulo pitanje slobode ekspresije i napravilo uticaj na arhitekturu Geri kuća iz 1979. god. Tehnologija kuće nije bila ni na koji način napredna, ali ta mala građevina bila je prepuna ideja koje su anticipirale kasniji razvoj u savremenoj umetnosti, kao što je upotreba nepravilnih formi prividno oslobođenih gravitacije i postavljanje jednih uz druge uzoraka različitih materijala. Ovo pokazuje neverovatnu brzinu kojom je arhitektura oslobođena predrasuda evoluirala, zapravo može se reći da je današnja brzina razvoja prevazišla ljudsku moć imaginacije. Kompjuterskim alatima ukorist brzine čini se da avanturizam arhitekata neće imati granice.
Razvoj kompjuterskih programa i pravljenje modela objekata su očigledno značajno uticali na dizajn u arhitekturi. Ma koliko je to stvorilo fantastične nove mogućnosti, isuviše često se dešava da radije zgrade prerastaju u modele nego što modeli prerastaju u zgrade. U tom smislu, kao potpuna suprotnost, rad Luja Kana vremenom postaje sve značajniji i uticajniji. Okrećući svojevremeno leđa trendovima i vrativši se klasicima, on je pokazao savremenoj arhitekturi novi pravac i čini se da Kanova arhitektura nudi tihi protest savremenom radu.
Kao prirodni nastavak ideala modernog pokreta, godinu dana nakon Gerijeve kuće, 1980. godine završena su dva projekta koji su predstavljali pionire inovativnog razmišljanja i upotrebe nove tehnologije u smislu konstruktivnog sistema i materijalizacije. Lojd zgrada, Ričarda Rodžersa i Partnera i zdanje Hongkong i Šangaj Banke, Normana Fostera i Saradnika bile su veliki korak napred u smislu kvaliteta izgrađene okoline, ali su i otvorile mnoga danas aktuelna pitanja, održivost rešenja okruženja, niskog utroška energije, što je pokazalo potrebu za iznalaženjem novih rešenja u tehnologiji gradnje.
Tehnološka revolucija, na čijem smo pragu, trebalo bi da ponudi odgovor na aktuelne probleme, od kojih bi neki konkretniji bili:
- razvoj i prihvatanje egzotičnih materijala sa visokim performansama, kao što su karbon vlakna, Airex i ostali radi zamene metala i betona u konstrukciji objekata i mostova, što će se desiti kako cene budu padale
- naglasak na očuvanju energije, kako energije za proizvodnju građevinskog materijala, tako i utrošene energije prilikom izgradnje
- striktna pravila u vezi sa reciklažom svih građevinskih materijala
- razvoj alternativnih pogonskih izvora za vozila kao što su električni motori i hidrogenske ćelije goriva
- napredak u energetskim sistemima baziranim na eksploataciji snage vetrova i talasa
- dalji napredak u tehnologiji stakla u cilju prodiranja što više prirodne svetlosti u objekte
- razvoj tehnički naprednijih i energetski efikasnijih izolacionih sistema
- pomaci u tehnologiji strukturalnih membrana
- razvoj ETFE folija
- naprednija upotreba tzv. zelene drvene građe
Neka od navedenih predviđanja su već u naznakama naša stvarnost i desiće nam se i ranije nego što pretpostavljamo. Imperativi okoline sa razmenom ideja, informacija i najpozitivnijim mogućim značenjem globalne homogenizacije mogu biti katalizatori rasta drugačijih kultura građenja, globalno svesnih, a lokalno ukorenjenih i izazvati arhitekte da opremljeni alatima budućnosti odgovore na nove izazove, redefinišući vekovima stare podele. Možda će to doneti mirniju budućnost, iako je veoma teško videti kako bi to moglo da se desi.
Poslednjih decenija trendovi u arhitekturi evoluiraju poput vrste životinja, na bogatoj ekološkoj podlozi. Kao i u prirodi, raznovrsnost i pluralizam su ključni pojmovi. Najinteresantniji događaji i ideje u arhitekturi, rođeni su lokalno i individualno. Rođeni su mimo zadataka i u okolini u kojoj su prirodno duboko ukorenjeni kao deo entiteta. Budućnost? Imaće kontinuitet arhitekturalnih vrsta iz prošlosti, sa kohezijom i doslednošću i sa povećanim brojem nekih mutacija i hibrida. Ratovi i ekološke krize učiniće da društvo i arhitekte budu konzervativniji i skloniji poštovanju propisa. Preovlađivaće averzija ka riziku. Tako da će uloga progresivnih stručnih časopisa pre svega biti promovisanje arhitekture kao kulturnog diskursa koji će pružati optor strahu od nikad jačih snaga konformizma, filistinizma i vladavine straha.
Kreativna hrabrost, ne tehnologija, je ono što otvara nove horizonte.
