Bilo je potrebno 10 godina, ali napokon postoji i Barbi Arhitekta. Obučena u haljinu i sako, sa građevinskim šlemom i čizmicama, lutka je imala svoj debi na konvenciji AIA (American Institute of Architects) u Nju Orleansu u maju.
Ova Barbika može da zahvali svoj nastanak lobiranju Despine Stratigakos, predavača na arhitekturi i vizuelnim studijama na Univerzitetu u Bafalu i arhitekti Keli Hejs Mekaloni (Kelly Hayes McAlonie), vršiocu dužnosti u Capital Planning Group Univerziteta.
"Oduševljena sam“, kaže Stratigakos, ne samo u vezi sa lutkom za koju se borila od 2002. godine, već i u vezi sa događajima koji su organizovani povodom lansiranja Barbi Arhitekte u sklopu konvencije.
Mattel, proizvođač Barbike, na konvenciji je imao kiosk gde je u toku jednog vikenda primio oko 400 devojčica, od 7 do 9 godina. Učenice su učestvovale u izradi Kuće snova „One uče kako da organizuju prostor“, ističe Stratigakos. Barbi kiosk bio je postavljen u srcu prostora gde se održavala konvencija. „Zamislite 23.000 arhitekata, od kojih je 21.000 muškaraca, kada su videli taj u potpunosti roze prostor, tu lutku i različite modele Barbikine Kuće snova“, kaže Stratigakos smejući se.
Oglas
Barbi Arhitekta će stići u prodavnice na Zapadu tokom avgusta. Može se naručiti na sajtu proizvođača www.mattel.com.
Tokom godina, izgledalo je da ta verzija lutke neće nikad ugledati svetlost dana. Godine 2002, godinu dana nakon što je pokrenuta I Can Be... (Kad porastem biću...), Barbi se pojavila na tržištu rada kao lekar. Matel je pokrenuo konkurs za izbor naredne profesije lutke. Proizvođač se dvoumio između policajca, bibliotekarke i arhitekte.
„Barbi me nije interesovala u to vreme“, kaže Stratigakos. „Ali prijatelj koji zna za moje zanimanje za arhitekturu poslao mi je link ka strani za glasanje na sajtu Matela i tako sam postala zavisnik“. Barbi arhitekta je pobedila na internet konkursu, ali njena proizvodnja nije počela jer je Matel smatrao da kompleksnost te profesije ne odgovara njihovoj ciljnoj grupi.
Ali Stratigakos nikad nije napustila tu ideju. Godine 2007, dok je radila na Taubman College of Architecture and Urban Planning Univerziteta u Mičigenu, izabrana je da napravi izložbu o ženama arhitektama. Država je upravo ukinula program pozitivne diskriminacije. „Mislila sam da ako napravim jednostavnu izložbu o ženama u arhitekturi, jedino što ću uraditi jeste da propovedam delu javnosti koji je već zadobijen. Došla sam na ideju da bi bilo bolje primeniti zabavan pristup“. Stratigakos je zatražila od fakulteta i od studenata arhitekture da stvore prototipove Barbi Arhitekte.
Prilikom otvaranja izložbe, konstatovala je da su, pored studenata, i dekan Univerziteta kao i njene kolege bili privučeni ovom idejom.
„Shvatila sam da je to dobar način da se ljudi angažuju po pitanju osetljivih tema."
Kada je Matel objavio početak novog glasanja za I Can Be... 2010, Stratigakos se obratila svojoj prijateljici Keli Hejz Mekaloni.
„Veoma sam uključena u rad AIA i pozvala sam sve moje prijatelje i kolege arhitekte da glasaju“, kaže Hejz Mekaloni. Ali kada je Barbi Arhitekta izgubila od Barbi informatičkog inženjera, Stratigakos i Hejz Mekaloni nisu odustale. Poslale su pismo Matelu u kom mu sugerišu da je vreme da napravi Barbi Arhitektu.
„Tražili su profesije u kojima žene nisu dovolno zastupljene“, kaže Stratigakos. Trebalo je istaći da iako žene čine 40% studenata arhitekture, „one se bore kako bi ušle u branšu i opstale u njoj.“
Nejednakost među polovima opstaje... Mada su žene zvanično članovi arhitektonskih organizacija od 1885. godine – godine koje je prva žena Louise Blanchard Bethune ušla u strukovno arhitektonsko udruženje – „još uvek postoji nejednakost među polovima na poslu, naročito kad su u pitanju više pozicije“, ističe Hejz Mekaloni, izabrani predsednik njujorškog odseka AIA i biograf Louise Blanchard Bethune. „Mislili smo da će naš zajednički glas imati uticaja kod Matela.“
Tako je i bilo. Matel je 2011. godine odlučio da Barbi Arhitekta bude zanimanje lutke te godine.
Naravno, neke prepoznatljive karakteristike Barbike nisu mogle biti promenjene. Njena stopala se i dalje prave za nošenje štikli. „Ni na koji način ne može da obuje ravne cipele“, kaže Stratigakos. „Svejedno, tražili smo od Matela da joj makar ne obuje cipele sa tankim štiklama. Tako da ona sada nosi čizmice sa punom petom. Da li je realno nositi takvu obuću na gradilištu? Ne znam baš. U svakom slučaju, ona ima na raspolaganju i druge cipele u svom gepeku.“
Pored roze tube sa planovima, Barbi Arhitekta se prodaje i sa Kućom snova.
Stratigakos se nada da će Barbi Arhitekta poslati suptilnu poruku kako odraslima, tako i nešto mlađima. „Nadam se da će lutka delovati na različitim nivoima. Možda ćemo moći da utičemo i na odrasle“, precizira. „I čak i ako devojčice ne izaberu profesiju arhitekte, nadamo se da će shvatiti da one imaju moć da oblikuju svoje okruženje, bilo kao klijenti arhitekata ili kao obični građani. Svi mi imamo pravo glasa po tom pitanju.“
„Moćićemo da za dvadeset godina procenimo ponovo situaciju i nadam se da će tada te devojčice biti odlučujuća snaga po pitanjima uređenja svojih naselja i gradova.“
