Blok konferencija o arhitekturi i nekretninama, održana po drugi put u Beogradu u junu 2010. godine, donela je i zanimljiv panel na kome su tek načeti osnovni, sistemski problemi savremene srpske arhitekture... Država i lokalne samouprave, kao najveći investitori, nisu u obavezi da raspisuju arhitektonske konkurse što dovoljno govori o našem doživljaju prostora.
|
|
|
|
juče... |
danas... |
Pobednička rešenja retkih konkursa prepuštena su na milost i nemilost razradi projekta koja se poverava velikim arhitektonskim biroima. Oni posao razrade dobijaju na arhitektonskim tenderima koji slede i na kojima autori praktično nemaju nikakve šanse. Tako kompletni projekti/poslovi, završavaju u nekoliko biroa koji na konkursima ne moraju da pobede, pa čak ni da učestvuju, ali im je dato na volju da izabrana rešenja menjaju.
Sve ovo praćeno je neorganizovanošću i nezainteresovanošču struke da nešto promeni. I naravno, na početku, ili na kraju, krug se završava nebrigom i nestručnošću političara da uvide dugoročne probleme ovako nemarnog pristupa građenoj sredini.
Odavno smo u začaranom krugu u kome naša arhitektura gubi svoje poslednje odraze prepoznatljivosti, profesionalne etike, smisla... Sa druge strane, kada se bilo gde, u kafani, na konferencijama, u kabinetima i fakultetskim salama, pokrene priča šta bi trebalo da se uradi, odgovori su: mi imamo sve neophodne institucije, imamo bogatu tradiciju građenja, imamo visokoškolske ustanove čije diplome otvaraju vrata svuda u svetu, imamo svetski poznate primere dobre arhitekture i uspešnih projekata, naši biroi imaju ogromno iskustvo i stotine hiljada kvadrata iza sebe, imamo urbanističke zavode, procedure, pravila, propise, važeće zakone, iskusne sudove i veštake, imamo sve... U redu, ali... Zašto nam onda gradovi izgledaju ovako kako izgledaju?
Zato u Build magazinu, podržani i internet portalom Gradjevinarstvo.rs, želimo da pokušamo da pokrenemo priču... Za početak možemo da se osvrnemo na uzroke današnjeg stanja. Za sve drugo biće nam potrebna vaša reakcija. Mi ne možemo da promenimo ništa, ali možemo da damo prostor za vaš glas... Javite se...
 |
 |
 |
Uvod
Kokoška ili jaje? Pojedinac ili sistem? Civilizacija se opredelila za ovo drugo, kao pouzdanije rešenje. U suprotnom, pre ili kasnije, sebičnost dolazi do izražaja i nastaje haos. Tako je u svakoj oblasti pa i u građevinarstvu, odnosno urbanizmu i arhitekturi – bez sistema ne postoji red, pojedinačni primeri su nemoćni da ga stvore.
Nepostojanje osnovnih pravila gradnje podrazumeva nepostojanje stilskih i estetskih kriterijuma. Kada nema kontrole, sankcija, strukovnih standarda, tada se gradi po ličnom nahođenju, nema propisane visine, širine, izgleda fasade, boje, jer, zašto bi svega toga bilo kada nema ni regulacione linije, gustine naseljenosti i izgrađenosti parcele, nema infrastrukture, nema konkursa, nema idejnih i palirskih planova, kontrole konstrukcije, toplotne izolovanosti ili kvaliteta materijala?
Naša arhitektura, kao uređeni sistem, a ne kao skup pojedinačnih, manje ili više uspešnih ili neuspešnih, rešenja, danas praktično ne postoji, niti postoje ozbiljni napori da se nešto u tom smislu promeni.
|
Neki će reći: ja sam... Nebitno šta si ti, ili bilo ko. Na svakog takvog koji je, dolaze hiljade koje nisu. Sistem je ono što je bitno. Zato Build magazin u narednim brojevima ima nameru da više pažnje posveti problemima naše arhitekture. Nudimo prostor za analizu sistemskih ograničenja, priliku za apel struke udruženjima, komorama i nadležnima. Na hiljade adresa aktera građevinske industrije i dalje će, kao i do sada, i u narednim mesecima, stizati Build magazin. Hoće li u njemu biti glasa arhitekata, zavisi samo od vas... |
ČETIRI JAHAČA
Koji su uzroci današnjeg stanja u našoj arhitekturi? Čini se da nikada nije imala manje identiteta nego što je to danas. Često je veoma teško uočiti razliku između objekata koje su potpisali arhitekti i onih koji su nastali bez ikakvog projekta. Izgubili smo svaki korak sa vremenom i mestom, potrebama i standardima. Liftovi, drveće, igrališta, trosobni stanovi... praktično su istrebljeni iz naših projekata i odavno predstavljaju ugrožene vrste u našim gradovima.
Ovakve tvrdnje, da je nekada bilo bolje, po pravilu nisu tačne i zasnivaju se na idealizovanju neke epohe (usled nedovoljne obaveštenosti i zadržavanja samo na opštim mestima vremena koja uspevaju da nam se predstave svojim najboljim dostignućima, naravno, uz izvesnu dozu sentimentalnosti).
Zašto onda zaista mislim da naša arhitektura nikada nije bila na nižim granama nego danas? Pa, 21. je vek. Sto godina ubrzanog razvitka arhitekture u svetu i kod nas, sto godina vrtoglavog razvitka materijala, nauke, sistema izvođenja, sto godina izvanrednih primera, urbanističkih analiza, promašaja i popravki koncepata, sto godina univerzitetskog obrazovanja, stotine generacija arhitekata... i sve to zašto? Da bismo mi, u Srbiji, danas, gradili ovo što vidimo oko nas.
Zašto nikada nije bilo gore? Sporedan, ali slikovit primer jesu sakralni objekti. Početkom 20. veka, u doba moderne, zidali smo i crkve sa pečatom moderne, na primer, crkvu na Oplencu ili Hram Sv. Save. Danas, u 21. veku, zidamo crkve parodirajući moravski srednjovekovni stil fasadnom opekom i odnosima masa. Negde smo zalutali.
1. Ignorisanje zakona
Prvi jahač za naše građevinarstvo bio je diskontinuitet zakona. Talas nacionalizacije 1945. godine, nelegalni gubitak imovine (i života), ne samo da je uticao direktno na sudbine vlasnika zemljišta i objekata i sudbine njihovih potomaka, već je pokazao kako to izgleda kada se zver nelegalnosti jednom probudi.
 |
 |
 |
Tako zasnovana, zajednička imovina pola veka kasnije postala je veliko igralište za malverzacije i nepravde svih vrsta: svi su odvajali za stambeni fond, ali nisu svi otkupili/dobili stanove, svi su se borili protiv okupatora, ali nisu svi ubirali tantijeme, svi su punili budžet od kog su živela društvena preduzeća, ali nisu svi dobili parcele kada su ona jednom nestala... Uzeto je nekima da bude svačije, zatim je dato nekima da bude njihovo, bez ikakvog pravila, ozbiljnog plana, doslednosti, pravde... Tako smo počeli.
2. Ignorisanje okruženja
Drugi jahač bio je diskontinuitet kulture, u širem smislu, a zatim i kulture građenja. Upliv ideologije i u građevinarstvo, negiranje bilo kakvih zastarelih vrednosti i nasleđa, kao i ubeđenje da ćemo u jednoj generaciji izgraditi vrli novi svet, doveli su do brutalnosti u pristupu rešavanju problema. Treba nam zgrada opštine, robna kuća, dom kulture? Srušite nekoliko straćara u centru grada, naselja, varošice... Želimo da postanemo industrijska zemlja? Gradićemo naselja za radničke porodice (one druge porodice ostale su u napuštenim salonskim stanovima i vilama u zabranjenim gradovima).
Arhitekti su prigrlili ovakav stav vlasti uživajući u frekventnosti konkursa, teško odolevajući prilici da baš njihovih ruku delo, samodovoljno i nezavisno, postane novi simbol nekog naselja diljem SFRJ.
I tako, ukrupnjavanje parcela u najužim centrima gradova dovelo je do razaranja finog gradskog tkiva i neprepoznatljivih ambijenata. Neodrživa gradnja javnih objekata dovela je do desetina napuštenih i devastiranih zgrada, mega-planovi budućnosti ignorisali su trenutne probleme i, onda kada nisu ostvareni, problemi su postali budućnost. Sada su već naše juče, danas i sutra.
Kada je pristup velikih zamaha izgubio dah usled posustale ekonomije i razuzdale korupcije, nismo imali novca i snage da završimo započeto, niti da ispravimo greške nastale u brzini posleratne izgradnje. Te greške svet je porušio odavno, mnogo pre tih naših 90-ih od kojih mislimo da je krenulo nizbrdo. Nije. Tada smo se samo skotrljali do kraja i razbili o tlo.
Šta nam je ostalo? Sećanje na slavne dane našeg građevinarstva, sistem koji je nekada funkcionisao, i, naravno – autoriteti. Sve u svemu, potpuno nerazumevanje današnjeg pristupa arhitekturi, urbanizmu, poimanju prostora...
3. Graditi divlje
Treći jahač bio je logičan sledbenik prva dva. Masovna stambena divlja gradnja od 80-ih godina 20. veka predstavlja fuziju osnovnih karakteristika dve prethodne etape: neobaziranje na bilo kakve zakonske okvire i apsolutni nemar, pa čak i prezir, prema okruženju. Kultura grada, kultura gradnje koju smo gradili decenijama, na prelasku između dva veka izašla je na videlo: individualno iznad opšteg, lični ukus iznad estetike okruženja, moje iznad svega drugog.
Proći će još mnogo decenija dok se posledice ovog talasa neutrališu. Estetika prozor-vrata, dvovodnih džinova, giter bloka i serklaža, spoljašnjih stepenica i naselja neoromantičnih petospratnica, sve to nije problem. Estetika nije problem. Ona govori o nama, kada budemo bolji i ona će biti bolja, ali...
Divlja naselja, predgrađa, podgrađa, stambene magistrale opteretile su infrastrukturu i onemogućile njen razvitak. Njima su se pridružila i planski nastala, legalna naselja, izgrađena bez konsultacije sa širim planom grada, saobraćajne i druge infrastrukture.
Zemljište je zauzeto kilometrima oko jezgara naših gradova i duž puteva, a po jednom stanovniku takvog naselja uništeno je desetine kvadratnih metara zemljišta. Na primeru Beograda to izgleda ovako: da smo gradili po tom principu novobeogradski blok 45 bio bi predgrađe Obrenovca, Zemun bi se prostirao do Fruške Gore, Konjarnik do Smedereva...
To jeste problem koji će ostati i kada budemo bolji: obilaznice, kružne gradske magistrale, ulice propisane širine za pristup vatrogasnih vozila, gradskih autobusa, pešaka, đubretara, zatim tranzit, lokalni saobraćaj, mostovi, autoputevi, potrošnja energije, toplovodi, gasovodi, vodovodi, deponije, bezbednost magistralnih puteva koji su pretvoreni u lokalne ulice... Estetika nije problem. Problem su škole, zdravstvene ustanove, zelene površine, zagađenje iz dimnjaka, septičkih jama, divljih deponija, problem je zagađeno zemljište, njegovo neracionalno korišćenje, gradnja na oranicama... Estetika je najmanji problem.
Učinili smo napore poslednjih godina i nelegalna gradnja je zaustavljena, načelno. Ali, ukoliko na širem planu, kroz obrazovanje mladih i beskompromisnu odbranu zakona, ne utičemo dugoročno na opšti stav o urbanoj životnoj sredini, nema sumnje da će prvom prilikom divlja gradnja ponovo jahati.
Međutim, divlja gradnja nisu samo objekti bez dozvola, već svaki objekat zidan bez ikakvih civilizacijskih i strukovnih načela i obzira prema okruženju, dakle, po principima divljine – po pravu bržeg i jačeg. Ne mora da znači da kršite zakon ako se ponašate bezrazložno agresivno prema okolini, ali, govorimo o arhitekturi... Ona ima svoje kriterijume, ili bi bar trebalo da je tako.
4. Ja, moje, meni...
Četvrti jahač još nam je na grbači i nikada sa nje neće sići... To smo mi. Svi mi. Mi inertni, džangrizavi, arogantni, bezobrazni, neobrazovani i neinformisani, mudrijaši, stidljivi, pohlepni, večito talentovani, bogati, diplomirani, nadležni, iskusni, borci sa rokovima, borci za investitore, borci za glasove, borci za svoju decu, i samo svoju... Svi mi koji tako često zaboravimo značenje i važnost onog arhi u našem okruženju, dok se ređaju i preklapaju rokovi, poslovi, izbori, gradilišta, palirski planovi, kumovi kumovi...
San nadležnih za mirnom kućom arhitektonska struka neće poremetiti dok god sanja samo novog investitora, pa kakvog god. Politikanski doživljaj efikasnog rešavanja pitanja, što će reći – kratkoročno i sa što manje buke i razmišljanja o posledicama, struka prećutkuje srećna kad pokupi poneku mrvu. Bez značajnije reakcije svih koji se bave gradnjom, od arhitekata do pravnika, država je, nelegalno stečeno, rasprodala bez ikakve namere da bar pokuša da ispravi deo nepravdi prema pravim vlasnicima.
Pojedine lokalne vlasti su prodavale parcele društvenih preduzeća izbeglim licima za male pare i tako ubirale političke poene. Nastala su naselja bez ikakve infrastrukture, zatim je ona provlačena ispod, iznad, kroz kuće poređane bez ikakvog reda i pravila, da bismo tek zatim došli pred fazu kada treba da ih ucrtamo u zemljišne knjige. Onda opština šalje u katastar: samo recite da vam ucrtaju parcelu... U katastru, naravno, insistiraju na dokumentu zbog kog bi učinili tako nešto...
U sličnom maniru nebrige, čuvena knjižara u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu postaće prodavnica patika ili mobilnih telefona... Ko je kriv? Mi. Niko drugi. Samo svi mi. Zašto? Zato što je ovo naš doživljaj grada.
Zato što mi mislimo da tako može. Zato što tako (g)radimo već 60 godina. Zato što u centrima naših gradova postoje desetine objekata finansiranih iz državnih kasa koji ne postoje u katastarskim knjigama, podignuti na parcelama nastalim ukrupnjavanjem, oduzimanjem, otimanjem, zato što ništa bolje ponašanje ne možemo očekivati ni od ostalih kada je moje važnije od svega drugog, a tako smo naučeni da mislimo.
Kada kažem naučeni smo, mislim na sve: arhitekte, investitore, državne službenike, izvođače, korisnike prostora... To radimo i danas – Srbija i dalje pokušava da diskontinuitet ostavi iza sebe i nastavi kao da ga nije bilo: pre Zakona o restituciji izglasan je Zakon o planiranju i izgradnji, a pre njega prodali smo ono što nije bilo naše, po pravilima koja nam nikako ne odgovaraju, nikome od nas (čast izuzecima, kupcima). Ne treba sumnjati da ćemo i ovo plaćati u godinama koje dolaze, isto kao što ćemo plaćati i ignorisanje energetske efikasnosti, kvaliteta gradnje, nedostatak komfora...
|
Uloga najboljih – da je Balak igrao Naravno, posleratne decenije ostavile su i neke dobre primere savremene arhitekture. Dobre arhitekture. Međutim, gradnja koja je trajala decenijama morala je doneti više od toga – pojedinačnih primera. Kao i svuda, nisu preterano važni pojedinci, svetli primeri, njihov rad i njihov uspeh, važna je izgradnja sistema, institucija, profesionalnih etičkih standarda, kulture. Jedan dobar primer, po definiciji, ne može predstavljati model po kome će se bilo šta razvijati, niti je to moguće. Nemačka reprezentacija na upravo završenom Svetskom prvenstvu u fudbalu igrala je bez jedine svoje internacionalne velike zvezde – Mihaela Balaka. I dogodilo se... šta? Pitajte Engleze i Argentince. U izgrađenom sistemu izuzmite zvezde i ostaje vam tim, kada sistema nema, sa zvezdama ili bez njih, ne ostaje ništa. Uzmimo za primer i arhitektonske spomenike naše prestonice: Muzej savremene umetnosti na Ušću, Sava centar, Avalski toranj, zgradu Generalštaba, Zapadnu kapiju Beograda... besmisleno je reći da te zgrade mogu da budu neposredan uzor za bilo šta. One mogu da budu simboli vremena samo onda kada to vreme ima dovoljno zajedničkih stremljenja u sebi da i samo predstavlja simbol. Tih decenija gradili smo identitet arhitekture na ideji da podižemo novi svet. Na ona mesta gde on nije podignut preko starog sada možemo pogledati sa razumevanjem problema jednog vremena, poleta i odlučnosti u njihovom rešavanju. Stambeni blokovi Novog Beograda, na primer, čine okruženje u kom su se mogli pojaviti izuzeci. A danas... Danas ne postoji apsolutno ni jedna zajednička crta naše visokogradnje, niti pokušaj da je istkamo. Svaka zgrada je izuzetak za sebe i najlakše je služiti se doskočicama i ovo nazvati našim stilom, jer, to nije to, to je prosto stihija. Struka mora dati predloge i uporno pozivati na njihovo prihvatanje od strane vlasti. Političari imaju sasvim dovoljno tema kojima mogu da ubiraju poene kod glasača, a arhitekata ipak nema dovoljno da bi baš njima došli na noge i obećavali (ono što ionako neće uraditi). Hrvatska je odličan primer u našem neposrednom okruženju od čijeg iskustva možemo krenuti. Arhitektura ima dovoljno specifičnosti koje je izdvajaju među ostalim inženjerskim strukama i mora imati poseban status. Sa druge strane, takav status niko nema nameru da joj da, a učiniće to nevoljno i onda kada ona bude insistirala. Ali, tim putem se mora poći, pa bi valjalo – što pre. |
Za početak...
Ništa se neće dogoditi ako uspete da napravite izuzetnu zgradu. Na jednu takvu zgradu mora doći njih 50 ili 100 koje predstavljaju osnovni standard kvaliteta, estetike, funkcije. Ona se mora nalaziti u okruženju koje je uređeno, koje pruža komfor i sve potrebno za stanovnike i posetioce. Ona ima smisla, ekonomsku opravdanost i pun potencijal samo onda kada se nalazi u smislenom prostoru. U suprotnom, ona deluje kao da dolazi iz nekog drugog sveta, kao da je neko slučajno tu postavio, jer, oni koji žive oko nje ni po čemu ne zaslužuju njeno prisustvo niti nagoveštavaju da bi ona mogla biti plod njihovog doživljaja prostora.
Da li imamo dovoljno dobre arhitekte da sprovedu renesansu koja nam je potrebna? Da. Ili ne? Nevažno. Apsolutno nevažno. Nama treba sistem, osnova pravila igre i oni koji će ta pravila da poštuju. I kada se neko izdvoji, dobrim ili lošim, to ne treba da bude iskakanje iz opštih pravila i principa, već iz jednog, ipak uređenog, okruženja.
Za početak je potrebno interesovanje struke. Svaki naredni korak je nemoguć bez ovoga, pa iskreno, zato sumnjam da će se nešto promeniti u narednih nekoliko godina. Struka se neće zainteresovati, zauzeta svojim problemima. Vredi li reći – za to vreme, njene probleme niko neće rešavati.
