Ekološka arhitektura je arhitektura koja se pažljivo i izbalansirano odnosi prema životnoj sredini, sadejstvujući s njom. Ona uzima u obzir zakonitosti i zahteve prirodne sredine u kojoj se nalazi, ne narušavajući je i uključujući se u njene tokove. Koristi konzervaciju energije, efikasnu insolaciju, kišnu vodu i procese recikliranja u najvećoj mogućoj meri. Primeri takve arhitekture obuhvataju: arhitekturu zemlje, solarnu, drvenu arhitekturu.
Naziv je skovan kasnih 1960-tih, nakon izbijanja velike svetske krize. Ekološki stav u arhitekturi zasniva se na svesti o unutrašnjoj tenziji između aktivnosti gradnje i neophodnosti da se sačuva zemlja od potencijalne ekološke katastrofe. Pogoršanjem globalnih klimatskih uslova i povećanjem cene energije dobijene iz klasičnih izvora, povećana je potreba za razvojem energetski efikasnih arhitektonskih objekata. Danas su razvijene nove energetski efikasne tehnologije i materijali koji mogu da odgovore na potrebe za racionalnim korišćenjem energije.
Briga za životnu sredinu bila je glavna tema na Svetskoj izložbi "Ekspo "92", u Sevilji, Španija. Centralni objekat izložbe bila je bioklimatska sfera, arhitekata A. Kanoe, P. Silve i M. Alvareza. Osu izložbe, "Aveniju Evrope", projektovali su arhitekti Ž. M. Hening i N. Normije, a "Vodeni zid" dug 400 metara je projektovala američka grupa SITE. Senzitivitet za ekologijom proizveo je zainteresovanost mnogih teoretičara za to područje, a popularne su postale tendencije od kojih je jedna obuhvatila tehnologiju kao sredstvo za obezbeđenje rešenja za svetsku ekološku krizu.
Kod nas su načinjeni prvi koraci u razvoju ekološke svesti u arhitekturi. Međutim, umesto da društvo stimuliše orijentaciju graditelja prema ekološkoj arhitekturi širenjem tehnologija koje primenjuju ekološki dobijenu energiju, ono uvodi restriktivne mere za graditelje putem obaveze obezbeđenja energetskih dozvola, odnosno tzv. energetskih pasoša. U Indiji, Nepalu i drugim zemljama u kojima električna energija svakodnevno nedostaje, ljudi su orijentisani prema prirodnim izvorima energije iz potrebe, a ne zbog zakona. Većina njihove populacije koristi solarne i vodene kolektore, jeftine na tržištu.
Nasuprot, kod nas su u arhitekturi vrlo retki slučajevi iskorišćenja solarne energije i uopšte, akumuliranja prirodnih oblika energije. Takođe su retki primeri projektovanja ekološki orijentisanih arhitektonskih objekata. Naši propisi nisu orijentisani prema razvoju ekološke svesti, već prema naplati taksa zbog njenog nedostatka. Prema domaćim propisima, nijedna nova zgrada ne može da dobije upotrebnu dozvolu bez tzv. energetskog pasoša. Ovi pasoši su obavezni i za stare zgrade koje se prodaju, izdaju ili rekonstruišu. Izdaju ih isključivo malobrojne licencirane firme, a njihova cena nije zanemarljiva.
