Ekonomska kriza u svetu i kod nas dovela je do izrazito smanjene potražnje za građevinskim materijalom od gline. Prema svim prognozama ne očekuje se promena stanja u ovoj, a verovatno ni u 2010. godini, pa se postavlja racionalno pitanje - šta proizvođači u ovim uslovima treba da rade i prežive ovu tešku situaciju.
Ciglarska industrija je u posleratnom periodu imala nekoliko kriza i to 1961/62 kada je imala relativno malu proizvodnju od oko 100 miliona jedinica normalnog formata (JNF), uglavnom pune opeke. Ovu krizu je preživela zahvaljujući izvozu u Mađarsku koji je u tom periodu ostvaren po vrlo povoljnim cenama 0,25 centi po jednoj opeki. Danas je cena u izvozu za jednu opeku 0,07 centi. Kriza ciglarske industrije ranih šezdesetih bila je najduža. Problema je bilo i u kasnijem periodu u pogledu plasmana i to 1974. pa 1985. i 1996. godine, ali su ove krize bile kratkoročne.
Realno gledajući današnji kapaciteti i proizvodnja ciglarske industrije Srbije su znatno veći nego što domaće tržište može da apsorbuje. U periodu Jugoslavije to se rešavalo plasmanom na tržišta drugih republika. Ovde treba ukazati da je Srbija 1987. godine proizvodila 2,2 puta više JNF nego 2008. godine, a da su proizvodi od gline bili deficitarni na tržištu. Ako ovde dodamo da je lane na domaćem tržištu prodato tek 60% ukupne produkcije, onda se postavlja pitanje šta očekivati ove i u narednom periodu.
PKS podaci kažu 135, realno 90, a tržište traži 25 modernih ciglana
Prema mojim analizama ovoliki broj proizvođača (prema podacima Privredne komore Srbije 135 ciglana) nije potrebno Srbiji niti je to logično. Međutim, ovi podaci nisu baš precizni, jer toliko proizvođača u Srbiji, ipak, nema. Prema našim podacima ukupno ima oko 90 ciglana, pri čemu su više od polovine proivođači pune opeke, sa tehnološki izrazito zaostalom produkcijom, koja je već dve decenije potpuno "zaboravljena" u Evropi.
Ovi pogoni egzistiraju zahvaljujući crnom tržištu kako u pogledu plasmana tako i u pogledu radne snage. Svi pokušaji da se ciglane/ciglari koji ne primenjuju zakonske propise dovedu u isti položaj sa ostalim proizvođačima ne uspevaju i to uglavnom zbog određenih interesa lokalnih samoprava (zapošljavnja, određenih prihoda, itd). Uzimajući ostale proizvođače, kojih ima oko 45, ne očekujemo da će "preživeti" više od 25, jer njihovu proizvodnju može tržište Srbije da potroši-apsorbuje. Proizvođači koji prežive ovu krizu u narednom periodu za očekivati je da će znatno povećati proizvodnju.
Kretanja u Evropi su izrazito nepovoljna na tržištu građevinskog materijala od pečene gline. Prema podacima ciglarske industrije Španije proizvodnja se odvija u tek 10% fabrika-pogona, slična, nešto bolja, situacija je u Italiji, odnosno, Mađarskoj, Austriji i Nemačkoj i drugim Evropskim zemljama. Austrijska firma Vinerberger (Wienerberger) koja ima oko 290 ciglana u svetu, privremeno je zatvorila 80% pogona u Evropi i izvršila rasprodaju proizvoda.
Srpska produkcija u 2009. godini
Prema podacima za šest meseci ove godine proizvodnja u Srbiji je 78% u odnosu na proizvodnju u 2008 godini, zalihe su povećane za 309%, dok je prodaja manja od proizvodnje. Izvoz koji je u 2008. godini iznosio 86 miliona dolara, za prvih šest meseci iznosi 17,886 miliona, što je tek 40% u odnosu na isti period lane. Ono što posebno zabrinjava kada se radi o izvozu jeste prodaja po mnogo nižim cenama tako da se postavlja pitanje celishodnosti plasmana po svaku cenu.
Sa druge strane imamo situaciju da lokalna komunalna preduzeća uvode taksu po kamionu za ulazak na carinski prelaz. Država, posle dugih intervencija, smanjuje i ukida adminstrativnu taksu po toni izvezene robe, a sad se pojavljuje lokalno komunalno preduzeće iz Dimtrovgrada i uvodi taksu u izvozu "za održavanje carinskog prelaza". Postavlja se pitanje - kakva je ovo država i uopšte ko je ko u ovoj zemlji? Državna granica, izvoz - interes zemlje, a lokalno javno preduzeće izmišlja taksu ili - čist lopovluk. Prema našim podacima ostvarene cene u ovoj godini u izvozu su niže za više od 30%. Nismo sigurni da ostvarene cene u izvozu pokrivaju cenu proizvodnje.
Šta preduzeti u ovakvoj situaciji da bi se kriza bezbolnije preživela?
Odgovor na pitanje je kratak i precizan - prekinuti proizvodnju. Udruženje industrije glinenih proizvoda IGP Srbije predviđajući krizu na tržištu ciglarskih proizvoda, prošle godine u septembru je preporučilo proizvođačima da zaustave proizvodnju u decembru, januaru i februaru i izvrše remont, a početak sezone da sačekaju sa što manjim zalihama. Oni koji nisu poslušali savet danas imaju toliko zaliha da nemaju ni fizičkog prostora, a ni srestva za finansiranje nove produkcije. Prestoji im zaustavljanje pogona u najkraćem mogućem roku iako smo u punoj građevinskoj sezoni.
.jpg)
Zaustavljanje pogona stvara velike probleme kojih u ciglarskoj industriji u Evropi uglavnom nema. Ciglarska industrija Srbije zapošljava veliki broj radnika, po jedinici proizvoda, i u obavezi je da plaća radnike i kada ne rade, što nije slučaj u evropskim zemljama.
Vlasnik ciglane u Italiji. na primer, zaustavi pogon i radnike pošalje na berzu, tako da on nema troškove za plate. Kod nas radnici moraju da se plaćaju, bez obzira da li rade ili ne rade. Dva elementa diktiraju troškove: energija i radna snaga. Zaustavljanjem nema troškova energije, rudarske rente, ekološke takse i sijaset drugih sitnih davanja, ali stavka troškova radne snage ostaje. I tu nastaje vrzino kolo i neka je Bog u pomoći svakom vlasniku ciglane u uslovima ovakvog kretanja na tržištu.
Prvi uslov - intenziviranje stambene izgradnje
Ciglarska industrija Srbije je ostvarila najpovoljniji položaj 2000. godine kada je došlo do intenzivne izgradnje poslovnog, proizvodnog i stambenog prostora. Ostvarene su najpovoljnije cene na tržištu zbog izrazito visoke konjukture. U tom periodu ciglarska industrija Srbije isporučivala je proizvode izvođačima radova po beneficiranim cenama po nalogu Direkcije za obnovu i izgradnju. Te cene su bile dogovorene u Vladi Srbije i one su bile na nivou cena ostvarenih u 1999. godini (niže za oko 25-30%). Analizirajući ovo stanje dolazimo do zaključka da ciglarska industrija i njen položaj na tržištu zavise u prvom redu od obima izgradnje. Prema tome za poboljšanje plasmana proizvoda ciglarske industrije i ostalih proizvođača građevinskih materijala, prvi uslov je intenziviranje izgradnje a posebno stanbene izgradnje.
Prema našim informacijama stambena izgradnja je totalno u zastoju posebno u Beogradu. Razlozi za ovakvo stanje je smanjnje potražnje za stanovima, nedovoljni i nepovoljni krediti, sporost administracije u izdavanju odobrenja za gradnju kao i niz peripetija oko izgradnje, a između ostalog, i smanjenje prihoda/zarada građana.
Drugi problem je nelojalna konkurencija između proizvođača koji poštuju zakonske propise i onih koji prodaju i rade na crno. Izgleda da državna uprava nema snage ili iz nekog drugog razloga (korupcija) nije u stanju da spreči rad i trgovinu na crno. Nije nam nikako jasno kako može neko da isplaćuje minimalni lični dohodak radnika preko računa, a ostalo "na crno", a da ne plaća doprinose i poreze na ovakav lični dohodak i najvažnije - kako državni organi to mogu da tolerrišu. Najnoviji zaključak PIO da neće dopustiti pružanje zdravstvenih usluga zaposlenima, dok im poslodavci ne uplate socijalno osiguranje, odnosno, ne izmire društvenu obavezu. Koga PIO kažnjavja ovom merom? Po nama treba blokirati račun poslodavca, pokrenuti postupak pred odgovarajućim organima o kršenju zakona.
Privatizacija ciglarske industrije gotovo završena
Ciglarska industrija je skoro potpuno izvršila transformaciju društvenog kapitala pri čemu ima dosta uspešnih privatizacija, ali i stanovit broj - neuspešnih.
U uslovima planske privrede Srbija je imala značajan broj velikih građevinskih organizacija, samo u Beogradu: Rad, Komgrap, Trudbenik, Neimar, 7. juli, ali i: Neimar - Novi Sad, Integral - Subotica, Građevinar - Niš, Zlatibor - Užice, Novogradnja - Vranje, Jablanica - Valjevo, Timogradnja - Zaječar,Milentije Popović - Leskovac, Stig - Požarevac i još nekoliko specijalizovanih preduzeća i preko njih se odvijala skoro celokupna stambena izgradnja. Danas od ovih građevinskih organizacija u visokogradnji egzistira mali broj i učestvuju u smanjenom obima izgradnje. Istovremeno kada se radi o specijalizovanim trgovinama građevinskog materijala postojalo je nekoliko dominantnih firmi: Kopaonik - Beograd preko koga se odvijalo oko 30% prometa ukupne proizvodnje industrije građevinskog materijala, Balkan i Gvožđar - Novi Sad, Ogrev i Nišu i Zrenjaninu,Takovo - Beograd i još nekoliko manjih stovarišta.
Stanje u ovoj oblasti danas je takvo da je nezahvalno i vrlo teško utvrditi broj firmi izvođača građevinskih radova, a kada se radi o trgovinama–stovarištima, njih ima toliko da se postavlja pitanje ko se sve bavi trgovinom i koliko učestvuje u prometu. Zbog ovakvog stanja vrlo je teško obraditi tržište građevinskog materijala. Uz to, nabavku građevinskih materijala izvođači radova vrše uglavnom putem posrednika, ali se i izvođači radova angažuju - preko posrednika. Ovakvo stanje je rezultat tranzcione tržišne ekonomije. Bez obzira što postoje konkursi/tenderi za ustupanje radova na tržištu vlada haos - potpuno nesređeno stanje sa prisustvom korupcije. Stanje je prethodno opisano i čini se da nema načina da se uskoro promeni, iako svi govore o neophodnosti priključenja Evropskoj uniji.
Nismo kompatibilni sa EU, a kada ćemo postati?
I u EU postoje specijalizovane trgovine za prodaju građevinskih materijala, ali gro prometa se odvija preko izvođača radova koji ponekad uključuju posrednike-partnere, mada ređe. Sa druge strane posrednici organizuju sigurno i tačno snabdevanje što obezbeđuje racionalnosti građenja - u tačno određeno vreme naručeni proizvodi su na gradilištu; angažovani su manji kamioni sa grajferom, bilo da si radi o pojedinačnim zgradama/kućama ili većim objektima.
Projektantski biroi ili studiji u projektima predviđaju tačno određeni proizvod, sa imenom proizvođača, i od projektanta zavisi koji će se proizvodi ugrađivati. Ne postoji mogućnost da projektant predvidi proizvod nekog proizvođača sa velike udaljenosti - maksimalno 100 kilometara, kada se radi o zidnim i tavaničnim materijalima. Kod nas danas se prodaju i ugrađuju proizvodi koji dolaze i sa 400 kilometara udaljenosti, što je više nego - neracionalno.
Pitanje kvaliteta proizvoda u EU se ne postavlja nego se pretpostavlja, jer onaj ko nema naviši kvalitet ne egzistira na tržištu. Kod nas i najbolji i najgori kvalitet ostvaruje istu cenu. Ipak, postoji mali pomak na polju kvaliteta, što je, naravno, daleko od poželjnog. Zašto je to tako u mnogome doprinose propisi koje uporno primenjujemo i podržavamo kod prometa i ugradnje građevinskih materijala. Ovde mislimo na razne ateste-ispitivanja izdate od strane instituta, dok je u EU i svetu normalno da proizvođač garantuje za kvalitet i snosi odgovornost za isporučenu robu. Ovaj problem je dosta kompleksan i teško ga je menjati glavama ljudi koji imaju navike iz doba planske privrede.
Zakonski propisi - standardi i direktive u EU su tačno definisali kad i u kojim slučajevima instituti vrše kontrolu-ocenu usaglašenosti i kad je ona obavezna. U svim drugim situacijama proizvođač je svojim znakom i deklaracijom garant da je isporučena roba po kvalitetu u skladu sa navedenim osobinama. Proizvođač je obavezan da vrši redovnu kontrolu, a ako nema uslova da to radi, onda to obavlja neko drugi u njegovo ime.
Striktna primena propisa prilikom građenja
Drugi jedan elemenat koji je prisutan u građevinarstvu na koji želimo da ukažemo je striktna primena propisa prilikom građenja i ugradnje materijala. Mislimo da su propisi jasni kod projektovanja i izvođenja i korišćenja građevinsakih materijala, ali njihova primena se ne kontroliše kod individualne stambene izgradnje.
Najnovija praksa koja se počela primenjivati u Beogradu - da je prilikom dobijanja građevinske dozvole obavezan ugovor za izvođenje radova sa registrovanom firmom i nadzornim licem sa ovlašćenjem dovešće do reda u primeni propisa, jer dosadašnja praksa je bila da nije vršena kontrola da li se objekat izvodi u skladu sa projektnom dokumentacijom.
Projektna dokumentacija je predviđala, na primer, debljinu zida od blokova 25 centimetara i primena (ugradnju) odgovarujuće toplotne izolacije, ali se u praksi dešavalo da se ugradi blok 20 centimetara i uopšte ne ispoštuju propise o toplotnoj izolaciji, što normalno dovodi do neracionalne potrošnje energije u stanovima. Po nama jednoslojni zid pruža najbolje garancije u pogledu racionalne potrošnje energije u stanovima.
Svedoci smo da se danas masovno primenjuje "demit" fasada, mada postoji propis (TP 125 - protivpožarna zaštita) da se preko četiri sprata ne sme koristiti "demit" fasada. Ima slučajeva u individulanim zgradama gde je korišćena ova fasada da je došlo do nestanka stiropora - nastavljena polimerizacija pod povećanom toplotom (prilikom pečenja rakije - kazan bio u blizini zida). "Demit" fasada je jednostavna, brza i jevtina, a ono što je jevtino ne znači da je i kvalitetno.
Greške kod izbora građevinskih matrijala
Sve u svemu mislimo da se pri izboru građevinskih materijala prave greške koje sa jedne strane ne pružaju dugoročnu tehničku sigurnost u eksploataciji, a sa druge, dovode do neracionalne potrošnje energije u eksploataciji građevinskih objekata - zgrada. Svedoci smo da se masovno koristi gasbeton za izgradnju stanova posebno pri doziđivanju objekata. Stoji činjenica da gasbeton ima vrlo povoljan koeficijent prolaza toplote i sa tog aspekta ovaj materijal ima prednosti. Druga povoljnost je da je lak i da je zidanje brzo i jednostavno. Ostale osobine koje su bitne u eksploatciji zgrada, skupljanje - alkumulacija toplote, prianjanje, nosivost i još puno drugih osobina su nepovoljne u odnosu na proizvode od gline. Prema nekim analizama gasbeton upija statički elektricitet i ne pruža uslove za adekvatno življenje.
Mnogo novih materijala posle jednog perioda korišćenja nisu pokazali dobre rezultate u eksploataciji i zato treba biti obazriv kod njihove upotrebe. Zato smo mišljenja da proizvodi od gline ostaju i dalje dominantni materijal u zidanim konstrukcijama. Nije slučajna izreka "Ziegel ist Ziegel - Zieher ist Zieher", što se vekovima prevodi kao "cigla je sigurna" odnosno "cigla je cigla - sigurno je sigurno".
* Vladimir Denić, diplomirani inženjer tehnologije, rukovodilac Udruženja Industrija glinenih proizvoda Srbije, više decenija angažovan u građevinarstvu, posebno u ciglarskoj industriji.
