Poslednji put kada se arhitekta usudio da ovekoveči „biljku“ na trgu u Njujorku koja je trebalo da postane simbol grada bilo je 1984, kada su Robert Venturi član FAIA, John Rauch član FAIA i Denise Scott Brown, honorarni član FAIA, predložili monumentalni „Big Apple“ za „Times Square“ projekat Philip Johnsona i John Burgeea. Koncepti su propali i nikada nisu izgrađeni. Pre neki dan je međutim, arhitekta iz Londona, Thomas Heatherwick umesto toga predložio ananas za „Big Apple“, koji bi se nalazio u središtu „Hudson Yards“, ogromnog kompleksa mešovite namene koji se podigao preko železničke ograde zapadno od „Pennsylvania Station“.
To je ananas bez vrha ili možda pola košnice, sa lavirintom koji daje optičku iluziju od kaskadnih stepenica unutar samog centra, preslikana tajanstvena Escherova zagonetka nemogućih stepenica, koje su pogodne za penjanje, od niotkuda do neba.
Arhitekte su dale naziv „ the Vessel" (u prevodu brod), uz napomenu da bolji naziv može sam da naiđe. Bez obzira na eventualni nadimak, 15-spratni, projekat vredan 150 miliona USD, koji kada se posmatra sa spoljnje strane izgleda kao ljudska piramida koja se širi prema vrhu, biće podignut u roku od dve godine, kao centralni deo velikog, uređenog šetališta uokvirenog dvostrukom falangom poslovnih i stambenih kula koja vodi od 10. avenije do reke Hadson. Kao što je centralni deo „Rockefeller Centra“ klizalište, tako će i „the Vessel“ biti aktivna zona, onima koji džogiraju i šetaju, pa će Njujorčani i posetioci podjednako da se penju kao što se penju na Mont Everest iz prostog razloga „jer se tu nalazi".
Oglas
Heatherwick je objasnio da je kao student u Londonu, prisvojio i zadržao odbačene drvene stepenice i bio fasciniran njihovom lepotom, a kada je posetio Njujork bio je impresioniran gradskim „izloženim“ požarnim stepenicama. On je takođe otkrio grad amazonki i gospode koji dolaze i odlaze na posao u patikama i odelima radeći svoje „fitnes stvari". Njegove drvene stepenice, požarne stepenice na Menhetnu i kondicija Njujorčana su ga nekako isprovocirali da razmišlja o indijskim „stepwells“ (nešto nalik stepenastom bunaru ili otvoru koji je okružen stepenicama), koje se sastoji od mnogobrojnih stepeništa koja vode do svete vode na dnu stare, duboke kamene konstrukcije.
Kombinovanjem svega, Heatherwick je došao na ideju da napravi talasasto bronzano-čelični i betonski okvir sa brojnim stepeništem (154 ukupno) koje će imati 2.500 stepenica koje se uzdižu iz zemlje do naslaganih terasa (80 ukupno). Struktura formira centralni deo ne samo ovog trga, već predstavlja ključnu tačku susednog „High Line“ parka, još jedan peripatetički spomenik koji nudi neobične i osvežavajuće perspektive.
Manifestacija u čast ovog projekta je zatvorena od strane trupe mladih plesača Alvin Ailey koji su napravili takvu koreografiju gde su uzeli u obzir svakodnevni život Njujorčana - šetali su i hodali stepenicama, peli se podzemnim stepenicama - sve da bi stvorili haotičan urbani ples koji se završio do makete koja je bila u svojoj punoj veličini od dva nivoa, pokazujući kako će brod („Vessel“) oživeti kao i ovaj njujorški spontani urbani ples.
Izgradnja stepeništa je već u toku u Monfalkoneu u Italiji, poznatom po brodogradilištima, a delovi će biti poslati u Njujork za očekivano otvaranje 2018. godine.
Istina da je očaravajući ali da li je ovaj projekat „javna umetnost" koju je Heatherwick želeo da izbegne? Da li njegov neupitni obim dominira i ubija okolni gradski prostor čak i ako je otvoren u beskonačnosti unutra? Hoće li to biti delo koja će kratko trajati ili će odolevati vremenu? Neka kontroverze počnu.
