Tekst „Diletantizam kao urbanizam” Branka Bojovića, objavljen u stručnom časopisu „Izgradnja”, u kojem autor kritikuje projekat „Beograd na vodi”, od kojeg se očekuje da bude motor razvoja Srbije, jedna je od glavnih tema rasprava među domaćim arhitektama i urbanistima. Bojović, arhitekta urbanista sa četvorodecenijskim stažom bez ijedne partijske knjižice, britko je progovorio o transformaciji oko 100 hektara Savskog amfiteatra na desnoj obali reke.
|
|
|
Foto: D. Ćirkov |
Šta je diletantsko u načinu na koji je isplaniran „Beograd na vodi”?
Oglas
O projektu se govori dve godine, a još nije predstavljen domaćoj javnosti. Pešački most preko Save ukida plovni put jer nema 120 metara raspona između stubova i visinu od 12 metaranad velikom vodom. Kula od 210 metara uvedena je 50 metara u reku. Tu je Sava široka oko 200 metara i to će izazvati poremećaj u toku reke – usporavanje protoka uzvodno od kule i ubrzanje u profilu kule, što će otežavati manevre plovila. Šoping mol zahteva hiljade parking mesta i ne treba ga podizati u centru na najskupljem gradskom građevinskom zemljištu.
Kritikovali ste kulu da je kopija Gerkina, londonskog „krastavca”. Zašto ste protiv, kako kažete, erektivnog urbanizma?
Soliteri su simboli firmi na Menthetnu, bili su simboli socijalističke izgradnje, u razvijenim zemljama su simboli tehnologije, ali u Beogradu postoje visoki objekti koji su besmislica. Crna Beograđanka je obična administrativna zgrada. Uz hotel „Jugoslavija” sada hoće da zidaju dve kule od po 137 metara. Zar one da dominiraju istorijskim centrom Beograda koji ima Gardoš, barokni Zemun, Beogradsku tvrđavu i Savamalu? Tu je identitet glavnog grada oslonjen na Veliko ratno ostrvo, prirodni rezervat u centru, kakav nema nijedan grad na Dunavu. Ako su kule dobre, zašto ih u Bečkom ringu nema? Oblakodere treba održavati, prati prozore i fasadu, zagrevati. Svaki litar vode koji pumpa izbaci na visinu od 210 metara košta mnogo. Istraživanje iz 1969. godine pokazalo je da deca koja žive iznad osmog sprata trostruko češće obolevaju od bolesti disajnih organa od one koja žive na nižim spratovima.
Ali od tada su prošle decenije, materijali su kvalitetniji. Svetski trend su visoki objekti, oni štede skupo zemljište. „Gardijan” je nedavno pisao kako se u Londonu planira 250 kula.
Ne u istorijskom jezgru. Ne možete u centralnoj zoni Pariza da podižete objekte više od Trijumfalne kapije, Notr Dama i Ajfelovog tornja. Solitera nema ni pored Akropolja. Zašto Grci, koji su bili tako dobri da nam poklone objekat Zahe Hadid na mestu bivše fabrike „Beko”, koji će ugroziti vizure na Beogradsku tvrđavu, ne poruše ispod Akropolja deo Atine i to čudo smeste tamo?
Ljudi koji veruju u „Beograd na vodi” reći će vam da je lepo to što kažete, ali tržište je zakon, imamo investitora i šansu ne smemo ispustiti.
Tržište jeste zakon samo pod uslovom koji propiše politika. Ne možete doći u drugu zemlju i ponašati se suprotno njenim zakonima. Ne sme vrhunac naše urbanističke politike da bude: investitor je svetinja. On nije dužan da brine o opštem i javnom interesu. Politiku javnog interesa vodi grad. Ne može grad da bude prostitutka koja pristaje na svaki zahtev investitora.
Šta je propušteno u planiranju transformacije desne beogradske obale Save?
Za tu prostornu celinu Generalni plan Beograda nedvosmisleno traži međunarodni konkurs. Njega nije bilo. Studija o maksimalnoj spratnosti, koju je usvojio gradski parlament, ukinuta je zbog jednog investitora. Nije sporno da je razvoj Savskog amfiteatra budućnost Beograda, ali on ne sme biti vođen voluntarizmom, partijskim, stručnim ili investitorskim, jer je urbanizam opšti i javni interes.
Ali je i politika.
Jeste. Ali mora biti urbanistička politika. Ona kod nas ne postoji. Planira se i gradi u mandatima. Vlast u Srbiji je urbanistički neobrazovana, taj resor su vodili lekar, pa tehnolog, oboje bez znanja o urbanizmu.
Hoćete da kažete da zbog „mandatnog urbanizma” godišnje gradimo manje od deset kilometara autoputa, Prokop i obilaznicu oko Beograda već decenijama, metro se planira od sedamdesetih godina prošlog veka, a još smo na početku?
Jedan političar nešto počne, onaj što ga nasledi ne nastavlja nego aktivira svoje projekte i zato danas Srbija nema nacionalni konsenzus oko najvažnijih infrastrukturnih projekata, modernizacije železnice, izgradnje autoputeva. Svake tri-četiri godine menjaju se ljudi koji rukovode kapitalnim državnim projektima, a ne znaju posao.
Kako skratiti procedure? One otvaraju prostor za korupciju, investitori odlaze i traže bolja mesta za ulaganje jer građevinsku dozvolu u proseku čekaju 17 meseci.
Godišnje se donese stotine zakona, ali država ne funkcioniše jer je svako ministarstvo feud. Jedan ministar uzme belgijski zakon i prilagodi ga našim uslovima, drugi italijanski, treći češki i dobijete tri moderna ali neusklađena zakona. Imamo 200 strategija umesto jedne razvojne.
Može li se vreme za dobijanje građevinske dozvole skratiti sa 170 na 60 dana?
Sve dok su nam asinhronizovani propisi u imovinskopravnim odnosima, zemljištu i katastru, imaćemo haos. To mogu da urade samo pravnici koji znaju šta je urbanizam.
Imamo li mi takvih ljudi?
U upravi nemamo.
Da ih uvezemo?
Domaći eksperti za sve oblasti postoje. Ali, manipulacija stručnim ljudima trajala je decenijama, njihova znanja su teško zloupotrebljavana. Danas imamo najbolje ljude u svim strukama od kojih više niko neće da razgovara sa političarima koji ništa ne znaju, a nadležni su.
Ministarstvo građevinarstva ima program „Tradicionalna srpska kuća” – besplatno nudi projekte za zidanje, ali je odziv građana loš. Da li biste svom prijatelju preporučili da gradi kuću po tim projektima?
Da, jer tu ima i dobro osmišljenih tipskih kuća. Ali, problem je što se i to radi na ho-ruk, u jednom mandatu, i ne može da uspe. Morate narod obrazovati da tradicionalna srpska kuća odslikava arhitekturu podneblja nastalu hiljadugodišnjim prilagođavanjem stanovništva klimi i zemljištu, da se zida lokalnim materijalima: kamen, drvo, cigla. Ne može se po sistemu „dajem ti lekove zabadava pa ti uzmi iako možda nije lek za tebe”. Sličan konkurs, za domaćinsku kuću, raspisan je i u vreme Baneta Ivkovića. Rezultat je bio samo dobro urađen katalog.
Treba li država da se bavi arhitekturom na takav način ili da proverava da li se gradi prema projektu koji se uzme na tržištu?
Decenijama ne vaspitavamo čoveka da mu treba arhitekta. Svi godinama zidaju kako stignu, a država samo dođe da naplati. Nemamo kulturu prostora, to niko ne neguje. Zato je niklo 1,3 miliona divljih objekata.
Sa njima godinama ne uspevamo da se izborimo. Postoji li čarobni štapić za stihijsku gradnju?
Treba lečiti državu jer je bespravna izgradnja rezultat odsustva urbanističke politike. Od nje smo digli ruke i dozvolili bespravnu gradnju u nacionalnim parkovima, ambijentalnim celinama, vodoizvorištima... Mnogi su zidali nelegalno jer su rešavali golu egzistenciju, a država im nije ponudila zemljište i planove po kojima mogu da grade. Gradovi i opštine treba da kupuju zemljište na pravcima razvoja, parcelišu ga i ponude investitorima da plate na rate. Svakome ko zida gde nije dozvoljeno treba rušiti objekat na njegov teret.
Danas i moćni i bogati zidaju na divlje i profitiraju.
Najpre bih se obračunao sa špekulantima. Svi znamo za spregu politike i tajkuna koji grade bespravno. Ljudi na vlasti koji tolerišu bespravnu gradnju dobijaju od investitora stanove i poslovne prostore i neće da ruše.
Država brine o sportskim klubovima, a dva važna stuba srpske kulture, Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti, još nisu rekonstruisani. Šta nam to govori o prioritetima Srbije?
Pokazuje loš kvalitet srpske političke elite. Ako se u fudbalu vrti velika para, on mora da proizvodi dohodak ovoj zemlji. Donacijama „Zvezdi” i „Partizanu” država mene potkrada zbog klubaške koncepcije sporta. Zašto bi građani plaćali to što „Zvezdini” i „Partizanovi” navijači prave vanrednu situaciju u Beogradu pa se angažuju hiljade policajaca na ulicama? U redu, burazeru, može, ali sve troškove ti klubovi ima da plate do bankrota. Umesto što poklanja desetine miliona evra takvim klubovima čiji su sportski rezultati katastrofalni, treba ulagati u kulturu. Jer jedino će ona ostati iza nas.
Da biste bili dobar arhitekta, morate dugo da živite, rekao je vaš profesor Nikola Dobrović. Vi dugo živite, a vaše kolege kažu da ste jedan od najvećih srpskih urbanista. Šta ste želeli, a niste uspeli za četiri decenije rada?
Na drugoj godini studija sam shvatio da civilizacijski problem našeg vremena nije autorska arhitektura nego urbanizam. Urbanizacija je najvažniji društveni proces koji se desio u Srbiji 20. veka. I zato žalim što nemamo konzistentan sistem školovanja urbanista koji treba da se bave urbanizmom kao multidisciplinarnom društvenom praksom. U njoj treba da budu i arhitekte, građevinci, politikolozi i pravnici.
Generalštab je za Beograd što i opera za Sidnej
Ujedinjena struka ne odstupa od toga da se oštećenom Generalštabu vrati autentični izgled i ne ukida status spomenika kulture. Najavljeno je rušenje zgrade A (preko puta vlade Srbije) do kraja godine. Šta je rešenje za Generalštab?
Obe kuće država treba da popravi i vrati im autentičnu fasadu. Ako želi, neka ih proda i neka kupac preuređuje unutrašnjost kako mu volja. Koštalo bi deset do 15 miliona evra, to je investicija, i taj novac bi pronašla civilizovana država. Umesto što milione iz budžeta daje „Zvezdi” i „Partizanu”, neka sačuva jedinstven objekat u arhitekturi Srbije. Generalštab je za Beograd ono što je opera za Sidnej.
Larus urbanizma i arhitekture
Branko Bojović rođen je u Beogradu pre 75 godina. Diplomirao je 1963. godine na Arhitektonskom fakultetu, a kolege ga nazivaju strukovnim Larusom. Bio je rukovodilac i koautor više od 100 planova: Prostornog plana Srbije, Republike Srpske, generalnih planova Sokobanje, Ljiga, Bara, Požarevca, Šapca... Objavio je više od 1.200 naslova: 22 knjige, monografije, atlase, 30 urbanističkih studija... Radio je u Saveznom zavodu za urbanizam – današnjem JUGINUS-u, Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije, Skupštini Beograda kao član izvršnog odbora u tri mandata... Član je Akademije arhitekture Srbije, a u časopisu „Izgradnja” stvara već 28 godina, od toga polovinu kao glavni i odgovorni urednik.
Dobitnik je tri nagrade za životno delo i 82 priznanja.
