Pešačka zona kao prvorazredni muzej naše arhitekture na otvorenom. Fasade svih kuća, brižno restaurisane, plene autentičnom, prvobitnom lepotom. Namernika će Šabac dočekati savršeno “okupan i upeglan”, upravo onako kako su nekad gradovi dočekivali posetu “najvećeg sina naroda i narodnosti”.
Ali, ovde to nije vanredna pojava već način života. U prelepoj pešačkoj zoni, ne kraćoj od beogradske Knez Mihailove, nižu se otmena zdanja negdašnjih abadžija, apotekara, lekara, mesara.
Pešačka zona je zapravo prvorazredni muzej srpske arhitekture na otvorenom. Krsmanovća ugaonu kuću projektovao je arhitekta Jovan Ilkić, autor Doma skupštine Srbije, u blizini je i Samurovića kuća. Nižu se zdanja u klasicističkom i stilu secesije, palata koju je projektovao Brašovan u reprezentativnom stilu srpske moderne. Negdašnje Načelstvo iz 1905. projektovao je takođe jedan od velikana srpske arhitekture Miliorad Ruvidić, isto kao i susednu palatu Suda.
Oglas
Fasade svih kuća su brižno restaurisane i plene autentičnom, prvobitnom lepotom. I... na njima nema klima. To je šabačkim propisima strogo zabranjeno: pravi odmor za oči. Svaka za sebe od brižno čuvanih gradskih lepotica je i priča o istoriji Šapca, ljubavi prema gradu i saosećanju za bližnje.
Zdanje hotela “Zeleni venac” – koje je projektovao arh. Milan Minić – autor i negdašnji vlasnik beogradskog hotela “Mažestik” – ima svoju predistoriju koja datira još od 1880. Tada je Filip Mitrović, veliki šabački zadužbinar osnovao Fond za pomoć siromašnim učenicima osnovnih škola. Srbija je brinula o svom podmlatku!
Šabačke zanatlije su budućim pokolenjima ostavile i – pozorište! U holu bezmalo 200 uklesanih imena u mermerne ploče koja su uložila pare da gradu podignu “Zanatski dom” 1933. gde je od te godine pevalo i proslavljeno “Savezno pevačko društvo zanatlija”.
U pešačkoj zoni posebna je priča dvosprtanica apotekara Ilije Rankovića koja i danas čuva impresivni mobilijar koji svedoči o počecima apotekarstva u Srbiji. U poređenju sa ovom, ona čuvena vršačka apoteka deluje kao dečija igračka.
Na atraktivno koncipiranoj izložbi šešira u šabačkom Narodnom muzeju posetilac saznaje da je i Janko Veselinović nosio cilindar napravljen u ovom gradu. Fotografije, rekonstrukcija radionice, oglasi tridesetak (između dva rata) modistkinje nenadano namerniku “otvaraju vrata” bogatog građanskog društva Šapca u prvoj polovini prošlog veka.
Biblioteka, bivši vladičanski dvor, stara 165 godina je u zdanju koje je digao (od 1849. do 1854. godine) Čeh Karel Časni. Uz šabačku crkvu spoemenik Šapčanima izginulim u prvom svetskom ratu delo Ivana Meštrovića iz 1924!
Na svakom koraku gosta zatiče briga o gradu. Uz imena ulica i kratki tekstovi koji sažeto predstavljaju onog po kom ulica nosi ime. Na taj potez gradonačelnik Miliš Milošević se, kako nam kaže, odlučio jer su se neki građani čudili i pitali čak i ko je Masarik. A, mnogi Česi su u Šapcu postali Srbi doprinoseći razvoju ovog grada. Na Jevreje kojih više nema u Šapcu, podseća njihovo brižno čuvano groblje na ulasku u grad.
