Evropsko tržište vetrotubina se zaista pokrenulo kada je Evropsko udruženje za energiju vetra (EWEA - European Wind Energy Association) navelo da vetroelektrane na moru imaju „ogroman potencijal“ za evropske zemlje, i tvrdeći da bi energija dobijena iz vetroelektrana na moru mogla da zadovolji potražnju za energijom u Evropi za čak sedam puta.
To znači da su energetski dobavljači i vlade u Evropi forsirale razvoj tehnologije koja ja potrebna. U prvim godinama ove industrije, oko 2000/2001. godine, mnogi proizvođači vetroturbina na moru su jednostavno koristili tehnologiju za kopno i blago je prilagodili za upotrebu na vodi. Međutim, kako je ova industrija rasla, zahtevi su postali sve više i više rigorozniji, i na današnjem tržištu tehnologije za kopno i more su postale veoma različite.
Velika Britanija je trenutno svetski lider u polju vetroelektrana na moru, prema neprofitnom udruženju proizvođača RenewableUK. Prva vetroelektrana na moru u Velikoj Britaniji (Blythe) je izgrađena 2001. godine na rastojanju od 1,6 kilometara od obale. Sada Velika Britanija sprovodi svoju najnoviju fazu izgradnje vetroelektrane, poznatu kao Treća runda (Round Three), sa turbinama koje su najavljene da će se izgraditi 200 kilometara od obale u vodama koje su duboke oko 60 metara.
Ovo znači da će vreme i plimski uslovi predstavljati mnogo veći izazov. Vremenski uslovi će biti suroviji i talasi će biti jači, što stoga znači da će vetroturbine morati biti više robusnije. Funkcionisanje i održavanje će biti skupo, kao i slanje broda i posade daleko na pučinu svaki put kada se turbina pokvari, što nije nimalo mali zadatak. Pouzdanost je stoga ključni faktor za nove generacije vetroturbina.
Ujedno će i vetroelektrane i pojedinačne turbine biti veće od onih koje su sada već u funkciji. Ovo je dovelo do neke vrste trke za proizvodnju „super turbine“ - mašine koja generiše pet ili više megavata energije.
Kompanija Areva, na primer, trenutno nudi svoju turbinu M500, koja se opisuje kao „turbina koja je u potpunosti dizajnirana za primenu na moru“. Kako bi učinili vetroturbinu više pouzdanijom, kompanija Areva je svela broj komponenti koje se okreću na minimum.
Kompanija Gamesa, u međuvremenu, promoviše svoju turbinu G11X, još jednu masivnu vetrenjaču od pet megavata koja se hvali sa mnogo boljim monitoring sistemom. Senzori na turbini šalju podatke udaljenom računarskom sistemu, koji naglašava potencijalne probleme, čime se smanjuju troškovi funkcionisanja i održavanja.
Kompanija Vestas ide jedan korak dalje u pogledu veličine. Njena planirana vetroturbina od sedam megavata je revidirana u oktobru prošle godine i postaje mašina od osam megavata. Ovo povećanje u snazi i veličini ima za cilj da smanji troškove energije, i kompanija Vestas takođe navodi da je turbina napravljena da traje 25 godina u teškim uslovima na moru.
Takve velike turbine su još uvek nove na tržištu, ali proizvođači vetroturbina (kao i vetroelektrana) će detaljno posmatrati njihovu pouzdanost i performanse. Izbor prave tehnologije je sada ključna u vetroindustriji u ovom presudnom momentu u Evropi. Niti proizvođači ni projektanti mogu da priušte sebi skupe greške tako daleko na moru, i malo je prilika za vežbanje kada se gradi tako daleko na pučini.
Vetroelektrane na moru svakako predtsvaljaju veliki potencijal za Evropu. Međutim, one će dostići svoj potecijal jedino ako tehnologija koja ih prati bude prava.
