Da li su veliki elektroenergetski sistemi zaista isplativiji nego što se to čini?
“Malo je lepo”, napisao je ekonomista E.F. Šumaher pre skoro 35 godina. U većini oblasti ekonomije, on je obrazložio, proizvodnja je postala prevelika i previše centralizovana. Ali, on je možda pogrešio u temi o kojoj je znao najviše: energiji. Kada je reč o alternativnim načinima generisanja energije, veliko može biti bolje.
Vetro, solarna i druge tehnologije obnovljive energije koje su nekada smatrane prikladnijim za pojedinačne kuće ili male zajednice dostižu nivoe obima i centralizacije koji su pre bile rezervisane za postrojenja na ugalj, gas ili nuklearne reaktore. Drugim rečima, zeleno ide ka gigantskom.
Kompanije koje grade ili sanjaju velike energetske projekte tvrde da postoji veliki ekonomski dobitak u veličini.
U pustinji severno od grada Tukson (Tucson), SAD, elektroprivredno preduzeće Arizona Public Service, koristi niz ogledala kako bi koncentrisala sunčevu svetlost i zagrevala mineralno ulje do 287 stepeni Celzijusa; toplota isparava u obliku tečnog ugljovodonika, koji zatim pokreće generatore za stvaranje struje.
Oglas
Ali ovo se ne dešava na nekom krovu. Postoji šest redova ogledala, svaki skoro od po 400 metara dugačak, u ukupnom iznosu od oko 10.000 metara kvadratnih. Projekat proizvodi jedan megavat struje - dovoljno da pokrenete jednu bolnicu ili veliki tržni centar - ali kompanija koja ga je postavila, Acciona Solar Power, očekuje da uskoro otvori elektranu na 142 hektara blizu grada Bolder u Nevadi, proizvodeći 64 megavata sa sličnom tehnologijom. Takođe, elektroprivredno preduzeće Arizona Public Service je samo jedno od mnogih komunalnih preduzeća koji razmatraju učešće u zajedničkom projektu izgradnje elektrane od 250 megavata zasnovanoj na istoj tehnologiji.
Takvi projekti su u suprotnosti sa nekim idejama kako alternativna energija treba biti razvijena. Džeremi Rifkin (Jeremy Rifkin), autor i futurista koji veruje da će milioni ljudi uskoro stvarati sopstveni vodonik iz obnovljivih izvora energije, rekao je da postoje ogromni gubici izgradnje velikih centralnih postrojenja zbog gubitaka u prenosu. „Ako postavite elektranu u pustinju i vraćate energiju nazad do potrošača, gubite 7 do 9 posto u putu“, rekao je on.
Što je još bitnije, kaže gospodin Rifkin, energija generisana kući će biti mnogo jeftinija. „Na kraju je to pitanje ko je vlasnik i ko je kontroliše“, rekao je on. „Ako sami posedujete sisteme za obnovljivu energiju, to će biti po jeftinijoj ceni nego da vam eletropreduzeće proda energiju.“
Ali, nisu samo korporacije one koje su zaključile da veće može biti bolje.
Gradić Hal (Hull) u Masačusetsu je poprilično daleko od naftnih ili gasnih izvora. Njegova opštinska elektroprivreda je odlučila ranih 1980-ih da izgradi vetrenjaču, iskorišćavajući jake povetarce koje dolaze sa okeana severno od Bostona. Vetrogenerator koji su izgradili može stvarati 40 kilovata energije, što je dovoljno za nekoliko domova.
Pre pet godina, vlasti u Halu su pokušale opet, i dalje želeći da smanje troškove energije i emisije gasova koji stvaraju efekat staklene bašte kako se ne bi desilo da im Atlantski okean, koji okružuje grad sa tri strane, priđe previše blizu. Oni su izgradili vetrenjaču koja je šesnaest puta bila veća od prethodne i koja može da generiše 660 kilovata energije. Dok je stara vetrenjača iz 1985. godine bila na strukturi koja liči na stari radio predajnik, nova vetrenjača, nazvana Hal 1, nalazi se na tornju visokom 45 metara.
Ali, ona je bila suviše mala. Prošle godine grad je instalirao vetrenjaču Hal 2, koja je sa kapacitetom od 1,8 megavata tri puta veća. Sada zvaničnici Hala razmatraju postavku još četiri nove vetroturbine od kojih bi svaka proizvodila 3,6 megavata. „One male koje imamo, čisto estetski posmatrane, su vrlo ružna stvar“, kaže Džon Murdok (John Murdock), menadžer opštinske elektroprivrede. Sa svojim sporokretajućim, gracioznim lopaticama, rekao je on, „velike su mnogo atraktivnije“.
 |
|
Vetrenjača Hal 2 |
One su takođe ekonomski smislenije, dodao je Murdok. Ranije ove godine, grad je postavio malu turbinu od 1.800 vati, kao obrazovno sredstvo, za 15.000 dolara. Ako 1.000 porodica u oblasti postavi takve mašine, oni bi imali istu proizvodnju kao Hal 2, po ceni od 15 miliona dolara. Hal 2 košta oko 3 miliona dolara.
Energetska strategija Hala se ponavlja u državi Nova Engleska (New England) i celom svetu. Malo dalje niz obalu Masačusetsa u gradu Nantaket Saund (Nantucket Sound), na primer, preduzetnici pokušavaju da izgrade Cape Wind projekat, koji se sastoji od 130 turbina, od kojih svaka proizvodi po 3,6 megavata.
Rendi Zvirn (Randy Zwirn), izvršni direktor Siemens Power Generation, koja proizvodi opremu za vetroturbine i ostale generatore, izjavio je da bi jedino ograničenje veličine vetroturbina moglo biti trajanje transportovanja lopatica do lokacije vetrenjače. Simensova vetrenjača od 3,6 megavata koristi lopaticu koja je duga 54 metara.
Druge kompanije žele da grade čak i veće vetroturbine sa kapacitetima i do sedam megavata. Velike mašine će biti čak i više - možda i 76 metara - i mogle bi da iskoriste činjenicu da su vetrovi na tim visinama jači za po 20 posto, kaže dr Mark Džejkobson (Mark Jacobson), vanredni profesor na inženjerskom departmanu Univerziteta Stanford.
Ali u Nentaket Soundu, vetroturbine od 3,6 megavata se smatraju dovoljno velikim. Na vetrovitom danu, 130 vetrenjača će proizvesti onoliko energije kao skromna elektrana na ugalj ili prirodni gas. Svakako ne postoji razlog zašto bi pravili manje projekte, kaže Mark Rodžers (Mark Rodgers), portparol Cape Wind projekta.
„Imate troškove koje uključuju skele, izgradnju na vodi, postavljanje prenosne elektroenergetske infrastrukture ispod morskog dna, nabavku plovila za održavanje, korišćenje objekata luke, rezervne delove, skladištenje, puštanje u rad operativnog centra, osiguranje i poreze“, kaže on.
Za mnoge od ovih stvari, ako je projekat 50 posto veći ili 50 posto manji, troškovi bi se malo razlikovali. „Ovo su stvari koje ćemo mi morati da uradimo, bilo da je veoma mala ili veoma velika vetroelektrana na moru“, kaže Rodžers. „Najisplativije je graditi veliko.“
Iako sistemi ogledala u pustinji ne mogu da funkcionišu na krovovima, vrsta tehnologije koja može, fotonaponske ćelije koje pretvaraju sunčevu svetlost u energiju, takođe mogu bolje funkcionisati na velikoj razmeri, kažu stručnjaci.
Kućna instalacija je u redu, kažu oni, ali nije isplativa. Ona može biti isplativa kroz velike razvojne projekte kao što je projekat zamišljen od strane Bada Anana (Bud Annan), koji je bio solarni programski direktor Ministarstva energije SAD-a (U.S. Department of Energy) tokom Klintonove administracije.
Gospodin Anan je rekao da su troškovi krovnog fotonaponskog sistema podeljeni na proizvodnju solarnih ćelija i postavku. Izvestan napredak je postignut u smanjenju proizvodnih troškova, ali oba dela ove jednačine moraju da spuste cenu, rekao je on.
On sada živi u Skotsdejlu (Scottsdale) u Arizoni i radi sa komunalnim preduzećima i lokalnim investitorima u nastojanju da ugrade solarne krovove odjednom na 10.000 novih kuća. Na taj način, rekao je on, monteri mogu da idu od kuće do kuće na način kako to rade stolari, vodoinstalateri i električari. „On može da standardizuje svoju instalaciju, i cela druga polovina jednačine postaje više dostupna“, kaže gospodin Anan.
Klasteri kuća mogu deliti banku akumulatora, tako da bi mogli da garantuju stabilnu izlaznu energiju. Struja na koju elektropreduzeće može da računa vredi više od struje koja je nepredvidiva. Solarna energija koja je povezana sa baterijskim sistemom je dostupna čak i nakon zalaska sunca, što je čini skupljom.
Rodžer Litl (Roger Little), izvršni direktor kompanije Spire Corporation, proizvođača solarnih ćelija blizu Bostona, rekao je da njihovi sistemi koštaju 7 ili 8 dolara po vatu instalisanih kapaciteta kada se postave na krovove, što znači da bi oprema potrebna da osvetli sijalicu od 100 vati koštala između 700 ili 800 dolara. Polovina tih para je za ćelije, dok je polovina za ostatak sistema, uključujući i postavku i spoljašnje instalacije.
Gospodin Litl je rekao da bi oni mogli da smanje cenu na 3,6 dolara, ali da bi prvi korak ka tome morao da bude zamena tipičnih solarnih panela, od kojih svaki proizvodi oko 160 vati električne energije, sa panelima od 1.000 vata. Veliki panel bi zahtevao manje pridružnog materijala po vatu nego manji panel, rekao je on.
 |
 |
Ali panel bi bio težak 90 kilograma, što bi bilo preteško za postavku na krovu. Rešenje jeste, kako on kaže, da ga postavite na zemlji, na velikom ravnom mestu u pustinji - koja bi, uzgred, bila idealno mesto za izgradnju fabrike solarnih ćelija, što bi smanjilo troškove isporuke na nulu. Što je veća instalacija, niža je cena, po vatu, druge potrebne opreme, pojašnjava Litl.
Gospodin Litl pregovara sa Tukson elektroprivredom (Tucson Electric Company) radi izgradnje fabrike u Arizoni koja bi proizvodila 100 megavata solarnih ćelija godišnje, i koja bi funkcionisala oko 10 godina. Drugi gradovi i kompanije razmatraju slične ideje. Litl je rekao da će se u nekom trenutku njegov projekat pretvoriti u „odgajivača“, gde bi njegova električna proizvodanja plaćala njegovo funkcionisanje. Njegova kompanija već drži fabrike koje proizvode 50 megavata novih ćelija godišnje.
Elektroprivredno preduzeće Arizona Public Service, u čijem je vlasništvu solarni generator severno od Tuksona, je izgleda u kampanji kako bi pokazalo da ne postoji zeleni pristup koji ne funkcioniše dobro na korporativnom nivou. Prošle godine, počeli su da uzgajaju alge, hraneći ih ugljen-dioksidom iz elektrane na gas – Red Hawk, koja se nalazi zapadno od Feniksa. Oni koristi alge za proizvodnju biodizela, goriva za vozila koje se najčešće pravi od soje ili kukuruza. Kompanija sada instalira veću opremu kako bi ispitala ovaj proces u većem obimu.
 |
|
Uzgajanje algi |
Čak i za obnovljivu energiju kao što je grejanje sa drvetom (ideja koja postoji mnogo duže od termina „obnovljivo“), obim raste. Na primer, Univerzitet u Južnoj Karolini (University of South Carolina) je želeo da smanji količinu ugljenika koju emituje i da smanji račun od 6,5 miliona dolara godišnje za prirodni gas, tako da je on izgradio elektranu koja koristi drvene otpatke kako bi pravila struju, i koristi paru iz otpadnog toplotnog sistema za zagrevanje kampusa.
Ovo nije nekakav kotao na drva. To je projekat gasifikacije vredan 18 miliona dolara koji će zagrevati drvo, uglavnom strugotinu i piljevinu, kako bi proizveo zapaljivi gas, koji će biti spaljen u turbini koja podseća na mlazni motor. On se neće pokretati na strugotinama dobijenih iz stabala na univerzitetu, već na one dobijenih iz drvoprerađivačke industrije. Kako bi sistem funkcionisao, potrebno je četrnaest prikolica punih strugotina dnevno, što čini oko 55.000 tona godišnje.
Pošto se drvo gasifikuje a ne spaljuje, sistem koji je sličan onom u Burlingtonu, proizvodi manje azotnih oksida i pepela od kotla, kaže Džonatan Ron (Jonathan Rhone), direktor kompanije Nexterra Energy Corporation iz Vankuvera, koja je izgradila sistem gasifikacije. Ali biti tako čist zahteva sistem industrijske veličine.
Postoji još jedan razlog zašto ovo nije vrsta projekta koji radi na maloj bazi: potrebno je oko 14 godina da isplati samog sebe. „Univerzitet postoji već 200 godina“, rekla je Helen Zajgler (Helen Zeigler), poslovni menadžer univerziteta. „Mi možemo sebi priuštiti da napravimo investicije kao što je ova. Period od četrnaest godina za povratak investicije ne može da funkcioniše u okviru porodičnog budžeta“, kaže ona.
