Ideja zdravih javnih prostora (healthy public spaces) vraća se i redefiniše od antičkih vremena, sa diskursom prevashodno određenim problemima u vezi sa higijenom. Ova tema je dugo posmatrana kao odnos između društvenog reda i običaja sa jedne, i ponašanja pojedinaca sa druge strane.
Green link - kilometarske staze kroz krošnje drveća povezuju gradske parkovske zone Singapura
Javni prostor, kao pozornica za individualno delovanje, može se pratiti od antičkih foruma, preko srednjovekovnih uličnih pozorišta do savremenih subkulturnih formi kao što su grafiti, parade, neredi ili mesto za okupljanje mladih...
Vremenom, sa povećanjem društvenog i političkog interesovanja za uređenje regulative za javne prostore, uloga pojedinca u kreiranju ponašanja na javnom prostoru skrajnuta je u drugi plan.
| Napomena - prikaz teksta: Non-city Within the City – Public Space in Singapore; Neurbanizovane zone u gradovima – javni prostori u Singapuru, autor: dr Ružica Božović-Stamenović) |
Heterogeni prostori i zdravlje
Oglas
Na primer, na osnovu istorijskih izvora možemo pretpostaviti osnovne karakteristike ponašanja ljudi na javnom prostoru u Starom i Srednjem veku, pa sve do modernog vremena, ali, posmatrajući ranije epohe, isto kao što je to slučaj i sa današnjim bavljenjem javnim prostorom, ne smemo zaboraviti prisustvo pojedinačnih formi ponašanja na javnom prostoru: govorništvo antičkih trgova, ulična pozorišta srednjeg veka, ali i prisustvo grafita tokom cele istorije urbanog razvoja.
Tako suštinu javnih prostora za veliki deo populacije danas predstavljaju zabačena stepeništa i prolazi u, i oko, stambenih zgrada, ili delovi gradskih trgova, parkova, itd. gde se mladi okupljaju svakodnevno, i to ne samo radi susretanja, već ostajanja na tom mestu tokom celog izlaska.
Iako se sve ove, usputne pojave, ne smatraju dominantnom namenom javnog prostora za većinu njegovih korisnika, rešenje nije njihovo jednostavno suzbijanje i uklanjanje sa javnih površina. Vremenom, sa povećanjem društvenog i političkog interesovanja za uređenje regulative za javne prostore, uloga pojedinca u kreiranju ponašanja na javnom prostoru skrajnuta je u drugi plan.
Na primer, kako piše Božović-Stamenović: „Građani u Singapuru radije bi gledali mlade na skejt-bordovima u posebnim parkovima nego na ulicama. Ovo je paradoks s obzirom da je skejt-potkultura nastala vođena željom da se suprotstavi stvorenom javnom redu preuzimanjem javnog prostora i njegovom personalizacijom kroz isticanje individualnih vrednosti i kreativnosti. Nastanak gradske potkulture uvek u velikoj meri ima kompleksna značenja.“
Krovne bašte Singapura
Zato, iako jednostavno isključivanje ove potkulture pojednostavljuje upravljanje javnim prostorima, kao posledicu imalo bi to da javni prostor izgubi jedan od elemenata svoje heterogenosti koji stoji nasuprot regulisanom, predvidivom karakteru. Na svom sajtu, Svetska zdravstvena organizacija (WHO – World Health Organization) definiše zdravlje kao „sveukupno stanje fizičke, mentalne i društvene dobrobiti pojedinca, a ne samo odsustvo bolesti ili slabosti“:
– Kritičari ove definicije kažu da zdravlje ne treba da bude definisano isključivo prema opštem, trajnom stanju, već permanentno kao proces prilagođavanja prirodnim suprotstavljenostima života – kaže Božović-Stamenović i dodaje:
– Ove nove definicije zdravlja vode ka dubljem preispitivanju ideje zdravih javnih prostora. Iako želja da se izbegnu pretnje fizičkoj dobrobiti vode ka projektnim rešenjima koja uključuju praktične aplikacije kao što su rampe, obloge podova koje „ne klizaju“, dobro osvetljenje i odbojnici na kolovozima, ova rešenja sama po sebi nisu dovoljna da ispune nova očekivanja zdravlja koje prelazi pitanja fizičke ugroženosti u urbanoj sredini. Kao rezultat ove značajne promene u našem shvatanju zdravlja, suočavamo se i sa širim razumevanjem potreba koje prevazilaze trenutne načine planiranja.
Javni prostori, privatnost i zdravlje
Zdravi javni prostori mogu biti više od pristupa tokom procesa projektovanja. Oni u svojoj srži mogu biti otvoreni za promene koje iniciraju korisnici. Zato Božović-Stamenović napominje da se osećaj blagostanja, na primer, doživljava kroz veoma lično čitanje konteksta, i odražava potisnut instikt za preživljavanjem:
– Ovi instikti ukorenjeni su u nama u razdoblju kada smo zavisili od instiktivnog rasuđivanja o prostoru. Međutim, u savremenom javnom prostoru, ovaj unutrašnji instikt doživljaja okoline suvišan je s obzirom da je prostor u potpunosti uređen za naše potrebe. Ovaj unutrašnji konflikt stvara tenziju koja se manifestuje kao dosada, neaktivnost, nezadovoljstvo, pa čak i agresija prema prostoru. Zato osećaj sveukupnog blagostanja izgleda da zavisi od naše aktivne i bogate povezanosti sa okruženjem koje nema restrikcije koje karakterišu javne prostore.
– Ne-instiktivna i pre-definisana iskustva javnih prostora lišavaju korisnike mogućih prednosti bega u neurbane prostore unutar grada (non-city escapes). Uobličeni prostori kontradiktorni su biološkom modelu percepcije koju pokreće osnovna ljudska potreba za istraživanjem nepoznatog i proširenje sfere teritorijalne izvesnosti. Potreban nam je neprekidan stimulans receptora da motiviše i angažuje naš um. U skladu s tim, psiholozi kažu da je iznenađenje ključno za naše mentalno zdravlje i razvoj. Iskustvo izazova i neizvesnosti, ili očekivanje praćeno odlučnošću i zadovoljstvom usled pomeranja granica nepoznatog, dodatno podižu osećaj zadovoljstva i svekupnog blagostanja – podvlači Božović-Stamenović.
|
Prostori koji leče Podsećamo i na tekst „Prostori koji leče“ (total healing spaces),dr Ružice Božović-Stamenović, koji smo objavili u Build magazinu broj 10, u junu 2009. godine (vidi link na kraju). Ovaj koncept sažima najbolja graditeljska iskustva, savremene tehnologije i materijale, ali, ono najvažnije, koristi ih u skladu sa najsavremenijim medicinskim istraživanjima koja ispituju uticaj prostora i slika oko nas na naš nervni sistem i ukupan imunitet organizma. Koncept „total healing” okruženja se već nameće kao očekivani standard za gradove budućnosti. Pored javnih i zdravstvenih, on se može primeniti i u obrazovnim, stambenim i radnim prostorima, i naravno, prilikom izgradnje i opremanja rekreativnih i ugostiteljskih objekata ili kompleksa. Kao što je koncept održivosti postao uobičajen nakon velikog zaokreta u načinu na koji doživljavamo prirodne resurse, tako je izgradnja ambijenata koji leče sledeći veliki cilj, ne samo arhitekata i graditelja, već i kompletnog društva. |
Ne-gradski prostori
Dalje u svom tekstu dr Ružica Božović-Stamenović navodi nekoliko primera iz prakse Singapura u kreiranju neurbanizovanih zona unutar grada koje treba da obezbede dobrobit stanovništvu. Ona napominje kontradiktornosti koje se stvaraju kada se regulativa sa asfalta „prelije“ na ovakve površine pa se između čoveka i prirode (travnjaka, vodene površine) pojave brojne table sa upozorenjima i zabranama.
Ipak, pored ovih, u Singapuru postoje i primeri kada ne-gradski prostori uspevaju da ostanu pošteđeni eksplicitne regulative. Jedan ovakav fenomen predstavljaju „viseći vrstovi“ (sky gardens) i „viseće staze“ (skywalks). U toku je realizacija višegodišnjeg plana izgradnje pešačkih koridora dugih desetinama kilometara koji treba da povežu zelene zone grada (fotografija sasvim na vrhu).
Ova mreža pešačkih i biciklističkih staza izdiže se iznad gradske vreve u bukvalnom smislu, smeštena među krošnje drveća. Završetak projekta planiran je se za deset godina, kada će pešaci i biciklisti moći da prođu celim gradom od vrta do vrta, kroz postojeće i 1.000 hektara novih parkova, a do sada izgrađeni delovi projekta već privlače veliki broj korisnika.
Jedan od najpopularnijih delova projekta svakako je pešački most dug devet kilometara koji prolazi kroz krošnje drveća i ne opterećuje korisnike nikakvim „etiketama“ u vezi sa pravilima ponašanja, dozvoljenim i nedozvoljenim aktivnostima, itd. (više o njemu vidi u napomeni ispod).
Linkovi:
- Prostori koji leče - nov koncept u projektovanju našeg vizuelnog okruženja - link
