Ugovoreni poslovi u Iraku, vredni 240 miliona dolara, najavljuju mogućnost povratka naših građevinskih firmi na to, ali i ostala tržišta Bliskog istoka. Vrednost tih poslova, prema očekivanjima Velimira Ilića, ministra građevine i urbanizma mogla bi da dostigne oko 1,5 milijardi dolara.
Značaj prvih dogovora najbolje ilustruje podatak da je vrednost izvoza u građevini za celu prošlu godinu iznosio oko 300 miliona dolara, dok su samo dva ugovorena projekta u prvoj fazi poslovanja sa ovom zemljom vredna 240 miliona dolara.
Oglas
Irak je bio jedan od najznačajnijih ekonomskih partnera bivše Jugoslavije, pa se domaćim građevinarima otvara šansa da ga ponovo osvoje budući da se u fondu za obnovu Iraka nalazi 120 milijardi dolara. Oni nameravaju da ulažu u puteve, bolnice, izgradnju više od milion stanova, savremene sisteme za navodnjavanje i dvadesetak elektrana.
Miodrag Jocić, državni sekretar u Ministarstvu građevine i urbanizma ističe da je za domaće građevinare izuzetno bitan povratak na tradicionalna bliskoistočna tržišta gde su kompanije sa naših prostora svojevremeno predstavljale sinonim za kvalitetnu gradnju.
- Ta tržišta, posebno Irak, sada su u ekspanziji i pravovremeno pozicioniranje naših firmi u jakoj međunarodnoj konkurenciji veoma je značajno za celu zemlju. Stoga će naša vlada dati podršku i garancije za aktivnosti naših kompanija na tim tržištima – rekao je Jocić Tanjugu.
On je istakao da Irak nije jedina zemlja u kojoj će poslovati naše kompanije, pošto je aktuelna saradnja i sa Katarom, Emiratima i Kinom sa kojima se formiraju mešovita preduzeća zbog nastupa na tržištima "trećih zemalja".
Goran Rodić, građevinski stručnjak i donedavni sekretar Odbora za građevinarstvo Privredne komore Srbije podseća da je poziv stigao iz Libije koja ulaže 500 milijardi dolara, Alžira, koji investira 260 milijarde dolara, Irana, čija ulaganja iznose 70 milijardi dolara. Naši neimari su traženi u Rusiji, Kazahstanu, Nemačkoj...
Građevinsko preduzeće "Planum" nedavno je u Angoli ugovorilo izgradnju vojne bolnice, fabriku lekova i vojne baze u vrednosti od 100 miliona dolara.
- Iako su naši građevinci u Iraku na dobrom glasu bankarske garancije bi mogle da im budu prva prepreka za poslove od kojih bi u Srbiju doneli stotine miliona dolara. Druga je svakako – bezbednost. Ali ako firme procene da imaju interes i da im radnici neće biti ugroženi, one će sigurno prihvatiti te pozive – kaže Rodić.
Trenutno srpske firme nisu prisutne tamo. "Energoprojekt" koji dugi niz godina radi na iračkom tržištu trenutno je angažovan samo u projektovanju i pružanju konsultantskih usluga.
Rodić smatra da je ovo bliskoistočno tržište potencijalno interesantno, ali za veće poslove, prema njegovom mišljenju, država mora da stane iza građevinskih firmi razvojnom bankom ili osnivanjem garancijskog fonda, jer su takve usluge kod stranih bankama za naše građevince skupe i ne isplate im se.
- Država građevincima treba da obezbedi referentne poslove u zemlji. Jer, tek kada naše firme budu imale reference moći će samostalno da nastupe kao izvođači radova. Ovako moraju da se udružuju sa stranim kompanijama za nastup na trećim tržištima, gde su faktički podizvođači radova, sa mnogo manjom zaradom. Značajno je i to da država ima bilateralne sporazume sa tim zemljama s kojima imamo sporazume o sprečavanju dvostrukog oporezivanja, priznavanju zdravstvenog osiguranja i niza drugih stavki – ističe Rodić.
Na značaj izlaska srpskih kompanija na bliskoistočno tržište ukazao je i Miroslav Zdravković ekonomski analitičar i član Ekonomskog instituta koji tvrdi da je to u ovo vreme najveća šansa za oporavak građevinskog sektora, ali i celokupne domaće ekonomije.
- Srbija konačno treba da se preusmeri na zemlje Istoka, jer će kriza u Evropi biti dugotrajna. Čak i najrazvijenije evropske zemlje, poput Nemačke, Francuske i Britanije prevazilaze krizu upravo povećanim izvozom na treća tržišta, odnosno tržišta van Evrope, pa bi to bio najbolji recept i za ekonomski oporavak Srbije – smatra Zdravković.
On smatra i da je veoma važno i udruživanje domaćih kompanija, jer samostalnim nastupom i usitnjavanjem proizvodnje ne mogu da se zadovolje potrebe velikih istočnih tržišta, a samim tim ni da se ostvari uspeh u inostranstvu.
