Srpski putevi zlatom presvučeni…ili kako kilometar auto-puta može da košta 12 miliona evra

16.06.2017. | Milenko Vasović | BIZLife

Za 17,6 kilometara, zajedno sa mostom dugim 1.766 metara, platićemo 208 miliona evra ili nešto manje od 12 miliona po kilometru, dok je kilometar na težem terenu od Ljiga do Preljine koštao 7,6 miliona

Za ovu priču je važno to što je nadmorska visina Surčina 73 metra, a nadmorska visina Obrenovca 78 metara. Ova mesta treba da poveže auto-put dužine 17,6  kilometra. Ko nikada nije kročio ni u Surčin ni u Obrenovac iz ova dva podatka shvata da je reč o ravnici kroz koju će proći asfalt. Niko u građevinarstvu neće reći da je ovo zahtevan posao, nešto što se ubraja u građevinske podvige.

Ispada da će nas taj put koštati bezmalo 12 miliona evra po kilometru. Nije onda ni čudo što su jednog našeg građevinca francuski stručnjaci svojevremeno pitali „da li vi vaše puteve presvlačite zlatom“? Nekome će sigurno ovaj posao biti zlata vredan, ali za većinu će značiti tanji novčanik. Da nešto ne štima može se zaključiti ako se uporedi gradnja ove deonice sa deonicom Ljig – Preljina dužine 40,4 kilometra na istom, Koridoru 11. Ovaj deo auto-puta azerbejdžanska firma Azvirt izgradila je, zajedno sa domaćim podizvođačima, za 308 miliona evra. Računica kaže da nas je kilometar koštao u proseku 7,6 miliona evra. Na tom delu izgrađena su četiri tunela i 66 mostova i na osnovu tog broja može se zaključiti da je ova deonica bila srednje teška za rad.

Za kompletnu sliku važno je još reći da gradnja surčinsko – obrenovačke deonice (17,6 kilometara) uključuje i izgradnju mosta preko ušća Kolubare u  Savu dugačkog 1 766 metara. Most naravno podiže značajno cenu gradnje, ali nelogično je da taj most, koliki god da je, podiže cenu po kilometru više nego onih 66 mostova i četiri tunela na deonici Ljig – Preljina. Jer, i odnos ukupne dužine puta i dužine mostova je približan u oba slučaja.

Ilustracija (preuzeto sa www.pixabay.com)

Na relaciji Ljig – Preljina imamo oko dva kilometra tunela dok za mostove nema zbirnog podataka. Najduži meri nešto više od  600 metara, a ostalih 65 u zbiru, prema nekim procenama, ima nešto više od dva kilometra. To znači da od 40,4 kilometra osmi deo iznose tuneli i mostovi, a na deonici od Surčina do Obrenovca most čini deseti deo saobraćajnice. Dakle, veća je koncentracija skupih objekata na ljiškom nego na surčinskom putu. I naravno nije isto graditi u ravnici i kroz brda. Pa, odakle onih 12 miliona evra po kilometru auto-puta?

Uočljivo je da u Srbiji cena kilometra auto-puta iz godine u godinu raste, bez obzira na teren i bez obzira što cene materijala ne divljaju. Mahmut Bušatlija, konsultant za investicije, svojevremeno je tvrdio da pri određivanju cene ipak postoje neka pravila. - Auto-put kroz Vojvodinu košta oko 2,5 miliona evra po kilometru, uz svu propratnu infrastrukturu, dok na blago brdovitom terenu - kaže on, - vrednost kilometra skače na tri do četiri miliona evra. Na izuzetno komplikovanim deonicama narasta na šest i više miliona evra.

Auto-put od Surčina do Obrenovca je ugovoren direktnom pogodbom dveju strana, srpske i kineske. Detalje ugovora javnost ne zna i verovatno još dugo neće saznati.

Može i jeftinije, ali po međunarodnim pravilima

Deonica auto-puta Vladičin Han – Donji Neradovac na Koridoru 10 kod Vranja u dužini od 26,3 kilometra finansirana je kreditom Svetske banke i koštala je 73,8 miliona evra. Projekat je realizovan prema međunarodnim „FIDIC“ pravilima. Na toj deonici izgrađena su 24 mosta, šest nadvožnjaka, i petlja „Vranje“ sa krakovima dužine 1,35km. Takođe, izgrađen je novi alternativni nekomercijalni put koji je paralelan auto–putu u dužini od 19,5km sa deset mostova. Ovaj deo auto–puta otvoren je krajem novembra 2015. godine.

 
Share |

Komentari: 1

Franc Roškar 19.06.2017 20.00.31

Več nekoliko godina pratim skupu izgradnju autoputeva u Srbiji i gotovo NEPRIMENLJIVOST mineralnih materiala iz brojnih šljunčanih polja. Za gradnju puteva i proizvodnju betona koriste se u Srbiji uglavnom materijale iz kamenoloma i rečnih korita, koje treba voziti kamionima na dosta odaljene lokacije. Eksploatacija aluvijalnog nanosa (šljunka i peska), kojeg ima dovoljno širom zemlje, jako se malo koristi, jer u Srbiji nema preduzeća, koja bi vadila šljunak legalno sa koncesijom i plačala davanja prema državi. Zastupam nemačkog proizvođača plutajućih bagera Fiebig (možete me nači u portalu Građevinarstvo) i u svim zemljama oko Srbije prodao sam više plutajućih bagera za eksploataciju šljunka i peska ali u Srbiji nijedan. Plutajući bageri jeftino kopaju šljunak u određenim legalnim šljunkarama, nemaju negativan utjecaj na okoliš a šljunkare se po završenoj eksploataciji mogu rekultivirati. Da se koriste plutajući bageri i u Srbiji, koštali bi srpski putevi puno manje. Franc Roškar

VESTI /iz kategorije/


ISTAKNUTE FIRME /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
Darko 13.05.2019.
Gondola? Zbogom Kalemegdanu u UNESCO kultur...
TikiCar 25.04.2019.
Spominje se povezivanje NBG sa Rakovicom, a...
veselnik 13.04.2019.
"Služba za urbanizam koja će okupiti 10 str...
Ljubinka 09.04.2019.
Da li se na zidove koji su krecenim prajmer...
Maks 04.04.2019.
Političari treba da shvate da se autoput, o...