Država će još jednom pokušati da legalizuje bespravno sagrađene kuće. Biće to šesti pokušaj za skoro deceniju i po. Koja rešenja se ovog puta predlažu znaće se krajem meseca kada bi vlada trebalo da usvoji novi zakon o legalizaciji. Od njega se očekuje da konačno razreši sudbinu milion i po kuća i zgrada zidanih bez dozvole i zauvek zaustavi bespravnu gradnju.
S obzirom na to da je 772.000 građana podnelo zahteve za legalizaciju i da je od toga legalizovano tek nekoliko procenata, Zorana Mihajlović, ministarka građevinarstva saobraćaja i infrastrukture najavila je novi, jednokratan, zakon. Ranije je objasnila da će to biti dokument koji će nedvosmisleno, brzo, efikasno i jeftino legalizovati sve što je moguće. I ubuduće neće moći da se legalizuju objekti u parkovima prirode, na infrastrukturnim vodovima, klizištima…
Oglas
Namera je, kako se saznaje, da se objekti legalizuju po minimalnoj ceni i uz jedan dokument – elaborat koji će pokazati na kakvom tlu i gde je izgrađen objekat.
Činjenica je da je svaki ministar građevinarstva pokušavao da napravi revoluciju u legalizaciji, ali u tome nije uspevao, jer građani nisu imali interes da podnose zahteve i legalizuju kuće koje su već sagradili i u kojima žive decenijama.
Ukoliko država hoće da legalizacija ovog puta stvarno uspe, Goran Rodić, potpredsednik „Građevinsko-inženjerske komore“ predlaže da se najpre bespravnim graditeljima prizna ono što su uložili. I to tako što bi vlasnici porodičnih kuća i objekata male privrede plaćali simboličnu nadoknadu, to jest samo opštinske takse najviše oko 100 evra. Naravno, pod uslovom da su već o svom trošku uradili infrastrukturu i priključili se na vodovod, struju i ostalo. Njegov savet je da im od dokumentacije treba tražiti samo projekat izvedenog stanja. S tim što ove povlastice ne bi važile za vlasnike komercijalnih nekretnina, odnosno stambenih i poslovnih zgrada, koje su gradili za tržište. Oni, po njemu, treba da plate punu cenu legalizacije. U suprotnom i novi zakon o legalizaciji će doživeti sudbinu prethodnih.
Trebalo bi podsetiti da je država od 2003. godine na svake dve do tri godine pozivala građene na legalizaciju i menjala propise ne bi li ih podstakla. Najpre je traženo od divljih graditelja da reše imovinske odnose, podnesu tehničku dokumentaciju i plate naknadu za uređenje zemljišta. To je bilo pravedno, ali uzaludno. Prema propisu jednog od ministara zaduženih za taj posao Dragoslava Šumarca legalizovano je jedva tri odsto od milion i tri stotine hiljada nelegalnih objekata koliko se pretpostavljalo da ih ima. Bespravni graditelji nisu bili motivisani da uđu u proceduru zato što im je legalizacija bila skupa i zato što su znali da ih neće stići kazna. Svaka sledeća vlada je građanima smanjivala obaveze koje treba da ispune. U vreme mandata ministra Olivera Dulića ponuđena je masovna, brza, sa malo papira i gotovo besplatna legalizacija, (sa popustom od čak 99 odsto sa četvoročlana domaćinstva koja žive u 100 kvadrata). Međutim, Ustavni sud je sprečio takvu legalizaciju, jer je narušen princip jednakosti građana, odnosno bespravni graditelji dobili su povlašćeniji položaj od onih koji su gradili po zakonu.
Njegovom nasledniku Velimiru Iliću nije ostalo ništa drugo nego da primeni ono što je Ustavni sud odlučio. Doneo je novi zakon početkom 2013. godine, vratio je manje-više uslove koji su postojali u Šumarčevom zakonu u pogledu dokumentacije, a opštinama ostavio da same uvode popuste za zemljište, bar dok opet neko ne zatraži ocenu ustavnosti lokalnih odluka.
Međutim, ništa od toga nije nateralo građene da izvade građevinske dozvole za objekte koje su već sagradili. I što je najgore divlja gradnja u Srbiji nije zaustavljena. Samo u Beogradu od septembra 2009. godine do jula 2013. godine niklo je novih 13.000 objekata bez dozvole. I sve to pored činjenice da je divlja gradnja proglašena krivičnim delom.
