Tim istraživača sa National University of Singapore (NUS) razvio je novu metodu za reciklažu drvenog otpada. Ova metoda podrazumeva ugradnju drvenog otpada u mešavinu cementa i maltera, što rezultira da dobijeni materijal bude jači i vodonepropusniji.
Za samo godinu dana, fabrike nameštaja u Singapuru proizvedu više od pola miliona tona drvenog otpada. Ovaj otpad je najčešće u formi piljevine, i dobar način da se reciklira je da se ovaj otpad pretvori u biochar, supstancu poput uglja koja nije namenjena sagorevanju.
Slika 1. Sa leve strane nova vrsta poboljšanog betona a sa desne biochar (foto: NUS)
Biochar ima različite ekološke prednosti. Iako se većina biomase raspadne u roku od 10 do 20 godina, oslobađajući svoj ugljenik u atmosferu, biochar je neverovatno stabilan materijal i sposoban da „drži“ svoj ugljenik hiljadama godina.
Oglas
Studija iz 2010. godine pokazala je da povećanje globalne proizvodnje biochara može da „neutrališe“ više od 10 odsto svetske emisije štetnih gasova koje proizvode ljudska bića. Zbog svoje jake apsorpcije i zadržavanja vode, biochar je takođe dobar i za poboljšanje tj. obogaćivanje zemljišta.
Tim sa NUS-a je u svom istraživanju primene biocahara u druge ekomercijalne svrhe otkrio da se njegovim dodavanjem u maloj količini u cementnu ili malternu mešavinu, dobijaju materijali koji su do 20 odsto jači i 50 odsto vodonepropusniji.
Slika 2. Ilustracija primene metode (foto: NUS)
„Blizu 50 kilograma drvnog otpada je dovoljno da se iskoristi za proizvodnju tone betona", objašnjava Kua Harn Wei, istraživač na projektu. „Obično je potrebno 0,5 kubnih metara betona za izgradnju površine veličine 1m² u Singapuru. Ovo znači da treba da se reciklira oko šest tona drvenog otpada kako bi se izgradila tipična četvorosobna stambena jedinica površine od 100 kvadratnih metara."
Pored poboljšanja čvrstoće betonskih konstrukcija i reciklaže drvenog otpada koji bi se inače spalio ili bacio na deponiju, ovaj metod je i jedinstven način skladištenja ugljenika u zgradama. Uključivanje biochara u betonsku konstrukciju omogućava ugljeniku da se „zaključa“ unutar nje umesto da se otpusti u atmosferu bilo putem spaljivanja ili propadanjem.
