Napomena prevodioca (M.B.): Kretanja u arhitektonskoj struci globalizovana su kao i u svim drugim profesijama. Mojoj generaciji je dobro poznat rad u arhitektonskom birou koji anonimno razrađuje projekte za „zvanične“ biroe u SAD.
Ovo je često bila jedina mogućnost za zapošljavanje pre nekoliko godina, a takve biroe su neretko (ili najčešće) vodili nastavnici sa fakulteta (prof, doc, ass).
Kako je na tu sliku u Srbiji uticala recesija u SAD početkom 90-ih godina i koje će posledice za arhitektonsku struku biti nakon nove recesije kroz koju ceo svet sada prolazi? Međutim, postoje i mnoga druga pitanja vezana za budućnost arhitektonske struke, pre svega u programima obrazovanja i kompatibilnosti sa potrebama tržišta za vrstom obrazovnog profila. O tome govori tekst Mimi Zeiger za Architect Magazine - Da li ste me primetili? (Have You Seen Me?, 1. jul 2009. godine - u smislu da li ste primetili moj CV koji sam vam slao/la).
Da li ste me primetili?
Mimi Zeiger, jul 2009.
Oglas
Gde su oni koji se vode kao nestali u projektim biroima - mladi talenti? Da li arhitekte treba da strahuju da će se ponoviti fenomen izgubljene generacije s početka 90-ih?
Kada sam završila koledž 1994. i došla kući otac mi je pružio brošuru svoje firme - prodaja padobrana. Znao je da diplomirani arhitekta u recesiji koja nas je zadesila početkom 90-ih nema mogućnost da pronađe zaposlenje. Celo to leto provela sam u slanju CV-a i nisam dobila nijedan odgovor.
Tako je bilo celoj generaciji. Tada, isto kao i danas, firme su kresale budžete, građevinarstvo je stalo, i ostalo je malo mesta za arhitekte. Mnogi su napustili ovu profesiju da joj se nikada ne vrate, a posvetili su se uglavnom tehnologijama - industrija koja je baš u to vreme počela da buja u Los Anđelesu i San Francisku.
Drugi su se pronašli u srodnim delatnostima, kao nadzornici na gradilištima, menadžeri, grafički dizajneri, ili dizajneri nameštaja... Ali praznina koja je nastala u arhitektonskoj profesiji nije se mogla primetiti sve do ekonomskog rasta počekom XXI veka.
U prethodnoj epizodi Nestalih...
Tada je, oko 2004. godine, rastuće tržište vapilo za generacijama arhitekata od 1990.-1994. kako bi popunili srednje položaje u biroima srednjom generacijom, ali... ona je odavno bila u drugim profesijama.
- To nam predstavljalo veliki problem - kaže direktor SmithGroup-a Mark McVay - Imali smo izbor: ili da dajemo veću platu nego što je predviđeno za taj položaj ljudima koji imaju 25-30 godina staža u profesiji, ili da prerano postavimo nekoga iz najmlađe generacije na mesto za koje nema dovoljno iskustva.
Cliff Moser, potpredsednik kompanije Cadforce i član upravnog odbora za menadžment praktičnog znanja u Američkom institutu arhitekata, seća se AIA konvencije 1990. godine u Vašingtonu:
- Bilo je mnogo prezentacija osiguravajućih društava, banaka i agencija za nekretnine. Bili su im potrebni profesionalci obučeni za timski rad i rešavanje problema... Mladi arhitekti sa znanjem iz oblasti računara i grafike vrbovani su od strane industrije elektronskih umetnosti i programiranja igrica, i tu su jedino mogli steći novo iskustvo u skladu sa svojom diplomom.
Peter Oberdorfer nije mogao pronaći posao nakon diplomiranja na odseku za dizajn okruženja (U.C. Berkeley's College of Environmental Design) 1991. godine, i nekoliko meseci je radio prekovremeno za malu platu, da bi zatim otišao u Njujork i završio školu na univerzitetu Columbia. Danas je predsednik velike kompanije za vizuelne efekte Slash FX. Učio je 3D modeliranje i animaciju da bi mu se ubrzo stvorila prilika da dizajnira virtuelno okruženje za film Silvestera Stalonea...
McVay se pita da li je velika potražnja za talentima kojih nije bilo u periodu pre 2007. godine dovela do ekspanzije međunarodne saradnje u oblasti projektovanja sa zemljama koje su mogle da obezbede ljude koji su mogli da obave zadatke:
- Počeli smo da radimo sa kućama za rendering iz Indije, Argentine, Slovačke, i svuda gde je standard života niži nego u SAD (ovaj koncept rada svakako je dobro poznat arhitektima u Srbiji - prim.prev.).
Usponi, padovi i bočna pomeranja
Ovakva praksa stvorila je paradoks: jeftina radna snaga u drugim zemljama obezbeđuje potrebne projekte za rastući balon u SAD, uz primetni nedostatak iskusnih projekt-menadžera. Naravno, u sadašnjoj ekonomskoj situaciji potreba za njima je diskutabilna.
- Pre samo dve ili tri godine, off-shore biroi činili su da izgleda kao da nemamo dovoljno iskusnih arhitekata - primećuje Kermit Baker, glavni ekonomista u AIA - Građevinarstvo, a samim tim i arhitektura, ciklične su grane industrije, sa vrtoglavim usponima i padovima. Nikada nemate stabilnu situaciju...
Prema Ministarstvu za rad u SAD, od tačke najveće zaposlenosti, jula 1990. godine, pa do tačke najdubljeg pada u januaru 1993. godine, čak 14,6% arhitektonskih biroa prestalo je sa radom - za samo 30 meseci.
Baker kaže da, iako se ova recesija računa od marta do decembra 2001, porasta za delatnost projektovanja nije bilo pre 2004. godine, a za građevinarstvo tek krajem 2004.
Sada situacija za mlade diplomirane arhitekte veoma liči na onu sa početka 90-ih, a daleko veći broj njih je dobro upoznat sa računarskim programima pa će još lakše da ode u neku drugu profesiju koja će umeti da iskoristi njihove sposobnosti i znanja.
Ali da li je upošljavanje izvan granica i dalje isplativo? Oberdorfer ističe da nema više Hollywood ili dot-com poslova koji čekaju da uposle arhitekte. Sada su i specijalizovane škole za umetnost (filmsku i TV postprodukciju i dr.) obučile svoje polaznike za rad na računarima i znatno unapredile njihove sposobnosti blisko sa poslom kojim će se baviti. Sve ovo nije postojalo pre 15 godina.
- Pokušaću da se zaposlim u nekoj drugoj oblasti, ali moj portfolio je za njih siromašan. Škola arhitekture pruža mnoga znanja, ali ostavlja i arhitektionski portfolio. Možda ću usavršiti fotografiju ili grafički dizajn kako bih ga dopunio - kaže David Kuykendall, jedan od novih diplomaca.
On je radio povremeno u raznim biroima, jedno leto je proveo i u Dubaiju, školovao se u Danskoj i Rimu, i stekao je LEED akreditaciju, i... frustriran je:
- Apliciram za najniža mesta u firmi a konkurencija su mi zaposleni sa petogodišnjim ili većim iskustvom. Nemam šanse.
Obrazovani, ali spremni?
Suština teme današnje izgubljene generacije nisu ekonomske okolnosti, već pitanja o realnoj vrednosti škola arhitekture. Da li su diplomci pripremljeni kad uđu u posao sa opštom diplomom za projektovanje? Da li će više specijalizacije doneti prednost na tržištu rada - ili će trpeti posledice uskog obrazovanja? I na kraju, koja to specijalizacija garantuje posao?
- Nije jednostavno kao stari model - kaže McVay - U poslednje vrema školovanje arhitekata zasniva se na dizajnerskim strategijama baziranim na računarima, ne na starim građevinskim tehnologijama, ne materijalima ili konstrukcijama. Ovo nije dovoljno da biste jednog dana implementirali zelene tehnologije u svoje projekte. Čini se da se zelena gradnja zasniva na spektru tehničkih veština. Ako ste obučeni jedino za rad na računarima i imate tu filozofiju, onda verovatno nećete imati šta da stavite u svoj CV čime biste postali zanimljiv kandidat.
Ironično, ono što je Oberdorfer-u pomoglo da nađe posao, može samo smetati novoj generaciji arhitekata.
Connie Caldwell, upravnik centra za karijere na školi za arhitekturu Syracuse, savetuje ovogodišnju klasu diplomaca da polažu LEED ispite, završe Revit kurseve (Revit - pogledaj na Wikipediji na linku ovde), i uzmu učešće u javnim preduzećima koja imaju veze sa projektovanjem i građenjem - umesto da sede kući i čekaju da zazvoni telefon.
Prema njenim rečima, ova škola je pozvala 20 firmi da intervjuišu potencijalne zaposlene. Četrnaest ih je došlo, a samo tri su imale otvorene mogućnosti.
- Mnogi od nas bili su zbunjeni i otrežnjeni celom tom stvari. Čak i pre samo godinu dana nije ličilo da je situacija ovoliko loša - kaže jedan od diplomaca škole Syracuse.
I diplomci, ali i svi drugi nade polažu u stimulus pakete SAD. Vlada jeste obećala pet miliona zelenih radnih mesta, ali na primer uključuje i radnike koji postavljaju solarne panele i prozore - dakle, poslove koji ni na koji način ne utiču na upošljavanje arhitekata. Pored toga, prelazak u državnu službu (javni radovi, nadzor, javni projekti...) nije sexy - to zahteva vrstu menadžerskog razmišljanja koju ne uključuje većina obrazovnih programa za projektante.
- Većina poslova koji su sada dostupni jesu mesta u državnim i sličnim institucijama - kaže McVay - Pa tako, ili ste zainteresovani za tu vrstu posla i sva ograničenja koje koncept konsenzusa tamo prisutan nosi sa sobom, ili ćete da se vratite na školovanje i nastavite lično usavršavanje. Ako bih morao da pretpostavljam šta će se dalje dešavati, rekao bih da ćemo biti svedoci još većeg jaza između javnog i privatnog sektora.
Vratiti, i pokušati proći svojim putem
Bez obzira da li je javni ili privatni, socijalno svesnim projektima potrebni su studenti koji su stasali uz Obaminu kampanju i ideje humane arhitekture koja kaže da treba da projektujete kao da vas jeste briga.
David Krantz, zajedno sa Ian Harris-om, režirao je i producirao film Arhikultura (Archiculture) koji prati poslednji semestar pet studenata arhitekture u školi Pratt Institute (intervju sa Jan Douglis-om, profesorom u ovoj školi možete pogledati na linku ovde). On je primetio veliko interesovanje među svojim kolegama dok je radio sa njima u studiju i snimao film:
- Ne znam da li je to do naše generacije ili ne, ali primećujem veliku želju da se pravi arhitektura koja ima uticaj na društvo - da mu vraća vrednosti koje uzima.
Ali, koliko ima mesta za projektovanje viših vrednosti u posrnuloj ekonomiji?
- Postojao je veliki progres, pre recesije, u smislu društva i održivosti. Bili smo na tački kada ljudi počinju da shvataju prednosti bolje investicije. Ali sada su vremena teška, i taj princip je prosto oduvan - dodaje Krantz.
Prošle zime, Jef Zaborski je otpušten iz njujorškog biroa Donald Blair & Partners Architects, gde je bio zaposlen bezmalo dve godine. To je bio njegov prvi posao nakon diplomiranja. Sada mu otpremnina omogućava da posveti 20 sati nedeljno volonterskog rada u Međunarodnom komitetu za spasavanje - neprofitnoj organizaciji koja pruža podršku i humanitarnu pomoć izbeglicama. Tako Jef pomaže izbeglicama iz Butana da pronađu svoje mesto za život u Njujorku, traži stanove, radi nabavku posteljine, escajga, nameštaja i drugih potrepština. Ovo mu otvara nov pogled na sopstevnu situaciju:
- Kada pričate sa ljudima koji su se našli u okolnostima na koje ne mogu da utiču... Žrtvama koje je oterala politika njihove Vlade ili rat... Sve to učini da pomislite: pa, mogao bih da se posvetim svemu tome još više - kaže Zaborski, koji ipak ne namerava da odustane od svoje profesije - Nosim u sebi prednost. Imam obrazovanje, poznanstva i opšte znanje, pa sada razmišljam kako bih mogao pomoći ljudima više, šta je to što mogu da uradim kao arhitekta?
Ovo pitanje odjekuje profesijom. Svi, od onih koji su u poslu, zaposlenih u biroima, nezaposlenim arhitektama, sada drže palčeve i ne bave se mnogo prognozama. Poslednji izveštaj Ministarstva rada pokazuje da su arhitektonske firme na svom vrhuncu jula 2008. godine brojale 224.500 zaposlenih. Do ovog marta ta brojka je opala za 13%, na 195.100. Dok neki arhitekti popunjavaju vreme radeći na svojim LEED akreditacijama, konobarisanju, volontiranju, mnogi čeprkaju okolo, radeći povremeno neki manji projekat ili crtajući u CAD-u tu i tamo. Po pravilu... ostaju na pola puta.
Nova izgubljena generacija možda neće biti na vizitkama, jer prosto ne postoji više ni mesto na kom mogu da se izgube.
