Pariski hotel „Hipark“ - prava atrakcija

Ovaj projekat se svojim najvećim delom nalazi na veoma „nezgodnoj“ parceli u Parizu i u njegovu realizaciju uključena su trojica francuskih arhitekata. Projekat je deo programa poznatog kao „VISALTO“, koji se sastoji od tri nezavisne ali susedne zgrade, sa ukupnom površinom od oko 35.000 m².

Tri zgrade uključuju poslovnu zgradu sa parkiralištem, studentski dom (arhitekta: Jacques Moussafir) i hotel „Hipark“ (arhitektonska firma: Manuelle Gautrand Architecture).

Gradnju u 19. okrugu na severnom obodu Pariza, u urbanoj sredini odlikuju zgrade od cigle odnosno jeftine stambene jedinice sagrađene između dva rata. Trouglasta lokacija je predstavljena arhitektama kao izazov jer se nalazi na oko 10.000 m² i orijentisana je na sever-jug po dugoj osi koja je strmo nagnuta iz južne tačke kod „Porte Brunet“ na dole do svoje severne tačke kod „Porte Chaumont“.

Duž „Peripherique“ dela, 6 metara visok akustični zid nalik barijeri dužine 280 m štiti lokaciju od saobraćajne buke. Dodatni pritisak je stavljen na lokaciju zbog pristupa održavanju ove barijere.

Projekat hotela je na severnom vrhu parcele i izgrađen je u skladu sa Jacques Moussafirovim studentskim domom. Hotel formira neku vrstu pramca ka ukupnom razvoju, pokazujući ravno prema Jean Nouvelovoj filharmoniji „Philharmonie de Paris“.

Zgrada je u korelaciji sa dva različita okruženja:

• Na zapadu, „Boulevard d'Indochine“, uglavnom karakterišu fasade od ciglenih blokova stambenih jedinica izgrađenih između ratova i deo kojim ide linija tramvaja T3.
• Na istoku, „Peripherique“, gde je mnogo manje humana sredina za život, sa saobraćajnim tokovima i svim zagađivačima povezanim sa njim.

Zgrada, koja ispunjava svaki pedalj lokacije sve do ivice, uklapa se u okviru urbanih ograničenja, zahteva u programu i ograničenja zemljišta, posebno u odnosu na akustičnu barijeru na „Peripherique“ strani i prilazne puteve sa te strane.

Različita prostorna i tehnička ograničenja doslovno oblikuju i daju formu projektu: lokacija je stvarno vrlo uska, stisnuta na južnoj strani od studentskog doma, a na istoku od strane pristupnih uslova za održavanje akustične barijere. Zgrada mora da pronađe dovoljno prostora za sebe unutar tih ograničenja i obezbedi potreban broj soba za ovaj hotel.

Dobijeni volumen je sužen: različite strme ravni moraju da omoguće pristup ukoliko dođe do požara duž istočne strane, dok se na strani „Boulevard d’Indochine“ nalazi izgubljeni prostor.  Dalje, tamo gde se hotel „susreće“ sa studentskim domom, isti oštri uglovi se protežu duž ove druge zgrade; ova dva projekta, hotel i studentski dom, su snažno povezani jedan za drugi.

Različiti uglovi pod kojima je okrenuta i volumen koji je praktično pravougaoni pružaju vrlo različite percepcije zgrade: u zavisnosti od tačke gledišta, površine su svetlije ili tamnije, više ili manje savijene i daju snažnu dimaniku celoj zgradi. Fasada sa strane „Porte de Chaumont“ čini se vrlo visoka zato što je veoma uska, stvarajući pešacima orijentir za „Boulevard d'Indochine“ i svetionik ka „Peripherique“.

Arhitekte nisu htele da zgrada izgleda previše bledo, imajući u vidu neizbežnu patinu koja bi se stvorila zbog blizine „Peripherique“. Bogate i ponekad tamnije boje prljavštinu čine manje primetnom, dok veselije boje daju projektu malo živosti i sjaj.

Tonovi se „igraju“ od dna do vrha, sa svetlijim nijansama boja koje idu ka vrhu: u donjem delu su vrlo tamne nijanse zelene koje daju osnovu, tamnije nijanse smanjuju uočljive efekte prljavštine, dajući dugotrajan čist i sjajan izgled. Zelena tonovi nastavljaju veliki drvored nasuprot zapadnoj fasadi projekta. Kako zgrada ide na gore tako se mogu primetiti mešavine različitih zelenih nijansi koje zatim prelaze u belu, u cilju usklađivanja sa fasadom studentskog doma. Boje su podeljene u duge trake, koje daju „kinetički“ osećaj ukupnom volumenu, hvatajući kretanje automobila i stičući osećaj brzine.