Kada su tečnosti previše dugo u dodiru sa čelikom, on korodira ili postane kontaminiran. Na žalost, čak i premazi koji se koriste kako bi se čelik zaštitio od tečnosti, zapravo umanjuju kvalitet čelika i on postaje slabiji. Bar je tako bilo do sada.
Naučnici sa Univerziteta u Harvardu su nedavno otkrili da već postojeća SLIPS (Slippery Liquid Porous Surfaces) tehnologija ne samo da tera tečnosti od čelika, već i ojačava sam čelik.
Tim naučnika sa Harvarda, vođen prof Džoanom Ajzenberg, je iskoristio elektrohemijsko taloženje kako bi, na male listove od čelika, naneli površinski premaz sa grubim, nanoporoznim oksidima volframa. Ovaj premaz je u obliku veoma tankog filma, sastavljenog od stotine hiljada razdvojenih, mikroskopskih ostrva oksida volframa. Rezultat je gruba površina koja sprečava zadržavanje tečnosti na čeliku.
Dodatno, zbog toga što su razdvojeni jedni od drugih, ako usled abrazije dođe do oštećenja pojedinih ostrva, to oštećenje neće uticati na celu površinu zahvaćenu premazom, već će ostati lokalizovano.
Oglas
Tokom testiranja u laboratoriji, čak i nakon što su pojedini uzorci bili izgrebani i oštećeni uz pomoć različitih alata, tečnosti kao što su voda, ulje, kiselina i biološke tečnosti su se prilično brzo i jednostavno odbijale od površine. Takođe, dokazano je i da primerci koji su na sebi imali premaz sa dodatkom oksida volframa, su bili strukturno jači od onih bez premaza.
Naučnici se nadaju da će daljim razvojem, ova tehnologija moći da se primeni u velikom broju slučajeva kao na primer u zaštiti trupa broda, hirurškog alata ili delovima 3D štampača koji upotrebljava lepljive materijale.
„Naš klizavi čelik je trajniji od bilo kog drugog materijala koji je proizveden za zaštitu od naslaga,“ kaže Ajzenberg. „Do sada, ova dva koncepta – mehanička izdržljivost i sprečavanje taloženja naslaga su bili u suprotnosti jedan sa drugim. Ovo istraživanje pokazuje da je moguće napraviti materijal koji ima sposobnost vršenja različitih pa i suprotnih funkcija, a da i pored toga zadrži prvobitnu ulogu.“
Ovo istraživanje je nedavno objavljeno u časopisu „Nature Communications“ i u celosti ga možete pročitati ovde.
