U mutnim i teškim vremenima često se javlja potreba za harizmatičnom energijom velikih ideja. Davne 1919. godine mladi arhitekta Walter Gropius (na fotografiji pred nacrtom za zgradu Chicago Tribun-a) je period očajanja u Nemačkoj po svršetku Prvog svetskog rata posmatrao kao katastrofu svetske istorije. Njegov odgovor je bila smela, ali iznenađujuće pragmatična utopijska vizija – Bauhaus. Osnovavši novu vrstu umetničke škole uspeo je da stvori čudo kulture koje nastavlja da širi svoj uticaj i danas.
Ove godine se obeležava 90 godina od osnivanja škole, i brojni događaji i izložbe tim povodom treba da nas podsete da bi bez Gropiusa svet arhitekture i dizajna danas izgledao sasvim drugačije.
Gropius, tada u 35. godini života, bio je odlučan da okrene leđa tradiciji, pa ipak, na potpuno konvencionalan način, težio je da postigne društvenu odgovornost. I tako, 20. marta 1919. godine, u gradu Vajmaru, čuvenom i po Geteu, podneo je zahtev za osnivanje akademije. Dozvola je stigla 12.aprila 1920. godine. U međuvremenu, Gropius je napisao opširan manifest. Tako je ukratko izgledao početak istinskog estetskog boljitka za čitav svet, ili do – prave revolucije.
Od samog početka, Bauhaus se pokazao kao veoma zanimljiva umetnička škola, akademija spremna da ostane deo realnog života, pre nego da se pretvori u oholu akademsku instituciju. Odbor poverenika, koji se sastojao od Gropiusovih prijatelja, ubrzo je uključivao i Alberta Einsteina, a među predavačima bili su i vodeći slikari tog doba kao Josef Alberts, Lyonel Feininger, Wassily Kandinsky, Paul Klee i Oscar Schlemmer, a Ludwig Mies van der Rohe, treći direktor Bauhausa, postaće jedna od legendi istorije arhitekture.
Marcel Breuer, stolica Wassily, 1926. godina
Godišnjica osnivanja Bauhausa biće ispraćena izložbama u Vajmaru, Berlinu, Tokiju i Njujorku, praćenim brojnim novim publikacijama. Čak i Njujorški muzej moderne umetnosti (Museum of Modern Art - MoMA) planira da svoju 80-godišnjicu obeležava zajedno sa jubilejom Bauhausa. Alfred Barr, prvi direktor MoMA-e, inspirisan Bauhausom, u svom muzeju fokus je tada stavljao na evropske moderniste.
I to sa dobrim razlogom – ova škola oblikovala je sliku modernog doba. Za Bauhaus, najviša dužnost svakog umetnika, bila je da se odrekne starih navika:
- Prvi zadatak Bauhausa bio je da sruši sva uvrežena mišljenja… Odjednom, ljudi su otkrili da život može biti posmatran iz potpuno drugačije perspektive – pisala je Lisbeth Oestreicher, diplomac Bauhausa.
Nasleđe modernista je neporecivo. Do danas, Bauhaus je ostao izvor za sve one koji pripadaju avangardnoj umetnosti, dizajnu, arhitekturi i urbanizmu. Takođe, on je formirao osnovu za reputaciju cele Nemačke u umetničkom usponu te epohe, čiji odjeci se čuju i danas.
Polaganje prava na Bauhaus
Punih 14 godina, Vajmar, Desau i Berlin bili su tri centra Bauhausa. Onda, 1933. godine, Bauhaus je bio potisnuti od protivnika moderne kulture. Danas, u sveopštoj počasti Bauhausu, zgrade u Vajmaru i Desauu proglašene su blagom Svetske kulturne baštine u UNESCO-u.
Beli grad u centru Tel Aviva, Izrael
Bauhaus je ostao da živi kao legenda. U životu ga je održao rad nastavnika i studenata koji su se razišli nakon 1933. godine. Jedan nezavisni Bauhaus pokret osnovan je i u Izraelu.
Novi Bauhaus je otvoren u Čikagu 30-ih, a Njujork i danas svedoči o uticaju koji je ova škola ostavila: staklo i čelik – estetika uvezena tada iz Nemačke (foto dole). Naposletku, čistoća Bauhausa postala je suviše dogmatična za veseli postmoderni duh 80-ih, kada su se arhitekti pobunili protiv legende koja je postala veća od života.
U podeljenoj Nemačkoj, nakon Drugog svetskog rata, obe strane su želele da se predstave kao kolevke Bauhausa. Kasnije je bilo kritičara koji su tvrdili da su ružni stambeni blokovi i prefabrikovane zgrade bili direktni rezultat vizije Bauhausa o masovnoj proizvodnji stanova. Međutim, ovi pokušaji da se Bauhaus omalovaži nikada nisu odistinski uspeli.
Sada, u godini jubileja, čini se kao da svi glorifikuju Bauhaus kao laboratoriju iz koje je potekla prva klica dizajna. Maltene se govori o njemu kao o velikom birou, punom zabave, koji je skoro usputno izbacivao jednu po jednu dizajnersku inovaciju, uvodeći estetiku u obične živote. Ali, u stvarnosti, stvari su naravno malo složenije, kontradiktornije, i pre svega, značajnije nego što se to može zaključiti po ovakvoj reputaciji.
Mies van der Rohe, trag Bauhausa u Njujorku
Stvarni doprinos Gropiusa i njegovih saboraca bio je prepoznavanje i razotrivanje sociopolitičke i moralne snage arhitekture i dizajna. Oni su želeli da sprovedu efektan uticaj na modu opšteg stanja, i uvedu vitalnu brigu za sve ljude.
Shvatanje arhitekture kao vrste politike – zato što oblikuje uslove življenja i kao takva može da proizvede kontroverze i protivljenja – jeste shvatanje koje vodi poreklo direktno od Bauhausa.
Naravno, nastojanje i vera da svet bude bolje mesto, danas se često smatra omaškom. Ali možda je sada vreme da se vratimo originalnom duhu. Naslednici originalne škole – Bauhaus Foundation u Desauu i Univerzitet Bauhaus u Vajmaru mogu biti odgovarajuće mesto za povratak revolucionarnom pristupu i duhu originalnog Bauhausa.
U Desauu je godišnjica uzeta za bar jedan novi početak. Berlinski arhitekta Philipp Oswalt, koji će na mesto direktora doći u martu, poziva na veću obavezanost i posvećenost, kao i veće uključivanje škole u čitavo društvo (intervju koji je Oswalt dao za Spiegel možete pročitati ovde).
Stvaranje elite
1919. godine niko nije mogao da predvidi da će Bauhaus postati predmet večite fascinacije. Nakon Prvog svetskog rata, u to doba nazivanim Veliki rat, nemačka umetnost je bila zatečena u stanju traume. Oni koji su preživeli rat sada su se borili za finansijski opstanak a budućnost je nosila političku i ekonomsku neizvesnost.
Tada je stigao Bauhaus kao tračak nade. Gropius je smatrao da je predratni koncept umetnika kao boema spremnog za zabavu bio u suštini naivan. On je nastojao da zasnuje principe na koje se mogu osloniti slikari, dizajneri i arhitekti. Njegova vizija je bila da razmena leži u osnovi svakog umetničkog delovanja. U školi je osnovao radionice, svoje predavače i studente nazivao je putnicima.
Njegov cilj je bio da spoji pamet, talenat i energiju. Sve što je nastalo u školi: svaka stolica, lampa, kvaka ili mural, izgledalo je kao da sadrži u sebi ovo trojstvo. Harizma koju Bauhaus širi oko sebe i danas, vuče poreklo od ove ideje, i činjenice da je škola privukla ambiciozne mlade ljude pune nade.
Većina Gropiusovih učenika bila je siromašna i gladna, u bukvalnom i figurativnom smislu. Bili su gladni za životom i znanjem, estetskim eksperimentima i telesnim zadovoljstvima. Nedostajalo im je svega, od materijala za rad do odeće i prebivališta. Školska kantina, otvorena 1919, tako je postala jedna od najznačajnijih prostorija u zgradi, a škola je sama gajila povrće služeno u kantini. Uprkos ovim skromnim uslovima, učenici i nastavnici razvili su ogromno samopouzdanje, osećaj da pripadaju elitnoj družini, ili u najmanju ruku grupi koja je bila izuzetak u pravilu.
Povratak vere u mašine
- Svi smo živeli zajedno kao blizanci – govorila je Ré Soupault, student Bauhausa. Svi koji su dolazili na studije odricali bi se svog buržoaskog porekla. Sama Saupault-ova je prihvatila da se raziđe sa porodicom kao nužno zlo.
Ovo nije obavezno značilo dopadanje kod lokalnog stanovništva. Prizori zajedničkog sunčanja studenata oba pola, potpuno obnaženih, pa čak i rađanje dece, izazivalo je užasavanje stanovnika Vajmara.
Bauhaus je bio zajednica koja je pružala potpuno nove konvencije mladim ljudima. Prvih par godina postojanja mogu se čak nazvati ezoteričnim, sa švajcarskim slikarom Johannes Itten-om kao nekom vrstom gurua. Poklonik dalekoistočnih učenja, obrijane glave i u monaškoj nošnji, Itten je učio svoje đake da odbace sve konvencije.
fabrika, Alfield an der Leine, Nemačka, Walter Gropius 1911.
S početka je Groupius želeo da umetne dušu u eru industrijalizma. Razmenu ideja smatrao je važnim delom ovog cilja, kao i upotrebu drveta kao materijala koji povezuje novu gradnju sa kolibama srednjeg veka. Međutim, i sam direktor je ubrzo napustio ove početne stavove i idealizaciju prošlosti. Oslonio se na čistu umetnost kao krajnji cilj svake umetnosti, i nastavio je da odbija stvaranje luksuznih zdanja po ukusu znalaca. Ali, počeo je i žestoko da propagira arhitekturu i dizajn samo kao krojeve trenutnih dostignuća industrije.
1923. objavio je moto: Umetnost i tehnologija – Novo jedinstvo. Gropius je zahtevao brzinu, želeći da prevaziđe ovozemaljsku lenjost. Žalio se da su neki pripadnici Bauhausa skloni povratku prirodi, i da se radije igraju dečijim pištoljima umesto pravim puškama.
Staro verovanje u moć mašina bilo je oslabljeno. Ovo je pokrenulo veliku debatu u kom smeru Bauhaus treba da se kreće. Jedan od skeptika bio je profesor u školi Georg Muche, koji je odbijao da prihvati kompromisan odnos sa svetom formi odvojenih od značenja. Kandinsky, ruski genije i jedan od pionira apstraktne umetnosti, takođe je imao mnogo protiv toga što se mašune uzdižu na nivo idolatrije.
Forma i funkcija, proizvodnja i marketing: sve je iznova otkrivano od samog početka. Novo je bila ključna reč: nova zgrada, nova vizija, novi čovek.
Koncept stila je takođe bio kontroverzan u ovoj školi, ali ipak je postojao, naravno, prepoznatljivi i stil Bauhausa. Oslobođen ukrasa, ovaj minimalistički rečnik formi bio je inteligentna, demokratska filozofija. Od tada, mitologija modernizma podrazumeva ravnan krov, funkcionalnu logiku stolice, i konkretnost metalnog čajnika.
Napetost u nacionalističkom Vajmaru
Vajmarski konzervativci namirisali su subverziju i komunizam. U zvaničnoj objavi osudili su delovanje škole. Vojska je pozvana da pretrese školu i situacija je postala izuzetno napeta. Do 1925. stvari su se smirile i svi profesori škole bili su oslobođeni. Bilo je evidentno da Vajmar, gde je politička klima postajala sve šovinističkija, konzervativnija i reakcionarnija, ne želi da ima bilo šta sa Bauhasom.
Bauhaus, Desau, 1926.
Međutim, nije bilo tako lako zatvoriti Bauhaus. Akademija je vaskrsla u Desauu, i tada je već imala sopstvenu modernu zgradu, sa studentskim domom i kućama za profesore. Svi objekti su bili podignuti po projektu samog Gropiusa. Sada je Bauhaus postao pravi univerzitet.
enterijer škole u Desauu
Konačno su škola, i sam Gropius, dobili priliku da se u potpunosti arhitektonski izraze. Grad je odredio da Bauhaus projektuje čitavo stambeno naselje. Industrijski grad Desau činio se kao pravo mesto za brzu energiju Bauhausa.
Ali grupa još uvek nije bila u potpunosti jedinstvena. Ise Gropius, direktorova supruga, odbila je da učestvuju slikari za koje je mislila da previše pripadaju svom svetu, zapisavši u svom dnevniku: Ljudi kao što je Klee ili Kandinsky, potpuno su nesvesni težine situacije, oni ne čitaju novine i zakopavaju se u svojim ateljeima.
vile za nastavnike, Klee i Kandinsky su živeli jedan pored drugog
Profesori su svakako živeli na visokoj nozi u belim vilama po gropiusovim nacrtima. Ipak, Kandinsky se buni što svi mogu da gledaju u njegovu kuću kroz velike prozore, a Oskar Shlemmer je imao drugačiju primedbu: plašio se da bi jednog dana beskućnici mogli doći pred vile dok se umetnici sunčaju na krovovima svojih vila.
Kada je Gropuis napustio školu 1928. godine, da se posveti svojim projektima, tada je počeo period politizacije ustanove. Novi direktor Hannes Meyer, iako nije bio član, bio je simpatizer Komunističke partije Nemačke. Mnogi kasniji analitičari smatralis u ga isuviše radikalnim. Po njihovom mišljenju Meyer, advokat potreba naroda, nije se uklapao u intelektualno okruženje Bauhausa.
zgrada škole u Bernauu, Meyer i Hannes Witwer, 1930.
Hajka i emigracija
Za Meyera, sveopšta nestašica koja je nastala nakon svetske krize 1929, predstavljala je lični izazov. Istovremeno, morao je da prizna da je Bauhaus teži da postane čista moda:
- Bečki modni magazin preporučuje da se donji veš više ne kreira od materijala cvetnih dezena već sa geometrijskim figurama u savremenom Bauhaus stilu – pisao je podsmešljivo urednik školskog lista.
Pa ipak, pod Meyerom, fabrika Buhausa je izbacila možda najtrivijalniji, i najuspešniji proizvod: Bauhaus tepih, sa prugama, rasterima i površinama u različitim bojama.
Malo je toga ostalo od originalnih stremljenja za stvaranjem nove estetike za novi, pravedniji svet. Najveći broj proizvedenih stvari u Bauhausu bio je preskup za sve čiji je standard bio ispod više srednje klase. Moralo je doći do masovne proizvodnje kako bi bilo dostupno svima.
vila, Mies van der Rohe, Krefeld, Nemačka
Kada je Meyera zamenio arhitekta Mies van der Rohe 1930. godine, fenomen Bauhausa već je polako napuštao pozornicu. Novi direktor je bio esteta, majstor elegancije i savršenstva, ali nije bio ni politički ni socijalni reformator. Dani Bauhausa su bili odbrojani.
Nacistička partija je već sasvim ojačala u državi Sakson-Anhalt, gde se nalazi i Desau, i avgusta 1932. godine gradsko veće odlučuje da zatvori školu. Iako je za kratko preseljena u Berlin, godinu dana kasnije škola prestaje da postoji.
Identitet Bauhausa zasnovan je na neposlušnosti. Ipak, na samom kraju, nekoliko bivših učenika i nastavnika škole odlučilo je da se povinuje Nacističkom režimu, otvorenom za tehničku modernizaciju. Mnogi drugi su emigrirali, i time spasili reputaciju ove jedinstvene škole.
Walter Gropius, koji je postao profesor u SAD, jedan je od onih koji su oblikovali međunarodnu arhitekturu. On je 1937. godine zapisao: - Cela družina iz Bauhausa sada se okuplja u ovoj zemlji. To pruža osećaj da imate korene, nešto što treba svima nama koji smo od svojih korena odsečeni.
Od svih rivalskih avangardi iz 20-ih godina XX veka, na kraju je samo Bauhaus izašao kao pobednik.
