Nikaragva, srednjeamerička država, ima nameru da ostvari san dug skoro dva veka – izgradnju kanala koji bi povezivao dva okeana, i to na samo oko 500km od čuvenog Panamskog, plovnog već 90 godina. Ovakav poduhvat danas ne bi predstavljao preveliki zalogaj za građevinare, da se ozbiljno ne pača i u međunarodne odnose. Naime, za Nikaragvu je nemoguće da sama finansira poduhvat koji bi četiri puta premašio njen godišnji budžet, a partner je tražen u Rusiji još u septembru, kada je ova skoro zaboravljena ideja ponovo aktuelizovana.
Nakon decembarske posete Danijela Ortege, predsednika Nikaragve Moskvi, objavljeno je da će Rusija razmotriti svoje učešće u izgradnji transokeanskog nikaragvanskog kanala. Nije sasvim nemoguće da se ne govori samo o tapšanju po ramenu nejakog, ali simboličnog saveznika u srcu važne interesne sfere za SAD. Nikaragva, saveznica i nekadašnjeg SSSR-a, jedina je država koja je posle Rusije priznala nezavisnost Južne Osetije i Abhazije. Stoga ne čudi da je susret na najvišem nivou posle više od dve decenije rezultirao potpisivanjem niza dokumenata o saradnji, među kojima posebnu pažnju izaziva mogućnost izgradnje transokeanskog kanala većeg i ekonomski isplativijeg od Panamskog.
O novom kanalu je u septembru sa Ortegom razgovarao zamenik ruskog premijera Igor Sečin, a na zaključku ove posete predsednik Medvedev je još jednom potvrdio da je Rusija zainteresovana da pomogne u tom projektu.
Prvo izlaganje na ovu temu pred Kongresom SAD deputati iz Centralne Amerike imali su još 1826. godine, ali su dva aktivna vulkana nekoliko puta odvratila SAD da daju novac, kao i velika dužina kanala. Zatim, 1903. godine SAD podržavaju Panamu da se odvoji od Kolumbije i zauzvrat dobijaju u vlasništvo zonu za izgradnju kanala. Započinje gradnja koja će trajati 15 godina, i koja je za to vreme ispisivala crne stranice u istoriji graditeljstva odnevši oko 27.500 života.
Oglas
|
NIKARAGVANSKI KANAL Dužina – 286 km (zahvaljujući iskorišćavanju velikog jezera Nikaragva), dubina – 22 metra, maksimalna širina – 114 metra. Njime bi mogli da plove veliki prekookeanski brodovi nosivosti do 270.000t. Smanjena je i cena projekta – 18 milijardi dolara. Novi kanal bi imao četiri prevodnice koje bi podizale brodove do 60 metara iznad nivoa mora (Panamski – do 26). Maksimum koji može da omogući Panamski kanal danas je 70.000t, a nakon rekonstrukcije i proširivanja koje je u toku biće 130.000t. |
I dok su kanal kontrolisale SAD sve do kraja 1999, kada je predat Panami, nikaragvanski projekat imao je znatno drugačiju sudbinu. Rukovodstvo te zemlje je, i kad je odlučeno da se kanal gradi u Panami, nastavilo da traži novac za svoj kanal u Evropi i Japanu, što je Amerika rešila 1909. slanjem trupa i smenom vlasti u Nikaragvi. Sa novom vlašću je zaključila ugovor prema kome ima ekskluzivno pravo na izgradnju kanala u zamenu za tri miliona tadašnjih dolara. Važnost tog ugovora istekla je 1970. godine. U Nikaragvi je tada trajao građanski rat, pa su se kanala ponovo setili tek devedesetih godina. Oktobra 2006, Enrike Bolanos Gejer, tadašnji predsednik, objavio je izgradnju Velikog međuokeanskog nikaragvanskog kanala, koji treba da ide jezerom Nikaragva, i koritom reke San Huan. Vrednost projekta procenjena je na 20 milijardi dolara (ukupan BDP zemlje je pet milijardi).
Ekonomska osnovanost projekta zasnivala se na na činjenici da je Panamski kanal zastareo i da ne može da zadovolji transportne potrebe regiona, a zbog male širine (33 metra) ne mogu da ga koriste veliki brodovi koji imaju širinu i do 56 metara. Ozbiljan udar nikaragvanskim planovima nanela je modernizacija panamskog kanala koja je počela 2007. godine i koja će trajati do 2014. i omogućiti da se propusna moć udvostruči i da prolaze veliki brodovi. Za nju će biti potrošeno 5,25 milijardi dolara.
Zahvaljujući porastu robne razmene između Kine i Latinske Amerike, ali i želji Uga Čavesa, velikog Orteginog prijatelja, da preorijentiše izvozne naftne tokove iz SAD prema Kini, Managva smatra da Kina može da uloži ogromna sredstva u izgradnju kanala, a veruje da i Rusija u tome može naći interes.
Ruski interes za izgradnju povezan je sa njenom, u poslednje vreme veoma izraženom željom, da uveća svoje prisustvo u ovom regionu. To prisustvo bi bilo još ozbiljnije ukoliko se tamo pojave velike biznis strukture. Novac koji bi Rusija, eventualno, tamo uložila, iako se meri milijardama dolara, i uprkos ekonomskoj krizi – ne predstavlja problem.
Ruska Federacija i dalje ima ogromne devizne rezerve i veliki stabilizacioni fond. Nekoliko milijardi dolara predstavlja zaista lako ostvarivu investiciju, naročito ako bi se u sve uključili i oligarsi koji i sami i dalje imaju milijarde, ali i mogućnost da zarade nove. Tako krupan projekat u siromašnoj Nikaragvi povukao bi za sobom i druge – neki od njih su već dogovoreni – izgradnju hidroelektrana, razvoj mobilne telefonije i TV mreže, izgradnju aerodroma, pomoć u poljoprivredi, a to su nove mogućnosti za zaradu. I, naravno, novac ne bi bio poklonjen već bi se za njega dobile koncesije.
