Anđela Bredi (Angela Brady), predsednica svetski relevantne institucije Kraljevskog instituta britanskih arhitekata (RIBA - Royal Institute of British Architects) ovih dana boravi u Hrvatskoj. Jedna od medijski najeksponiranijih britanskih arhitektica, koja se bavi popularizacijom struke i njenim približavanjem javnosti, druga je žena koja se našla na čelu institucije osnovane 1834. godine čiji su predsednici, među ostalima, bili Ser Džordž Gilbert Skot i Ser Bazil Spens. Bredi je ujedno i prva Irkinja na ovoj poziciji u istoriji RIBA-e. Jedna je od gošći 4. kongresa hrvatskih arhitekata koji će se održati krajem septembra ove godine.
Važnost obrazovanja
U mnogim intervjuima koje ste dali otkako ste na čelu RIBA-a ističete važnost približavanja arhitekture javnosti. Koji je najbolji način da se to postigne?
- Mislim da sve počinje s obrazovanjem. Više od 15 godina radila sam upravo na projektima u osnovim i srednjim školama. Jednom godišnje pravili smo radionice dizajna na koje bih dovela arhitekte iz svog biroa, inženjere, dizajnere enterijera... Time pokušavamo učenicima objasniti proces, jer bit procesa dizajna je i kako radite i postavljate li prava pitanja.
Oglas
Drugi način kako približiti arhitekturu javnosti su mediji. Proteklih 10 godina radila sam nekoliko emisija na televiziji. Jedna od njih je serijal televizijske kuće ITV pod nazivom „Building The Dream“, koji se prikazivao 65 dana tri puta dnevno. Odabrano je dvanaest parova čiji je zadatak bio da zajedno izgrade svoju kuću iz snova u Somersetu. Da, nije mi se svidela činjenica da je reč o rijaliti šou. I da, možda je donekle delovalo na moj ugled, ali to je bio odličan način da se široj javnosti pokaže celokupan proces izgradnje jedne kuće.
Radila sam i na serijalu od šest nastavaka za Channel 4 pod nazivom „The Home Show“ čiji je cilj bio prikazati najbolje od arhitekture i dizajna enterijera u šest gradova Evrope. Otišla sam i toliko daleko da uz moje ime na društvenim mrežama stoji i ime institucije čija sam predsednica. Mislim da je to vrlo dobar način da se ljudi koji nemaju veze s arhitekturom uključe u njeno promišljanje.
Nema besplatnog rada
Kad smo kod obrazovanja, upozoravate na sve veće cene školarina, kao i na to da se stažistima ne plaća njihov rad.
- U Velikoj Britaniji imamo 48 studija arhitekture. Kriterijumi za upis veoma su visoki i oni moraju biti takvi. Ono što ja želim videti jeste različitost u branši. Moramo se rešiti reči stažist jer ona nema mesto u arhitekturi. Stažiranje kao takvo obezvređuje našu profesiju i šalje pogrešnu poruku da je u redu raditi besplatno. Nije u redu raditi besplatno u 2013. godini kada školarina za jednu godinu na studiju arhitekture iznosi 9.000 funti.
Arhitektura ne sme biti studij koji će upisivati deca bogataša, to nikako ne smemo dopustiti i protiv toga se žestoko borim. Reč je o potpunoj privatizaciji obrazovanja koja počinje ubijati svaku različitost. Za petogodišnje obrazovanje, smeštaj i hranu jedan student arhitekture u Britaniji mora platiti gotovo 88.000 funti. To je potpuno pogrešna obrazovna politika koju moramo menjati. Političari moraju shvatiti da je obrazovanje ključ svega.
Važnost arhitekata danas nije u zavidnom položaju. Šta je razlog i kako se ta, uslovno rečeno, negativna percepcija arhitekta današanjice može menjati?
- Mislim da ljudi više ne znaju što mi radimo i kakvu vrednost možemo donijeti društvu. Čini mi se da ne shvataju da će, ako sagradimo bolje zgrade, imati bolje obrazovanje, ako izgradimo bolje bolnice, imaće bolji kvalitet lečenja. Ista stvar je i s gradnjom stambenih objekata. U RIBA-u smo pokrenuli dvogodišnju kampanju pod nazivom “HouseWise” s ciljem da podignemo svest o gradnji novih stambenih objekata.
Proteklih godina u Velikoj Britaniji grade se skučeni domovi s malo prirodnog svetla, što ima negativan uticaj na zdravlje i kvalitet života, a to je velikim delom upravo zbog toga što je uloga arhitekata umanjena i sve ređe arhitekti i dizajneri imaju priliku da osmisle kvalitetne projekte. U prošlosti su, posebno 1960-ih, arhitekti okrivljavani za brojne propuste u stambenoj gradnji, nekada s pravom nekada i ne. Osamdesetih i devedesetih su se previše fokusirali na dizajn, zaboravljajući da je arhitektura puno više od toga. Mislim da danas arhitekti moraju biti više produkt menadžeri koji poznaju svaki deo procesa izgradnje.
Kako se ekonomska kriza odrazila na arhitekte u Britaniji?
- Pročitala sam podatak da je čak 35 odsto arhitekata u Velikoj Britaniji proglašeno viškom od 2008. godine. Danas je taj broj sigurno manji, ali i dalje je neosporno da smo imali dugu i bolnu recesiju. Ipak, mislim da je problem u tome da se ljudi s ekonomskom krizom ne nose na pravi način. Uporno negiramo energetske probleme s kojima se suočavamo.
„Zgrade ikone“
Kako vidite arhitekturu u budućnosti i koji su njeni najveći izazovi?
- Nadam se da će u budućnosti arhitektura biti susretljivija, da će biti u mogućnosti odgovoriti na potrebe ljudi i društva u kojem nastaje. Nadam se i da ćemo imati manje „zgrada ikona“, od kojih neke opravdavaju taj status, ali većina zapravo uopšte nije dobra. Svi znamo da veliki stakleni neboderi štete okolišu. Kada vidim velike staklene nebodere u Abu Dabiju s klima uređajima, svaki put pomislim kako je to potpuna besmislica. Arhitektura budućnosti treba da se orijentiše na projektovanje zgrada za potrebe ljudi, i to je njen primarni zadatak, a pre svega treba nam jasna strategija, razvojno planiranje i svesno promišljanje o energetskim izazovima.
Trenutno ste u Istri. Koliko ste uspeli videti od hrvatske arhitekture i kakvi su vaši prvi dojmovi?
- Svidelo mi se sve što sam do sada videla, posebno mi se sviđa miks starog i novog, iako nisam videla puno od moderne arhitekture. Mislim da je vaše kulturno nasleđe jako privlačno, a netaknuta priroda nešto što morate sačuvati. Kad pomislim na Hrvatsku, uvek se setim fantastične hrvatske arhitektice Zoke Zole koja je bila domaćin izložbe DiverseCity u Čikagu i koja tamo godinama radi velike stvari. Nedavno sam upoznala još nekoliko hrvatskih arhitekata, a nadam se da ću na konferenciji krajem septembra dobiti puniju i jasniju sliku o hrvatskoj arhitekturi danas.
