Jork Minster (York Minster) je jedna od najvećih gotičkih katedrala u severnoj Evropi i jedan od najvećih spomenika srednjovekovne arhitekture. Sagrađena u gradu Jorku u Velikoj Britaniji između 1220. i 1427. godine, ona je pretprela pljačke, vandalizme, paljenje i razoran požar koji ju je zadesio nakon udara groma 1984. godine.
Uprkos decenijama restauracije koja je koštala milione funti, jorkširska katedrala se i dalje suočava sa neumoljivim neprijateljem - samim vazduhom.
U nadi sprečavanja nastavka truljenja katedrale zbog vazdušnog zagađenja, dr Karen Vilson (Karen Wilson) i prof Adam Li (Adam Lee) sa Hemijskog fakulteta Univerziteta u Kardifu (Cardiff School of Chemistry, Cardiff University), zajedno sa istraživačima sa Univerziteta u Ajovi (University of Iowa) su otkrili da ključ za spasavanje katedrale možda leži u maslinovom ulju.
Jork Minister katedrala je napravljena uglavnom od magnezijumskog krečnjaka, CaxMgy(CO3)2. To je odličan lokalni sedimentni kamen koji je često korišćen od strane srednjovekovnih zidara zbog svoje finozrnaste strukture, ali on je takođe veoma osetljiv na kiseline.
Iako je kvalitet vazduha poboljšan tokom poslednjih decenija, više od dve stotine godina industrijskog zagađenja je imalo svog devastirajućeg učinka na lokalne kamene strukture. Prošetajte jorkširskim poljima i videćete koliko su krečnjački kameni zidovi koji su delili polja pojedeni. Skoro kao da ih je neko jeo kašikom.
Slična sudbina čeka fine kamenorezačke i umetničke detalje katedrale Jork Minister. Emisije fabrika, automobila i elektrana su prodrle u kamenje sa sumpornim jedinjenjima i drugim zagađujućim materijalima.
To je postalo još gore tokom godina kada su popravke rađene na katedrali korišćenjem substandardnog kamena sa visokim sadržajem gipsa. Rezultat je da je veći deo kamena pocrneo i korodirao.
Prethodna rešenja su uključivala premazivanje kamenja sa hidrofobnim (vodootpornim) premazom. Ideja je bila da se voda zadrži i da se spreči njen kontakt sa sumpornim jedinjenima. Kada voda dođe u kontakt sa sumpor dioksidom stvara se sumporna kiselina, koja je ključni sastojak u kiselim kišama i čini najgoru štetu kamenju. Problem je bio u tome da je premaz takođe sprečavao vazduhu da prolazi, tako da su zagađivači ostali zarobljeni i štete od soli i rast buđi se desio.
|
|
|
Skorašnje istraživanje se fokusiralno na pronalaženju organske materije koja bi uradila bolji posao. Laneno ulje je u prošlosti pokušano na katedrali u Jorku, ali ono izaziva promenu boje kamena. Sada je kardifski tim pronašao drugo rešenje korišćenjem tretmana koji uključuje maslinovo ulje kao jeftino i jednostavno rešenje.
Prema timu naučnika, tretman se sastoji od "masnih kiselina prirodnog porekla, koja je se kombinuje sa određenim količinama fluorisanih alkilsilana, koji utiču na superhidrofobnost čistog krečnjaka". Na običnom srpskom jeziku, to je oleinska kiselina i 1H,1H,2H,2H perfluoro-deciltrimetoksilan, C10H4F17Si(OMe). Na još jasnijem srpskom jeziku, to je maslinovo ulje i materijal sličan teflonu koji odbija vodu ali propušta vazduh.
To je slično kao sprejevi koji se koriste u sprečavanju zadržavanje kiše na šoferšajbnama putem onoga što se naziva "efekat lotusa" po načinu na kome lotusovo lišće odbija vodu. "Superhidrofobni" tretman se širi ravnomerno preko kamena i odbija vodu sa lakoćom, ali omogućava vazduhu da prođe kroz kamenje kako bi ono moglo da "diše".
Zato što svaka greška može prouzrokovati nepopravljivo štetu koja može biti neotkrivena decenijama, jedan vitalni deo rada tima bio je detaljna analiza tretmana. Kako bi testirali metod prezervacije, uzorci krečnjaka su tretirani sa sredstvom i zatim ispitani analizom energetske apsopcije koristeći sinhrotron u laboratoriji „Diamond Light Source“ u Čiltonu. Pokazalo se da su kalcijumski minerali u krečnjaku u velikoj meri zaštićeni od kiseline i da je malo gipsa formirano, kao što bi se i moglo očekivati da je kamen napadnut.
