Kineska ubrzana urbanizacija je izazvala i pozitivne i negativne reakcije. Sama brzina kojom se celi gradovi grade podstiče kako strahopoštovanje, tako i teror globalne industrije, posebno imajući u vidu veliki broj nesreća na gradilištima. Ono što je u velikoj meri ostalo nezapaženo jesu društvene posledice takvog brzog razvoja.
Kineska industrija može da se razvije u munjevitoj brzini, ali ostaje pitanje da li bi to trebalo da se desi. Koje su posledice na zajednicu kada se njeno izgrađeno okruženje menja mnogo brže od same zajednice?
Vanredni profesor arhitekture na Pekinškom univerzitetu i vodeći arhitekta biroa Atelier Fronti, Vang Jun (Wang Yun) dodao je ulje na vatru kada je davao intervju za kineske novine China Daily u kom je pričao o relanostima sa kojima se kineske ruralne zajednice suočavaju u okviru politike brze urbanizacije.
"Ljudi pričaju kao da Kina može da postigne potreban nivo urbanizacije za samo nekoliko decenija za šta je evropskim zemljama trebalo više od 100 godina da postignu", kaže Jun. "Pa, možda ćete moći da izgradite ljusku grada i njegove zgrade za deset godina ili čak i za kraće vreme, ali ljudima koji u njim ažive treba od 50 do 100 godina da se mentalno pripreme na život u savremenom gradu."
Oglas
Jun ističe da moderni urbani ideal ne odgovara društvenoj i kulturnoj klimi u mnogim delovima Kine, sa ogoromnim brojem razvojnih projekata koji su u riziku da postanu potpuno neiskorišćeni.
"Gradovi su često projektovani na osnovu arhitektinog idealnog razumevanja kako bi to moderan i održivi grad treba da izgleda, ali ljudi koji žive u njemu su na kraju oni koji ga čini modernim ili održivim", kaže on. Iako se ovi osećaji mogu tumačiti kao kontraproduktivni urbanoj progresiji, primeri takvih raskida između izgrađenog okruženja i društvenih režima su već stvarnost.
Grad Ordos je odličan primer. Novi grad je bio u potpunosti ponovo izgrađen, nekih 15 milja od prvobitnog grada. Sada, potpuno novi grad stoji skoro prazan zahvaljujući povećanoj ceni stanovanja, praktično nepostojećoj ekonomiji i opšte nedostatku interesa od strane zajednice.
Kao modernistički arhitekta, Jun kaže da iako ne možete da 'karakterišete arhitekturu kao istočnu ili zapadnu' zbog činjenice da 'arhitektura rešava životne probleme ljudi, bez obzira u kom delu sveta se oni nalazili', implementacija konvecijalnog urbanističkog projektovanja u istočnom okruženju može postati kulturno destruktivno.
"Kako biste proširili puteve i omogućili modernizaciju morate da srušite dvorišta, a onda kada njih više nema cela tekstura zajednice će biti unuštena", kaže Jun. "Urbanisti se suočavaju sa ovim sikobom između očuvanja nekih dvorišta i radom sa neadekvatnom infrastrukturom koja je izgrađena za neko prošlo doba."
Iako je kineska brzo urbanizacija bila pod lupom, možda je fokus bio stavljen na pogrešne elemente. Bilo da je on bio ka priznavanju brzine kineske industrije i naprednog razmišljanja ili kritike zbog nebezbednosnog rada, fokus sada mora da se prebaci na daleko važnija socijalna pitanje.
Cilj arhitekture je da predstavlja i brine se o društvu, a ne obrnuto. Važno je da se ovaj pojam ne izgubi u opštem uzbuđenju urbanizacije.
