Dok potrošače godinama pozivaju (a sada i prisiljavaju) da klasične sijalice zamene štedljivim, berlinski stručnjaci, kao i mnogi drugi, upozoravaju da te sijalice trebaju biti uključene što kraće i što dalje od glave. Uz sve to, EU je donela direktivu zabrane proizvodnje sijalica sa užarenim vlaknom te forsiraju da se na tržišta širom EU plasiraju isključivo ‘štedljive’ sijalice koje škode našem zdravlju. Koji su razlozi upornog insistiranja na ovim sijalicama uprkos svim apsurdima koje sa sobom donose? Postoji li nešto u pozadini ovih zbivanja?
Objavljeno je u istraživanju Berlinske laboratorije da su „zelene“ sijalice, oko kojih se već duže vodi rasprava zbog, takođe, prisutnosti žive i, time, potencijalne opasnosti u slučaju razbijanja sijalice, postale i ozbiljno opasne po ljudsko zdravlje. Kako su zaključili nemački naučnici, upaljene štedljive sijalice emituju fenol, naftalen i stiren, štetne, otrovne, odnosno kancerogene spojeve koji u slučaju dugotrajnije izloženosti, mogu biti i fatalni. Fenol iz sijalica u organizam dospeva udisanjem, a njegova veća koncentracija može iritirati sluznicu i izazvati probleme sa srcem i disajnim putevima.
Haifa Univerzitet u Izraelu vec je odavno objavio istraživanje prema kojem štedljive sijalice mogu rezultovati porastom raka dojke kod žena, budući da, za razliku od klasičnog žutog osvetljenja kojeg daju stare sijalice, imitiraju belo dnevno svetlo, ometajući proizvodnju hormona melatonina u organizmu. Druge su ustanove, takođe, upozoravale na mogućnost da štedljive sijalice podstaknu i razvoj migrene, dok dermatolozi upozoravaju na porast kožnih problema.
Na ˝eko˝ propagandu su se navukli mnogi ljudi koji ‘vode brigu o životnoj sredini’ i masovno kupuju štedljive, ˝eko˝ sijalice bez obzira što im je cena čak 10 puta veća od onih klasičnih s užarenim vlaknom. Govori im se i da će uštedeti energiju ako ih duže drže upaljenima, što je potpuna podvala i laž, a uz to postoje upozorenja berlinskih stručnjaka da štedljive sijalice trebaju biti upaljene što kraće, isključivo u prostorijama koje se mogu provetravati, i što dalje od glave.
‘Oko tih sijalica se stvara električni smog i ne bi ih trebalo koristiti u neprovetrenim prostorijama, a definitivno ne blizu glave’ – upozorava Andreas Kirhner iz Federacije nemačkih inženjera. Toliko o tome koliko je ovaj proizvod ‘eko’.
Od ranije je poznato da je živa opasna materija. Mnogo izvora tvrdi da sijalice mogu biti opasne ako puknu jer živa koja izlazi iz nje može da ošteti bubrege, opasna je za trudnice, decu i kućne životinje. Naime, elementarne žive, kakva se nalazi u štedljivim sijalicama, ima najčešće 3-4 miligrama (maksimalno dozvoljena količina po sijalici je 5 miligrama).
Živa ne može pobeći iz neoštećene štedljive sijalice, a ukoliko bi se sijalica razbila, oslobodilo bi se oko 10% od sveukupne količine žive (ostatak bi se adsorbovao na površine unutar sijalice i biće bačen sa staklom).
U oba slučaja, količina žive koja će se osloboditi iz razbijene štedljive sijalice biće niža od propisane granične vrednosti izloženosti (GVI) za živu koji iznosi 0,05 mg/m3. GVI se odnosi na koncentraciju hemikalije u vazduhu prostora koju odrasla osoba može udisati 8 sati dnevno ceo svoj životni vek, a da ta hemikalija ne izazove posledice na kvalitet života i zdravstveno stanje izložene osobe.
Ova količina žive nije štetna prema ovim izvorima. Ali, Health Protection Agency je propisala proceduru šta činiti u slučaju pucanja sijalice:
- Otvoriti prozore i provetriti prostoriju
- Mesto razbijanja obrisati vlažnom tkaninom te tkaninu zajedno sa sakupljenim sadržajem staviti u plastičnu kesu
- Lepljivom trakom (npr. selotejpom) pokupiti eventualne ostatke (staklo, prah i dr.) sa površine te i to staviti u plastičnu kesu
- Kesu zatvoriti te je staviti u još jednu kesu (na ovaj način se minimalizuje mogućnost da će prikupljeno staklo iseći kesu)
- Kese s otpadom potom predati na zbrinjavanje u reciklažno dvorište ili kompaniji ovlašćenoj za sakupljanje opasnog otpada. Ne sme se baciti u kantu za smeće (komunalni otpad)
Kompanije tvrde jedno dok, paralelno, stručnjaci govore sasvim drugo. Očito je da je na potrošačima da odluče kome verovati. Ako se posmatra to sa strane interesa, pretpostavlja se da su kompanije koje zarađuju na proizvodnji ovih sijalica, te oni koji ih koriste u ostvarenju svojih interesa, ti kojima se ne treba verovati. Ukoliko i jeste činjenica da je količina žive u sijalicama bezopasna po ljudsko zdravlje, šta će se dogoditi sa milijardama štedljivih sijalica koje završe na otpadu i koje će zasigurno nagomilati dovoljnu količinu žive koja će potom dospeti u vodovod i podzemne vode?
EU je već zabranila klasične sijalice od 100 i 75 vati, a u septembru ove godine „penzionisane“ će biti i sijalice sa užarenim vlaknom od 60 vati. Do kraja 2012. godine sa tržišta će nestati i one od 40 i 25 vati. Ulaskom u EU, i Srbija će, dakako, biti obavezna da izbaci stare sijalice iz upotrebe, ali pitanje koliko su „ekološke“ sijalice zaista ekološke i dalje visi u vazduhu.
Uprkos tome što postoji određena štetnost ovih sijalica i uprkos tome što i nisu toliko ekološke koliko propaganda želi da ljudi u to veruju, EU iz nekog razloga insistira na tome da ovi proizvodi doslovno preplave celo tržište. To je već obavljeno u Americi. Naše nepoznavanje najmodernijih tehnoloških mogućnosti, što možemo zahvaliti medijskoj cenzuri, je zabrinjavajuće. No, bilo bi nam bolje da se što pre suočimo sa još jednom namenom ovih sijalica, koja bi mogla biti i primarna, a to jest da su one odašiljači informacija.
EU priprema teren za uspostavljanje globalne kontrole energetskih resursa i ljudskih bića za šta je ključna Smart mreža (smart grid). Smart mreža predstavlja novu klasu tehnologije ‘vrlog novog sveta’ za uspostavu električne energije u 21. veku, gde će električni vodovi biti zamenjeni dvosmernom komunikacijom putem frekvencija i električnih impulsa između potrošača i centralnog kompjutera za nadzor. Ova tehnologija će imati ulogu potpune kontrole, nadziranja i snimanja svih informacija u jedan energetski merač koji će biti ugrađen u svaku kuću, koji će potom informacije slati u glavni centralni kompjuter.
Smart nudi život upleten u mrežu električnih talasa i frekvencije za odašiljanje raznih informacija. Smart mreža kontrolisaće računare, televizore, grejače, rerne, frižidere i mašine putem mikročipova koji će biti ugrađeni unutar njih. Mašine će biti automatizovane i nadzirane od strane centralnog kompjutera koji će biti umrežen sa energetskim meračem ugrađenim u kuću. Drugim rečima, jedna ili dve centralizovane kompanije će imati monopol nad energetskim resursima, kao i mogućnost nadziranja svakog aparata u kući.
Inicijatori Smart mreže naglašavaju njenu dobit u smislu da će ona upravo svojim nadziranjem potrošnje energije unutar celog pokućstva, putem energetskih brojila, osiguravati sve podatke o komunalijama i obaveštavati koliko se tačno energije troši unutar mreže. Tako će ˝savesna˝ kompanija paziti da se ne potroši više novca nego što je potrebno, tako što će se automatski smanjiti potrošnja energije i ˝pravilno je rasporedivši˝ u vreme kada je električna mreža pod stresom usled velike potražnje, ili čak preraspodeliti potrošnju u skladu sa tarifama za napajanje kada ono bude dostupno po nižim cenama.
Do 2020. EU planira da uvede to da 80% pokućstva kontroliše Smart sistem putem spomenutih energetskih merača koji će nadzirati svu tehnologiju poput bežičnog interneta. Ova globalna operacija nadziranja zapravo sekundarno upravlja tehnologijom, no primarna joj je namera kontrola vas. Kako bi shvatili ovo veoma ozbiljno valja se podsetiti na to da je i naš organizam ustrojen tako da bude podložan frekvencijama, a time i samoj kontroli, odašiljanju subliminalnih poruka na mentalnoj, emocionalnoj, pa i fizičkoj bazi.
Iako je jedna ćelija u ljudskom organizmu tako majušna da je vidljiva samo na jakom mikroskopu, ona po svojoj funkcionalnosti i složenosti nadmašuje i najsloženiji personalni računar do danas napravljen. U svakoj ćeliji odvija se izuzetno kompleksan proces elektromagnetnog vibriranja u svakom hiljaditom delu sekunde, kada se stvaraju svi biohemijski molekuli i proteini na kojima počiva život.
Samo jedna ćelija u ljudskom organizmu može izvesti 50.000 različitih biohemijskih reakcija. Ona nosi u DNK molekulu milijarde bita podataka sa znanjem (know-how) kako da preživi. Jedan DNK molekul sadrži oko 100.000 gena od kojih su 5.000 aktivni i proizvode oko 5.000 različitih proteina. Ćelija je tako izuzetna elektromagnetska spravica. DNK molekul je savijen u majušnu loptu, ali kada se deli mora se odmotati i okrenuti pri brzini 10.000-20.000 obrtaja u minuti (200-300 Hz).
Oko 50.000 različitih biohemijskih reakcija i stvaranje 5000 različitih proteina je jedna kontinuirana bio-elektro-hemijska igra sa električnim vibracijama na čitavom prostoru ćelije. Svaka pojedina biohemijska reakcija je jedan elektronski proces za sebe. Od milijardi takvih spravica sastavljen je naš organizam u svakom svom delu, u svakom tkivu, u svakoj kosti i nervu. Znanje (know-how) kako da preživi i reaguje, u svakoj ćeliji povezano je na nivou čitavog organizma i čini jedan sistem koji nazivamo – imuni sistem.
Istim imunološkim sistemom i kompletnim DNK kompleksom je stoga moguće upravljati putem prilagođenih frekvencija. Mnogi radio talasi ultravisoke i ultraniske frekvencije kojima je čovek neprestano izložen u elektromagnetnom polju sasvim slobodno prolaze kroz organizam i ćelije na njih uopšte ne reaguju. One frekvencije pak na koje reagujemo, ne primećujemo jer se svaka promena u elektromagnetnom polju u čovekovom okruženju očitava najpre na ćelijskom nivou.
Još jedna alternativa jeste korišćenje halogenih lampi, takozvanih štedljivih svetiljki sa gasom i svetlosnih dioda. One nisu štetne za okolinu, dugo traju, odmah nakon uključenja daju dobro svetlo i troše malo struje – do 90% manje nego obične sijalice. Zasada su još skupe, ali vek trajanja im je 25 puta duži nego kod običnih sijalica. Cena svetlosnih dioda godišnje pada za oko 30%. Danas ona košta oko 20 evra, ali se procenjuje da će 2020. koštati manje od tri evra.
