Pre nekoliko nedelja uredništvo online magazina Cracked je reklo svojim čitaocima da "življenje u gradovima čini ljude gluplje". Postoji niz nedostataka ovde - osim očiglednog: čitanje naučnih tekstova sa ovog sajta - ali istraživanja u centru ove izjave ima neki značaj za gradove koji su ipak vredni razmatranja. Ono što nam govore nije toliko priča o štetnosti gradskog života već o koristima gradskih parkova.
Originalna studija ove vrste je prvi put objavljenja 2008. godine u naučnom časopisu Psychological Science. Istraživački tim vođen Markom Bermanom sa Univerziteta u Mičigenu dao je učesnicima studije standardne memoriske testove i testove pažnje.
Zatim je odredio neke od njih da prošetaju duž centra grada An Arbor, a druge da hodaju kroz impresivni arboretum kampusa. Učesnici su podvrgnuti novim testovima po povratku, i van svake sumnje grupa koja je šetala kroz prirodu je postigla znatno bolje rezultate.
Potvrda tvrdnje da nas gradovi čine glupljim. Ali to nije ono što se stvarno dešava ovde. U stvari, ljudi koji su šetali gradom su dobili visoke rezultate - mada ni približno visoke kao grupa koja je šetala prirodom, a ne ubedljivo više nego što očekujete da će neko postići nakon polaganja po drugi put istog testa.
Ono što se dešava Berman i njegove kolege nazivaju "teorija restauracije pažnje" (attention restoration theory). Jednostavno rečeno, kada smo okruženi velikim brojem stimulansa, kao što je slučaj u gradu, trošimo mnogo pažnje na zadatke kao što su izbegavanje saobraćaja i kolega pešaka. Kada smo u interakciji sa prirodom, međutim, mi koristimo indirektni oblik pažnje koji u suštini daje našem mozgu šansu da se osveži, poput sna.
Kako sami autori zaključuju, rezultati zaista pokazuju, pre svega, blagotvorno desjtvo prirodnog okruženja.
Sve u svemu, pokazali smo da jednostavna i kratka interakcija sa prirodom može da proizvode označene povećaje kognitivne kontrole. Razmotriti dostupnost prirode samo kao pogodnost ne prepoznaje značaj prirode u efektivnom kognitvnim funkcionisanju.
Ranije ove godine ista istraživačka grupa (sa dodatnim saradnicima) je objavila drugo istraživanje, koja će zvanično biti objavljena u novembarskom broju časopisa Journal of Affective Disorders. Ovog puta su se istraživači pitali kako priroda utiče na grupu učesnika sa kliničkom depresijom.
S jedne strane, njihovi simptomi se mogu poboljšati kako se pažnja i spoznaja poboljšava; sa druge strane, njihovo raspoloženje se može pogoršati ako koriste šetnju kroz šumu da razmiljšaju o problematičnim stvarima.
Sam test je bio prilično sličan prethodnoj studiji. Istraživači su procenili raspoloženje i sposobnosti pažnje dvadeset ljudi sa ozbiljnom depresijom, a zatim su ih pripremili tako što su im tražili da razmiljaju o nerešenim ličnim problemima. U tom trenutku, neki ljudi su otišli u sat vremena dugačku šetnju u arboretumu (na slici ispod u zelenoj boji), dok su drugi išli kroz centar An Arbora (crvena boja). Nedelju dana kasnije, učesnici studije su ponovili proces ali su zamenili uloge.
Baš kao i pre, performanse pažnje su se povećale više nakon šetnje u prirodi nego u gradu (u stvari, veličina efekta je bila pet puta veća nego u studiji iz 2008. godine). Primoravanje na razmišljanje je takođe dalo rezultate: učesnici su napustili laboratoriju u lošijem raspoloženju nego kada su se vratili. Ali nakon šetnji, ona grupa koja je bila u praku je pokazala mnogo više poboljšanja u "pozitivnim efektima" - emotivno stanje koje je obično nisko kod depresivnih ljudi.
Studija je donela nekoliko zaključaka. Prvo, koje nije povezano sa gradovima, jeste da šetnje kroz prirodu mogu da obezbede supliment tradicionalnim tretmanima kliničke depresije. Kako istraživači ističu, uticaji na raspoloženje su takođe funkcionisali - učesnici studije koji su poslati u šetnju da razmišljaju o negatinim ličnim događajima i problemima. Činjenica da se njihovo pozitvni efekat poboljšao uprkos njihovom stanju pozuje kognitivnu moć parkova.
Drugi zaključak, više povezan sa našom potrebom, jeste da "inkorporiranje obližnje prirode u urbanim sredinama može da poništi" neke od kognitivnih napora koje mozak prima od strane gradske sredine, ističu autori.
Skorašnje istraživanje je istaklo ekonomske i kriminološko-bezbednosne prednosti urbanog zelenila: i sada zagovornici javnih parkova i zelenih površina mogu da dodaju "javno zdravlje" na listu svojih argumenata.
Kao i uvek, upozerenja postoje. Da navedemo samo jedno: Park Nichols Arboretum u An Arboru, iako nije veličine njujorškog Centralnog parka, je ipak veoma velik sa 49 hektara. Bilo bi lepo videti ponovne rezultate istraživanja u nekom gradskom parku skromnijih (ili još bolje, prosečnih) dimenzija. Bilo bi dobro znati koliko je tačno nekom gradu drveća potrebno kako bi on ponudio svojim stanovnicima preko potreban odmor od gradskog saobraćaja, gužvi i buke.
Linkovi:
Povezani tekstovi sa portala Gradjevinarstvo.rs:
