Prihvatanje istorije - Prirodnjački muzej u Juti

U domu ugrađenom u pejzažu, Prirodnjački muzej u Juti (Utah) proširiju svoje ponude dok minimizira svoj uticaj na životnu sredinu. Kada je projektni tim Ennead Architects, sa sedištem u Njujorku, osvojio konkurs za projektovanje Prirodnjačkog muzeja u Juti (Natural History Museum of Utah) zajedno sa arhitektonskim biroom GSBS Architects, koji ima sedište u Solt Lejk Sitiju, nekoliko članova tima je otišlo na teren da bi postali više upoznati sa okolinom.

Jedno mesto kojeg se arhitekta Tod Šliman (Todd Schliemann) najviše seća jeste Rejndž Krik (Range Creek), sakrivena dolina u istočnom delu države koja je praktično nepristupačna, ali gde arheološki dokazi ukazuju da su ljudi tu živeli hiljadama godina.

"Ceo predeo Jute je prosto divan, ali dolina Rejndž Krik nas je podsetila da prirodnjačke nauke ne pričaju priču samo o zemlji, već i o tome kako su je ljudi koristili", priseća se Šliman. "Zašto su ti prvobitni stanovnici nestali? Moglo bi da bude i zbog onoga što ćemo mi uraditi sami uskoro?"

Oglas

Otvoren novembra 2011. godine, ovaj novi Rio Tinto Centar od 15.150 metara kvadratnih daje četrdeset godina starom Prirodnjačkom muzeju Jute sopstveni dom po prvi put (ranije je bio lociran u zgradi biblioteke Univerziteta u Juti). Preko javnog-privatnog partnerstva sa 103 miliona dolara budžeta, nova zgrada omogućava da muzej prikaže široki spektar svoje kolekcije koja broji više od 1,2 miliona predmeta.

Stara izreka da postoji dve strane svake priče se ovde posebno čini relavantnom. Sama zgrada je podeljena na dva krila, jedno sa laboratorijama za naučna istraživanja i skladištenje kolekcija, drugo sa izložbenim i inerpretativnim delovima sa svime od skeleta dinosaursa do geoloških eksponata. Od ukupne kvadrature, 4.800 metara kvadratnih je dostupno javnosti, dok se u 10.350 kvadratnih metara nalaze privatne oblasti muzeja kao što su laboratorijski i konzervacioni prostori.

U projektovanju Rio Tinto Centra, biro Ennead je obezbedio iskustvo u projektovanju muzeja (Muzej Newseum u Vašingtonu i Vilijam J. Klinton Predsednički centar u Litl Roku), dok je biro GSBS doprineo iskustvu u održivosti (Utah Olimpic Oval - dvorna za brzo klizanje za potrebe Zimske Olimpijade 2002, koja je bila jedan od prvih dvanaest objekata sa LEED sertifikacijom u Sjedinjenim Američkim Državama). U zavisnosti od doba dana i ugla iz koga se posmatra, muzej - sa svojom bakarnom i betonskom fasadom - može delovati ili monumentalno ili ugrađeno i uklopljeno sa pejzažom.

Može se reći da je ovaj specifični arhitektonski prostor muzeja konektor. Glavni hol zgrade, poznat kao "Kanjon" (The Canyon) jeste širok prostor sa visokim plafonima gde se profesionalci i javnost mešaju ispre višespratne staklene fasade koja gleda ka basenu i Velikom Slanom jezeru (Great Salt Lake).

"Istorija planete nas čini veoma malim", laže Don Veinrič (Don Weinrich), arhitekta i partner u birou Ennead. "Ali, postoji nešto veoma inspirativno biti u toj veličini prostora. I tu je i veza sa ljudima isprepletanim sa tim." Kada prođete Kanjon, red galerija predstavlja različite priče o istoriji jezera i zemlje, kao i o urođenim ljudima Jute, često sa pogledima kroz staklo koji odgovaraju izložbenim temama.

Iako stepenište koje vodi na gore iz glavnog hola i biljetarnice u Kanjon ima ulogu transportnog/prolaznog prostora od spolja, "Mi smo zamislili da ulazak u kompleks započinje na dnu brda", kaže Veinrič. "Vi hvatate u delovima poglede na muzej gde ste njemu suprostavljeni, gde mu gubite trag i ponovo ga primećujete. Ideja meandera je bila veoma važna. Kako se penjete, vi napuštate grad. Objekat je teško shvatiti kada ga gledate po prvi put. On se igra sa razmerama. Jednom kada ste unutra, zgrada vas obavija."

Rio Tinto Centar je projektovan tako da zadovolji LEED Gold uslove uprkos svom relativno skromnom budžetu. Jeftinija ponuda za gradnju krajem 2008. godine dozvolila je vlasniku da prihvati neke alternativne mogućnosti u tenderskoj dokumentaciji, kao što je propusno popločabnje za parkinge i cisterna za sakipljanje kišnice. Sada se lokacija navodnjava sa vodom koja je sakupljena sa objekta i parkinga. Rio Tinto Centar je takođe za oko 26 posto energetski efikasniji nego da je projektovan prema prvobitnim zamislima (ovo je potvrđeno od strane nezavisnih preduzeća); ovo dolazi delom zbog činjenice da je veliki deo kvadrature objekta pod zemljom.

Kanjon se oslanja samo na emitovanu toplotu i hlađenje, smanjujući zavisnot cele zgrade za prinudnim vazduhom. Pored toga, ne samo da je preko 75 posto gradilišnog otpada reciklirano, nego su konstruktivni betonski i čelični elementi zgrade bogati recikliranim sadržajem. Sva iskopana zemlja je ili zadržana na licu mesta ili sačuvana za ponovnu upotrebu.

Timski rad je takođe važan za postizanje održivog i uspešnog građevinskog projekta, kaže izvršni direktor muzeja Sara Džordž (Sarah George). "Kada smo uspeli da privolim sve zainteresovane strane i kada smo započeli sa pripremnim radovima, izvođač je doveo facilizatora za nas da nam pomogne pri svakom procesu građenja i da nas vodi kroz teške izazove", seća se ona.

"Mislila sam da će to biti mnogo težak zadatak. Ali bilo je fantastično. Mi smo imali dva ili tri sastanka. Arhitekte i dizajneri su bili tamo, svi naši izvođači i podizvođači, kao i svi inženjeri. Počeli smo sa pitanjem, 'Koji su izazovi ovde?' Radili smo na procesu donošenja odluka i rešavanju onih problema za koje smo videli da nailaze. Prolazak kroz taj proces je napravio veliku razliku, po mom mišljenju, u kvalitetu finalnog muzeja. Bilo je mnogo rasprava tokom izrade ovog projekta. Ali, svi smo znali šta je bilo potrebno usavršiti."