Šta ostaje nakon Olimpijskih igara u Londonu?!

Plivački centar

Olimpijske igre u Londonu ovog leta su trebale da budu Olimpijada štednje u svetlu svetske ekonomske krize. U osvit pekinške spektakularne Olimpijade iz 2008. godine, konsenzus je pokazao da je arhitektonski (građevinski) mehur pukao. Zavodljiva složenost stadiona „Ptičije gnezdo“ (Bird’s Nest), masovni redovi bubnjara i fenomenalnog vatrometa, kao i zatvaranje industrijskih postrojenja Pekinga u cilju ublažavanja notornog prekrivača od braon smoga u gradu dovelo je do spektakularnosti koja je moguća samo pod autoritarnim režimom sa izobiljom jeftine radne snage i u procvaloj ekonomiji.

Sve što sledi nakon toga, dogovoreno je, moralo bi da bude skromnije u ambicijama, više umereno u svojoj arhitekturi, da bude više usmereno ka nasleđu nego ka prolaznosti spektakularnog. Olimpijske igre u Londonu su trebale da budu najzelenije dosada. Ali onda, kao što to obično i biva, nervoza se ušunjala, i potpirivala utisak koji je postojao u organizacionim odborima da će Olimpijada biti viđena kao jeftina. Troškovi održavanja Igara su eksplodirali sa početne procene od 3 milijardi do trenutnih 9 milijardi britanskih funti. Londonski prvobitni plan sastojao se od jednog projekta spektakularne arhitekture poznate starhitekte – ekspersionističkog plivačkog centra Zahe Hadid. Ovo je nedvosmisleno bila zgrada koju je London zahtevao, pošto grad jedva ima nešto savremenih plivalačkih objekata.

Takođe je planiran i ekonomski stadion, kontraverzni objekat za konjičke sportove u Grinič parku i izvesne količine montažno-demontažnih objekata. U slučaju da stadion košta više od pola milijarde, centar za konjičke sportove koštaće iznenađujućih 42 miliona funti i neće ostaviti ništa za sobom (osim uništenog parka), a tu je naravno i odvratan ArcelorMittal Orbit, najveći, najružniji rad urbane umetnosti koje je grad ikada video.

Kako je olimpijska godina počela, skoro svi objekti su spremni i možemo videti šta je izniklo. Pogled na centralne objekte, stadion i sportsku infrastrukturu nam pomažu da razumemo šta grad može da nasledi za svoju investiciju od 9,3 milijarde funti nakon završetka Olimpijskih igara.

Ne postoji negiranje vrhunskog kvaliteta arhitektonskog dizajna prikazanog u londonskom Olimpijskom parku koji se gradi za predstojeće Olimpijske Igre 2012. godine. Ogromni napor je uložen u pokazivanje kako međunarodnih, tako i domaćih talenata i brzine izgradnje koja se može postići, sa više od pukog prikazivanja genijalnih održivih alternativa za celu lokaciju.

Kako se krajnji rok jednog od najvećih svetskih sportskih događaja približava, pritisak je počeo da se nakuplja na organizacioni tim i Olympic Delivery Authority (ODA) je izdao zvaničnu objavu da je izgradnja u roku i da je sve u okviru postojećeg budžeta. Ali, drugi ključni cilj, važno nasleđe koje ostaje nakon završetka Olimpijskih igara, kao da je pao pod tepih.

Plivački centar ostaje naijimpresivnija struktura. Drugi objekat Zahe Hadid u njenom odabranom rodnom gradu (njen prvi projekat, osnovna škola Evelyn Grace u Brikstonu, je dobio prošlogodišnju prestižnu arhitektonsku nagradu RIBA Stirling Prize), jeste organska skulptura snage, čiji enterijer je sada jedan od najuzvišenijih prostora u Londonu. Ali njegov eksterijer škripi sa čudnom anomalijom. Elegantna, fluidna forma je ugrožena sa dva uveta koja vire sa strana, i u koja se smešta privremeno sedenje koje će omogućiti objektu da ugosti neverovatnih 14.000 gledaoca, u odnosu na 2.400 koje će ugostiti nakon završetka Igara. Tako su vijugave linije značajne zgrade namenjene za arhitektonski dragulj Igara uništene sa parom nezgrapnih ekstentzija tačno na mestu gde će sve oči sveta biti usmerene.

Plivački centar za vreme održavanja OI (levo) i nakon održavanja (desno)

Plivački centar je projektovan na ortogonalnoj osi koja je upravna na Stratford gradski most. Sva tri bazena su poređana na toj osi. Bazen za treniranje se nalazi ispod mosta, dok se takmičarski bazeni za plivanje i skokove nalaze u velikoj hali za bazene koja je zatvorena krovom. Ukupna strategija projekta jeste da se uokviri baza bazenske hale kao podijum koji je spojen sa Stratford gradskim mostom.

Objekat je kompleksan, sa talasastim krovom koji podseća na sipu – arhitektonski simbol delfinskog plivačkog stila. Dvostruko-zakrivljena geometrija se koristila u stvaranju strukture paraboličnog luka koji stvara jedinstvene karakteristike krovne površine. Krov se talasa na taj način da funkcijski razdvoji volumene takmičarskog bazena i bazena za skokove. Unutrašnjost je prostrana. Briljantno plavo svetlucanje bazena se reflektuje na betonski krov koji se ispupčava dole ka vodi kao utroba plavog kita. Prostorni fokus je usmeren na grupu od pet pažljivo izrađenih betonskih skakaonica. Ovi vitki betonski oblici urušavaju se ka nemogućim prelepim osnovama, čineći ovu grupu betonskih konzola izvanrednim skulpturalnim delom. Čini se da je inspiracija za njih došla iz konstruktivizma primenjenog na bazenu za pingvine u londonskom zoološkom vrtu, što predstavlja eksperimentalni pristup betonu kao materijalu apstraktne lepote.

Ali, ovde nije sve tako divno. Javni prostori i ulazi izdaju ambiciju samog bazena – oni su dosadni i otkrivaju teške tragove vrednovanja inženjerstva (iako je ovo objekat vredan 269 miliona funti). Ipak, ideja da objekat treba da postane opštinski bazen za siromašni Istočni London jeste inspirativna, i ovo je objekat koji je istinski potreban gradu kome nedostaju olimpijski bazeni. To je objekat koga vredi imati.

Možda se isto ne može reći o samom Olimpijskom stadionu. Naplaćen kao jeftin i razdragan rad čistog inženjerstva od strane arhitektonskog biroa Populous koji je specijalizovan za stadione, projekat jeste fini, funkcionalni stadion za grad koji ga ne treba. Sa više od pola milijarde funti on izgleda kao šokantno traćenje novca u gradu koji je prepun sa visokotehnološkim stadionima velikog kapaciteta. Stadion kapaciteta od 80.000 sedišta ugostiće olimpijske i paraolimpijske sportske događaje, pored toga će služiti kao scena za ceremonije otvaranja i zatvaranja. Nalazi se na ostrvu nastalom konvergacijom nekoliko reka; pet pasarela vode gledaoce ka strukturi. Imajući održivost u vidu, projektanti su kreirali čeličnu strukturu koja je 75% lakša od većine stadiona. Jedan od održivih materijala koji je korišćen jeste beton sa niskim sadržajem ugljenika.

Kada je novi Vembli stadion (Wembley stadium) projektovan (od strane arhitektonskog biroa Foster & Partners, završen 2007. godine), zamišljen je kao fudbalski stadion koji se može brzo i efikasno konvertovati u atletski stadion. Teren je projektovan tako da može da bude izdignut, u cilju smeštanja, na proširenoj površini, atletske staze (doduše sa nešto smanjenim kapacitetom sedenja). Naravno da je razumljivo da su postojali problemi sa lokacijom trake za zagrevanje (koja je smeštena pored stadiona) i sa drugim zahtevima Međunarodnog olimpijskog komiteta, ali, svakako, kada je privreda počela da se gasi teška odluka je trebalo biti donešena, i planovi za izgradnju nepotrebnog stadiona napušteni. Ali sada kada je Olimpijski stadion izgrađen (a njegova post olimpijska budućnost još uvek u dilemi) moguće je na njega gledati kao na kompetentnu, laganu strukturu gde dijagonale podupirača proviruju na takav način da negiraju bilo kakvu suvišnu strukturu. Čak su i zidovi napušteni u korist pogleda na tamni donji deo terasaste strukture – ovaj dramatični arhitektonski pristup je sada ugrožen reklamnim bilbordima.

Velodrom

Najveće iznenađenje je svakako velodrom koji je koštao 93 miliona funti. Kao i kod bazena, ovo je tip zgrada koji je nedostajao Londonu i nova kreacija arhitektonskog biroa Hopkings Architects je izvanredan primer savremene arhitekture. Forma izgleda kao da odražava brzinu bicikliste, dok njeni nagnuti zidovi od drveta imitiraju oblik same trake i naizgled jedva pridržavaju razigrani krov. Krovni sistem je izgrađen od kablovske mreže – sa 30kg/m², težina ove mrežaste strukture predstavlja dalje poboljšanje u odnosu na prethodne slične strukture. Šest hiljada sedišta, podeljeno na dva nivoa, postavljena su skroz oko trkačke staze u cilju stvaranja najbolje moguće linije viđenja za gledaoce.

Dnevno svetlo ulazi kroz prostor putem svetlarnika, kao i kroz prozore pune visine koje idu duž hola između nivoa sedišta. Obloge od crvenog kedrovog drveta ne samo da dodaju vizuelni utisak velodromovom eksterijeru već i daju otvore koje omogućavaju prirodnu ventilaciju. Projekat je brzo dobio nadimak The Pringle (po poznatom brendu čipsa) zbog svog dvostruko zakrivljenog oblika krova. Tvrdnja arhitekata da su bili pod uticajem prefinjene, lagane trkačke bicikle je, svakako, više od prazne retorike. Ne postoji ništa suvišno niti irelevantno ovde, samo elegantna, svrsishodna struktura koja uokviruje zaista impresivan prostor za jedan od sportova u kome je Britanija stvarno odlična.

Ima i drugih dobrih stvari u Olimpijskom kompleksu. Košarkaška i rukometna arena, projektovana zajednički od strane biroa Sinkler Najt Mec, Vilkinson Ajre (Sinclair Knight Merz, Wilkinson Eyre) i KSS-a, vredna 43 miliona funti, je jedan od najvećih privremenih olimipijskih objekata ikada sagrađen i njegova bela, upakovana PVC koža koja se zateže oko strukture stvara zategnutu, mišićavu membranu. Ova arena koja može da se reciklira i ponovo koristi, smeštena u Olimpijskom parku, biće rasformirana nakon Igara i ponovo iskorišćena na drugom mestu.

Košarkaška arena

Mamutska arena, koja obezbeđuje mesta za 12.000 ljudi, visoka je 35, a dugačka 115 metara, a za izgradnju je upotrebljeno 1.000 tona čeličnih profila koji su prekriveni sa 20.000 kvadratnih metara bele reciklažne, ekološke PVC membrane.

Pored svakog elementa koji je upotrebljen na ovom objektu i koji doprinosi lakom rasklapanju stadiona, košarkaška arena se takođe diči i kreativnim svetlećim projektom sa belim reciklažnim platnima koji ističu zelenu, privremenu prirodu građevine.

Ovo su bile Igre koje su prodate zahvaljujući priči o nihovom nasleđu i kritično pitanje je upravo ono koje nasleđe će one ostaviti. Fudbalski klubovi se raspravljaju oko nepotrebnog stadiona, ali sada deluje da će ostati u krajnje nedovoljno iskorišćenom atletskom režimu uz veliki javni trošak. Novac po strani, veliko zaprepašćenje jeste nedostatak otkupljenog ili iznajmljenog prostora posle igara. Činjenica da Olimpijski stadion još uvek nema privatnog vlasnika dobila je zapaženi publicitet (nakon izvedenog nadmetanja između fudbalskih klubova Vest Hema i Totenhema koje je na kraju propalo zbog zakonskih natezanja) ali najnovije otkriće je da, takođe, Medijski centar od skoro 93.000 metara kvadratnih nema budućeg stanara. Plivački centar će biti najskuplji opštinski bazen za održavanje u ovom – ili bilo kom drugom – gradu. Argument poreskim obveznicima u Londonu je bio taj da je ovo poželjan razvoj koji je omogućen, ili bar ubrzan Olimpijadom: toliki resursi u suprotnom ne bi nikada bili odobreni.

Ali, zapravo, ono što je London dobio jeste ogroman park sa velikim razbacanim komadima tupih, jednoličnih, struktura. Izgleda čudno što se arhitektonski kritičari žale na previše arhitekture ali u trenutku kada se zgrade i ustanove preko potrebne društvu – od biblioteka do sportskih terena – zatvaraju, pitanje koje treba postaviti jeste da li se ovaj izdatak može opravdati sa nekoliko kratkih trenutaka nacionalnog ponosa.

Ostaci poslednjih Igara, posebno u Pekingu i Atini, predstavljaju zastrašujuću pustoš. Ništa ne izgleda tako prazno kao zarđala pustoš napuštenog zabavnog parka. Ako bude postojalo vredno nasleđe Olimpijskih igara u Londonu, to sigurno neće biti sportska arhitektura.