Godine 1999. u Berlinu se okupila grupa arhitekata pod nazivom Raumlabor, shvatajući kako je potrebno reagovati na divlji i ubrzani urbanizam grada, neposredno nakon pada Zida. Nova dimenzija promišljanja grada i urbanizma koju je predstavljao Raumlabor, pretpostavljala je istodobne subverzivne diverzije u javnom prostoru, ali i pomalo zaigrane metode i trenune instalacije koje su oponašale dominantne modele arhitektonske produkcije.
Koristeći strategiju gerilskog planiranja grada, Raumlabor je uspeo organizovati operu u napuštenoj stanici podzemne željeznice (Eichbaum Opera), napraviti kuhinju za ceo grad na glavnom trgu (The Kitchen Monument) ili smestiti hotel unutar napuštene zgrade.
Ideja reciklaže koja se u njihovom radu postavlja kao primarna, važna je iz aspekta sagledavanja budućnosti ograničenih resursa. Raumlabor sebe ne naziva arhitektonskim biroom, već društvom koje povezuju zajednički interesi, sada i izvan granica berlinskog urbanizma. Grupa se sastoji od devet članova (Andrea Hofmann, Axel Timm, Benjamin Foerster-Baldenius, Francesco Apuzzo, Jan Liesegang, Markus Bader, Matthias Rick, Christof Mayer, Martin Heberle), a s Janom Liesegangom je razgovarala Petra Tomljanović u decembru, kada je gostovao na Goethe-Institutu kao dio projekta Međumjesta. U nastavku pročitajte razgovor s Janom Liesegangom.
Jan Liesegang
Već deset godina radite na projektima u javnom prostoru. S kojim ste se preprekama suočili na početku vašeg delovanja (aktivizma), s obzirom da ste počeli kao kritičari gradske urbane politike i do koje ste mere uspeli da uspostavite dijalog sa gradskim vlastima u zajedničkom promišljanju javnog prostora?
Oglas
Raumlabor se u Berlinu okupio tokom devedesetih, ubrzo nakon pada Zida, što je uveliko uticalo na naš rad. Odjednom se u gradu pojavilo obilje praznog prostora i osećao se dah slobode… Svi smo se preselili u Istočni Berlin, neki od nas su „preuzeli“ napuštene prostore što je bilo ilegalno, no za to niko nije mario. Istočni Berlin je karakterisalo mnoštvo napuštenog prostora, nije bilo klubova, ulice su bile sive, što je bilo neobično, osobito ako ste navikli na zapadnjačku infrastrukturu.
Uglavnom, tamo je bilo obilje mogućnosti, ali ubrzo je započeo proces gentrifikacije. Nešto nakon pada, novi načelnik Kancelarije za gradsko planiranje propisao je rekonstrukciju grada u stilu 19. stoleća- kameni grad bez nebodera, što je shvaćeno kao izuzetno ideološka rekonstrukcija, zato što grad nikada u prošlosti nije tako izgledao. Tu smo politiku otvoreno kritikovali. Tako da smo kao grupa dugo smatrani opozicijom, no sada smo lagano počeli da uspostavljamo dijalog s gradskim vlastima i promišljati kategoriju privremenog korišćenja prostora. Kod toga je izuzetno važno integrisati ljude u politiku planiranja grada. Na primer, jedan od mojih partnera sada osmišljava novu svrhu za napušteni aerodrom Tempelhof u sklopu projekta „International Building Exhibition for 2020“ (IBA). U tom projektu, mnoge naše ideje gradskog planiranja „od nule“, i neke subverzivne strategije pomažu u promišljanju prostora.
U vašem radu mnogo sarađujete s ostalim grupama, koliko je to bitno i koliko je multidisciplinarni pristup važan u sagledavanju potencijala prostora?
Nama je veoma prirodno sarađivati s drugim profesijama, s obzirom na činjenicu da u svom radu ne tražimo prepoznatljiv dizajnerski potpis. Naš rad je sličniji stvaranju „prototipova“ i s obzirom da su situacije u kojima delujemo uvek drugačije, primorani smo da se oslonimo na znanje različitih ljudi. Na primer, projekt Eichbaum Opera činio se kao suluda ideja, prvenstveno zato što nikada nismo pre radili operu sa svim svojim pravilima i restrikcijama, posebno u prostoru napuštene podzemne železničke stanice! Zato, kada radimo u različitim poljima, prirodno je i logično da se konsultujemo sa različitim ljudima, a istraživače doživljavamo kao deo proširenog kruga prijatelja.
Eichbaum Opera
Možete li približnije objasniti koncept gerilskog planiranja grada?
Dugo smo razmišljali da li trebamo da koristimo taj naziv, ali onaj pozitivan aspekt toga označava da radimo velike promene malim intervencijama. Ako ste u podčinjenoj poziciji, znači da koristite gerilske strategije (na granici zakona), i tada možete učiniti velike promene.
Ono što ne volim kod termina gerila i kod gerilskih pokreta je to što su oni uglavnom usmereni stvaranju budućih društava, oni su ideolozi koji veruju da mogu stvoriti idealan svet. To ih čini izuzetno dogmatičnima, što nije naša kategorija razmišljanja. Smatramo kako je definitivno vreme za promjenu u društvu, no ne verujemo da nam revolucija može donijeti raj - opet ćemo imati neke nove probleme. Zato jr potrebno delovati lokalno na svakodnevnom nivou. To nas, usudio bih se reći, čini drugačijima od naših uzora iz 60-ih, 70-ih: Animalfarma, Superstudija, Archigrama koji su uvek imali utopijske ideje i verovanje da je budućnost svetla.
Globalna recesija je maksimizirala količinu napuštenih gradskih prostora - čitavi gradovi polagano odumiru. Kakva su vaša razmišljanja o toj situaciji i kojim strategijama prilazite napuštenim prostorima, odnosno, koju metodologiju pritom koristite?
Na početku, potrebno se upitati - šta čini vrednost nekog prostora i zašto ju je moguće izgubiti?
Većim delom, vrednost prostora ne zavisi od oblika ili nekih fizičkih kvaliteta, već o načinu na koji je programiran, o načinu na koji se promatra, o očekivanjima koji ljudi imaju od njega ili o tome nosi li neku vrstu zarade. Neki prostori nisu prazni zato što nema potrebe za njima, već zato što su preskupi za iznajmljivanje i održavanje. Kada prilazimo promišljanju novih prostora, nastojimo proučiti njihov lokalni potencijal. Napušteni prostori često padnu nazad gradu u ruke, kao i kada propadnu neke firme, gradovi se tada moraju brinuti o njima. No gradske strategije se uglavnom svode na spoljašnje prolepšavanje i dekoracije, što je veoma upitna strategija s obzirom na trend smanjivanja gradova.
Kada smo radili na projektu Halle Neustadt, grad se sa postojećih 100.000 stanovnika smanjio na 57.000 u razdoblju od deset godina. Suočili su se sa nebrojenim problemima, ne samo sa obiljem praznog prostora. Najgore od svega je segregacija gde mladi i fleksibilni odlaze, a stariji ostaju. Stoga smo tamo nastojali stvoriti neke nove situacije za ljude koji su otišli, stvarajući neke privremene instalacije, poput otvaranja hotela u napuštenoj zgradi. Iako privremena, instalacija je pokazala nove strategije korišćenja prostora i inicirala ljude da o prostoru počnu razmišljati na nov način. Smanjivanje gradova može biti i potencijal za njegovu strukturu - odjednom je mnoštvo napuštenih prostora s kojim se morate nositi, za koje morate pronaći nove programe i strategije, kao povezati prave ljude na nove lokacije.
Hotel Neustadt
Šta se dogodi ako zajednica nije otvorena za rešenja koja im se nameću, ako je zatvorena po pitanju menjanja svog okruženja? Jeste li ikada imali takve situacije u kojima se zajednica protivi vašim projektima?
Naravno, bilo je i takvih situacija. Mnogi naši projekti su participatorni i zavise od ljudi koji žive u blizini. Zato proces transformacije prostora uvek mora teći sporo i uključivati čitavo susedstvo. Slična se situacija dogodila s Eichbaum Operom: počela je sa mnoštvom socijalnim aktivnosti koje su uključile čitavo susedstvo u ideju Opere. Bio je tu čitav niz radionica, mladi su mogli snimati svoje pesme, takođe je bilo moguće pisati operne librete…
Izuzetno je važno stvoriti međusobnu komunikaciju pre početka nekog projekta. Naravno da zna biti poprilično iritirajuće kada neko dođe u vaš prostor i kaže vam što treba činiti. Na početku svakog našeg projekta radimo participativne radionice, nastojeći naučiti što više o lokalnim problemima i potencijalima.
Zagreb, na primer, ima specifičan problem sa svojim javnim prostorom. U javnoj percepciji on nikada nije shvaćen kao javno dobro, i gotovo je uvek podložan manipulaciji od strane kapitala i politike. Izuzetno je teško dobiti dozvolu za neku vrstu projekta u javnom prostoru ili učiniti nešto s njim. Kakva je situacija u Berlinu po tom pitanju?
Zakoni u Berlinu nisu puno drugačiji, ali u stvarnosti je moguće učiniti mnogo više nego što se to na prvi pogled čini. Tamo postoji određena tradicija akcija u javnom prostoru, takozvani ulične zabave. Ulice su predviđene za takve situacije, ali naravno, tek će mali deo ljudi, na primer, doneti sto na ulicu i tamo večerati! Druga stvar koju treba imati na umu je način na koji imenujemo stvari - ako nešto što se događa na ulici nazovemo izložbom, nikome neće smetati, ali ako isto nazovemo okupacijom, nikada nećete dobiti dozvolu za to, iako načelno može biti reč o istoj stvari. To je takođe deo našeg rada, pomicati granice kritičkih aktivnosti onoga što jeste i nije dozvoljeno u javnom prostoru.
Možete li objasniti šta podrazumijevate pod konceptom prostornih narativa i koliko oni svoja uporišta imaju u opusu Situacionista i Archigrama?
To je isto nešto što se promenilo od 60-ih. U 60-ima su jaki prostorni narativi bili ograničeni na izlazak na ulice, no kod nas su oni vezani uz javni prostor i način na koji promatramo/organizujemo grad. Ne oslanjamo se na brojke i statistike i ne pokušavamo stvoriti idealnu četvrt (u prošlosti su postojale statistike o tome koliko je škola i društvenih centara potrebno da se stvori savršena četvrt - što je zapravo veoma dosadna tehnokratska ideologija koja je još uvek vidljiva u mnogim novim gradovima širom Evrope). Raumlabor pokušava pronaći specifičnosti za određeno mesto, a ako je reč o mestu sa siromašnim identitetom, onda ga pokušavamo zajednički stvoriti - spojem prostora i zajednice.
U projektu “Kitchen Monument” nastojali smo dovesti ljude u centar grada Duisburga koji je uništen u II sv.ratu. On je sada poprilično neprivlačna gradska četvrt sa mnogo različitih nacija koje žive tamo (što povećava mogućnost sukoba). Projekat smo započeli sa pitanjem stanovnicima: U šta veruju? Iako je mnogo istprije izbrisano, neki konflikti iz prošlosti ipak nisu zaboravljeni. Nastojali smo krenuti s idejom da okupimo različite ljude u prostoru u kojem se svi osjećaju dobro - a to je kuhinja. Ona je mesto u kojem ljudi razgovaraju o ličnim stvarima, dele svoja razmišljanja, ideje, hrane se, što je izuzetno važno. Tako smo došli na ideju da stvorimo pokretni spomenik, kupolu prekrivenu tankim slojem prozirne folije, stvarajući istodobno javni i intimni prostor.
Kitchen Monument
U kontekstu Duisburga ste spomenuli (ne)privlačnost nekog grada. Kako se može izmeriti, detektovati ta kategorija?
To je teško pitanje. Uglavnom je vezano za predrasude, gde se tipično funkcionalističko predgrađe smatra dosta neprivlačno ljudima moje generacije. Na primer, u projektu za Helle Neustadt iznajmili smo stan i počeli se družiti sa susedima, što je polagano menjalo našu percepciju o mestu. Više nam nije bio bitan taj vizualni segment i arhitektura, već smo uvideli da su problemi vezani uz dublje stvari, javni prevoz i loš kvalitet javnog prostora. Prostoru je bio potreban narativ, priča, identitet kako bi se svi mogli poistovetiti s njime. Dakle, nikada neprivlačnost ne zavisi samo o arhitektonskim zadatostima nekog mesta, već o narativima i aktivnostima koje možete iz njega stvoriti.
The Big Crunch
U svom se radu mnogo bavite temom recikliranja. Trenutno izlažete jedan takav projekt OFFICINA ROMA u rimskom muzeju MAXXI (projekat arhitekte Zahe Hadid). No i u prethodnim radovima ste propitivali dimenziju recikliranja, poput The Big Crunch i The House of Contamination. Koliko vam je bitan koncept reciklaže u arhitekturi i zašto?
Recikliranje nam je važno iz nekoliko razloga. Prvo, bitno je istaknuti da svi već dugo vremena znamo da ćemo u jednom trenutku ostati bez prirodnih resursa, ali svejedno ne menjamo naše navike. Krajnji je trenutak da se maknemo iz te zone sigurnosti i promenimo nešto!
The House of Contamination
Kako bi sveli utrošak energije u našim radovima na minimum, odlučili smo koristiti reciklirane materijale za naše privremene konstrukcije. Drugi aspekt je taj da korišćenje smeća (odbačenih materijala) za nas ima neka poetična svojstva. Možete raditi umetničke kolaže, pretpostavljajući nove tehnike građenja. Sa smećem uvek baratate na metaforičkom nivou.
Projekat Officina Roma za MAXXI je vila koja se sastoji od kuhinje, spavaćih soba, radnog prostora, ali bez dnevne sobe - što služi kao upozorenje da je vreme da se prestanemo odmarati jer ćemo za 20 godina biti bez resursa, a promene će biti neizbežne. Sada možemo početi menjati budućnost.
Officina Roma
Do koje mere vaša arhitektura korespondira sa savremenim formama poput muzeja Zahe Hadid, kako ste svoj rad doživeli u takvom kontekstu?
Zahin muzej je veoma zanimljivo okruženje za rad. Uvek nam je veliki izazov raditi projekt za muzej jer u takvom kontekstu naša promišljanja, koja često imaju realne primene, postaju skoro makete. Zahina arhitektura ima divnu dinamiku, a donekle, poput naše, nastoji promeniti postojeće oblike. Prostorno je veoma eksperimentalna, no usudio bih se reći da kao muzej ne funkcioniše. Muzej je zanimljivo istraživanje o novim prostorima, nezavisno od tektonskih zadataka. Možda i mi nastojimo raditi slično, samo mnogo manje sofisticirano, realizovati na drugi način, druge forme, uz nužnost da se u njih ugradi samoodrživ ekološki otisak. Verujem da muzej poput MAXXI-ja može biti ekološki sofisticiran i izgledati ovako, iako nisam siguran je li on takav uistinu. Ipak, za moj ukus je malo predizajniran.
Linkovi:
Povezani tekstovi sa portala Gradjevinarstvo.rs:
- Verujemo u arhitekturu
- Arhitektura javnih zgrada - povratak simbola civilizacije
- Ulična borba: pejzažni urbanizam protiv novog urbanizma
- Napušteni berlinski aerodrom Tempelhof kao javni gradski park
- IKEA urbanizam: Nova era u urbanom dizajnu?
- Problem od 8 do 80 - Projektovanje gradova za mlade i stare
- Rem Kolhas: "Gradimo gradove i zgrade sa pokretnih traka"
- Moja arhitektura je mesto kolektivnog vlasništva
