Arhitektura zahteva stoprocentnu posvećenost.
Ako te ne ubije, onda nisi dobar.
Zaha Hadid
Zaha Hadid je arhitekta sposoban da oblikuje čitave urbane pejsaže, prostore i mesta, ne samo pojedinačne objekte, sa jakom ekološkom svešću. Njeni skorašnji projekti su impresivni svedoci veličine jednog od najvećih arhitektonskih talenata našeg doba. U okviru poslednje manifestacije „Design Miami/Basel" u Bazelu, čast mi je bila razgovarati sa verovatno najpoznatijom ženom-arhitektom na svetu, o njenoj poslednjoj izložbi - projektu u Cirihu, inspiraciji, korenima i budućim planovima. Značajan projekat, pod nazivom „Zaha Hadid i suprematizam" prikazuje Zahin kontinualni umetnički razvoj pod uticajem ruske avangarde, koji je započeo njenim diplomskim radom 1976/77.
Odakle sežu koreni Vaše fascinacije ruskom avangardom i kako ste doživeli Rusiju?
Bila sam i još uvek sam fascinirana. Kada sam bila student 70-tih godina ljudi su zaista imali predrasude. Činilo se tada da je uspon moderne umetnosti završen. Međutim, uticaj ruskih konstruktivista je bio više nego pozitivan. Kada sam posetila Rusiju, postala sam svedok svih velikih projekata i osetila izuzetnu energiju. Bila sam oduševljena programom, ne samo njegovim arhitektonskim, konstruktivnim aspektima. Nisam znala da li društvo može opstati na takvim idejama, ali sam verovala da je moguće te iste ideje primeniti u arhitekturi.
Oglas
Bila sam fascinirana jednim u svakom smislu različitim prostorom, a to je bio „Sputnik". U to vreme mogli ste videti „Sputnik" i psa Lajku na svemu, od sapuna do kutije šibica i krema za brijanje. Skupljala sam sve što mi je dolazilo pod ruku i nosila kao suvenire. Pogled iz svemira na Zemlju promenio je sve. A pogled na prošlost je stvarao nove veze, koje nisu bile samo vrlo uzbuđujuća otkrića za nas, već i ohrabrenje da svet napreduje.
Kada se u Vašem radu prvi put primećuju aspekti ruske avangarde?
Od mojih prvih studentskih dana u „Architectural Association (AA)" u Londonu, zanimala me je ideja fragmentacije, apstrakcije i ekspolozije, baš kao što je to prikazivala ruska avangarda. Cilj je bio zaustaviti ponavljanje i masovnu produkciju. Moja ambicija je bila kreiranje fluidnog prostora koji prati proces. To se nije ticalo samo kršenja pravila, radilo se i o bežanju od prepisivanih principa prethodnih projekata.
U odnosu na forme konstruktivista, Vaše su zaobljenije, fluidnije. Koliko se Vaša ličnost odslikava u tome?
Nemojmo o mojoj ličnosti! (smeh) Da, ja sam htela da se približim onome sto priroda stvara, živim organizmima, njihovim funkcijama i oblicima, morfologiji pejzaža. Oštri geometrijski oblici su negde u osnovi, ali su se oni transformirali u nešto sasvim drugo. Uz pomoć neverovatno napredne kompjuterske tehnologije sve je moguće. Otišlo se tako daleko da vam kompjuter predlaže najidealniji oblik i rešenje. To je zaista fantastično.
Gde je začeta ideja ovog pravca?
Datira od ranih godina 20-og veka, kada su određeni umetnički pokreti postali fokusirani na geometrijske apstrakcije i arapsku kaligrafiju. Ja sam sigurna da su Rusi gledali ove skripte, posebno Maljevič. Njegov rad me je naveo da otkrijem apstrakciju kao princip istraživanja i pronalaženja prostora. Inače je prva osoba koja je otkrila ovu vezu zapravo Rem Kolhas (Rem Koolhaas). On je primetio da su arapski i persijski studenti arhitekture, poput mene, posebno talentovani da osmisle zanimljive zakrivljene, fluidne prostore. On je napravio vezu izmedju kaligrafije, koja je deo mojih arhitektonskih printova danas, i prostora. Veza je u dekonstrukciji i fragmentaciji.
Odakle potiče Vaša strast ka arhitekturi?
Mislim da je neverovatno biti sposoban za kreiranje prostora. To je zaista tako blisko onome sto priroda stvara. Bila sam najmlađa od troje dece i jedina devojčica. Sa 11 godina sam osetila da je arhitektura moj poziv, nakon posete jednog arhitekte našoj kući. Tada sam svojoj porodici izjavila da ću biti arhitekta. Arhitektura je oduvek bila u mojoj krvi, od trenutka kada sam prvi put posetila Sumer na jugu Iraka. To je mesto rođenja arhitekture u vidu prvih ikada izgrađenih gradova. Slika tog idiličnog pejzaža nikada me nije napustila.
Pejzaž Vas inspiriše?
Da. Pokušavam da otkrijem, izmislim, pretpostavim jednu arhitekturu i forme urbanog planiranja. To je pejzaž, ali na moderan način. Počela sam sa kreiranjem zgrada koje će sijati same za sebe, ali sada želim da ih povežem i formiram novi vid pejzaža, koji će živeti sa savremenim gradom i ljudima u njima.
Potičete iz porodice intelektualaca i školovali ste se u Iraku, Švajcarskoj i Engleskoj. Da li biste voleli da gradite u svojoj domovini - Iraku?
Možda, ali ne zovu me, zovu druge! Ukoliko me pozovu odazvala bih se! Možda se nešto i promeni. Teško je stvarati u suludim uslovima, posebno kada želite da gradite, a ne da rušite. Ono sto zaista želim da projektujem jesu škole, bolnice i socijalne ustanove. Verujem da maštovita arhitektura može da utiče na kvalitet ljudskog života. Želela bih da iskoristim dostignuća koja su primenjena u ambicioznim projektima muzeja i galerija, u realizaciji primarnih arhitektonskih projekata koji se tiču izgradnje socijalnih struktura.
Počeli ste samostalan rad 1980. Vaš prvi projekat je izveden tek deset godina kasnije. To je bila ugaona „Vitra" - požarna stanica, u mestu Weil am Rhein, u Nemačkoj.Kako je izgledao Vaš početak u arhitektonskoj praksi?
U početku je zaista bilo teško. Završavalo se sa radom u šest ujutro, a nakon dva-tri sata se ponovo dolazilo na posao, ali to je bio period koji nam je doneo izuzetnu uigranost. Znate, kada se udružimo mogli smo da radimo i po desetak projekata izuzetno efikasno, imali smo tako puno prakse, poput muzičara. Sada je vrlo teško tako raditi, biti na jednom mestu, jer na jednom projektu radi po 10-20 ljudi. Teško je sve ispratiti, jer se svi projekti realizuju na različitim lokacijama. Nekada smo imali vremena da se više puta vratimo projektu i zajedno ga razmatramo, a sada to više nije slučaj. Vremena je malo. I pored svega smo izuzetno srećni i zadovoljni, jer u životu treba prihvatiti ono što imate. Zaista, u poslednje tri godine nismo imali problema, svih 350 zaposlenih su ostali na radnim mestima. Odoleli smo krizi.
Vaš radikalno drugačiji pristup arhitekturi nailazio je na nerazumevanje. Tako je, na primer, Vaša pobeda na konkursu za modernu operu u Kardifu, 1994, oborena sa objašnjenjem da je projekat „nesiguran i nejasan". Nakon ovoga, zaključak bi mogao biti da je rad Zahe Hadid bolji u teoriji nego u praksi. Kako ste se nosili sa tim?
Nisam imala pojma šta drugo mogu da učinim, sem da nastavim sa istraživanjem i realizacijom svojih ideja.
Da li ste kritični prema sebi?
Sama sebi mogu biti najgori neprijatelj. Kao žena, očekujem i želim da sve bude lepo i dobro i da sama budem takva. To je veoma engleski stav. Ja ne stvaram lepe zgrade - ne volim ih. Volim arhitekturu koja ima neki surov, vitalan, zemljani kvalitet. Ne morate da pravite perfektno gladak, ispoliran i obojen beton. Ako uzmete u obzir promene koje donosi igra svetlosti i senki u zgradi koja nije još završena, možete izostaviti boje i osetiti samu strukturu betona na dnevnoj svetlosti, to je divno.
Kakav je Vaš pristup radu?
Arhitektura zahteva stoprocentnu posvećenost. Ako te ne ubije, onda nisi dobar. Mislim da zaista moraš biti u tome non-stop. Ne možeš sebi dopustiti pauze.
Kako se nosite sa velikom količinom projekata bez da njihova inventivnost opada?
Dugo smo bili bez posla tako da nisam izgubila naviku da kažem - da svakom poslu. Nazovite ovo nesigurnošću ako želite. Bojim se da možemo da zapadnemo u masovnu produkciju, ali ipak mislim da nećemo. Možda, ipak, moram da naučim da kažem ne.
Vaše slike inspirisane ruskim konstruktivizmom naprosto hipnotišu. Da li još uvek slikate?
Ne. Slike su za mene uvek bile način da istražim arhitekturu. Ja nisam dobar slikar, ali sam vrlo dobar crtač, precizan. Isto tražim i od svojih zaposlenih. Moji zaposleni pate!
Vi ste inspirisali generacije studenata arhitekture, širom sveta, a studirali ste i matematiku neko vreme. Šta mislite o Vašem akademskom uticaju i radu sa studentima?
Nemam strpljenja i nisam taktična. Ljudi kažu da mogu biti zastrašujuća.
Postoji li još nešto što biste želeli da ostvarite nakon svih uspeha koje ste postigli i šta poručujete mladim arhitektima?
U životu zaista morate ceniti ono što imate. Morate prilagoditi svoje mišljenje i delovanje okolnostima, ali i misliti daleko. Ja uvek želim više i više eksperimentisanja i eksperimenata. To je moja strast i ono u čemu sam dobra. Verujem da svi mi to možemo, da izvučemo najbolje iz sebe.
Izuzetan doprinos Zahe Hadid pomeranju granica u arhitekturi još jednom je potvrđen prošle godine kada je dobila najveće priznanje za arhitektonsku delatnost u zemlji u kojoj decenijama živi i radi - Velikoj Britaniji. Zasluženo joj je dodeljena „RIBA Stirling nagrada" za projekat muzeja „MAXXI" u Rimu. Neki od principa „zelene arhitekture" tima Zahe Hadid su maksimalna iskorišćenost sunčeve energije, skupljanje i korišćenje kišnice, ekonomična ventilacija i korišćenje ekoloških materijala. Primer za to je i muzej „MAXXI", pri čijoj izgradnji je korišćen sistem solarnih krovnih i fasadnih panela („Photovoltaic (PV) systems") u saradnji sa firmom „Onyx Solar". Ono što povezuje sve nove projekte je jak stvaralački koncept obojen suprematizmom (sa samih početaka arhitektonske karijere) od skice do finalnog projekta i inovativnim i efikasnim ekološkim aspektom u samoj realizaciji svakog objekta.
Linkovi:
- Zaha Hadid - Osnovna škola u Londonu - link
- Zaha Hadid - Opera u Ganđo-u - link
- Zaha Hadid - Riverside Muzej u Glazgovu - link
- Zaha Hadid - Kulturni centar Heidar Aliev - link
- Zaha Hadid - Vodeni centar u Londonu / Olimpijske igre 2012 - link
- Lista finalista za RIBA Stirling Prize 2010 - Zaha Hadid favorit na kladionici - link
- Lista finalista za RIBA Stirling Prize 2011 - link
