Cilj održivog razvoja je da omogući svim ljudima širom sveta da zadovolje osnovne potrebe i unaprede kvalitet života, a da pritom ne ugroze kvalitet života budućih generacija.
Uprkos ovom uzvišenom cilju, s kojim teško da se neko ne bi složio, tokom poslednje dve decenije isto tako globalno je prihvaćeno mišljenje da dosadašnji model ekonomskog i društvenog razvoja nije održiv. Lalinski rečeno, mi živimo preko gubera.
Održivi razvoj stoga zahteva drugačiji pristup ne samo prema tome kako tretiramo naše ekološko okruženje i energetske izvore već isto tako i celokupnu ekonomsku proizvodnju i potrošnju. Sredstva i izvori kojima raspolažemo, bilo finansijski ili ekološki, moraju se pametnije i kreativnije koristiti da bi se dobili novi, kvalitetniji i dugoročniji rezultati. Kvalitetniji ovde znači održiviji i društveno i ekološki i ekonomski. No, začkoljica je to velika - kako postići veću produktivnost i efikasnost sa manje sredstava, a da se pritom ne kompromituje dosadašnji civilizacijski napredak i životni standard. Život u zemunicama sa malim prozorima i povratak u neku davno izgubljenu ruralnu idilu ne izgleda baš kao primamljiva i moguća opcija.
Zakonske regulative o održivom razvoju, emitovanju ugljenika i o reciklaži, koje se sve više usvajaju kako na nacionalnim tako i internacionalnom nivou počinju da imaju određenog efekta. Međutim, oslanjati se samo na regulativu zahteva skup birokratski aparat koji finansijski nije održiv u ovom novom dobu ekonomske skromnosti. Ono što se sve više priznaje kao ključni uslov održivog razvoja jeste promena celokupnog načina ponašanja kako korisnika tako i proizvodjača proizvoda i usluga. Traže se drugačiji pristup i nove ideje ili, rečima Čehovljevog junaka: „Potrebne su nam nove forme".
Oglas
Društvene mere koje su bazirane na promeni ponašanja, pre nego na tvrdoj zakonskoj regulaciji, sve su popularnije kako u komercijalnim tako i zvaničnim političkim krugovima. Na primer, Waterwise, vodeća agencija za brigu o efikasnoj i održivoj potrošnji vode u Velikoj Britanji, svoj strateški plan za period 2010-2020. bazirala je na smanjenju, a ne na ograničenju:
Naš cilj nije da ograničimo način i života i izbore ljudi već da ponudimo alternative koje imaju finansijsku, društvenu i ekološku korist".
Britanski premijer David Cameron je osnovao Nudge Unit - odeljenje za društveno gurkanje ili „Tim za uvid u ponašanje", kako je odeljenje zvanično nazvano. Ovo odeljenje je smešteno u kabinetu vlade, blisko je povezano sa kancelarijom premijera, a jedan od glavnih savetnika Nudge Unit-a je Richard Thaler, čikaški profesor i koautor popularne knjige bihevioralne ekonomije - Gurkanje: Poboljšanje odluka o zdravlju, bogatstvu i sreći. Teorija gurkanja promoviše arhitekturu izbora i ideju da vodeće političke strukture, državne i društvene institucije mogu da pomognu kreiranje okruženja i malih podsticaja koji će suptilno uticati na odluke korisnika usluga omogućavajući im da jednostavnije izaberu ono što je najbolje za njih same pojedinačno, a samim tim i za društvo u celini.
Rečima autora Thaler-a: „Cilj [knjige] Gurkanje je da pokaže da arhitektura izbora može biti upotrebljena da pomogne ljudima da naprave bolje izbore (po njihovoj proceni) bez prisile u određenom pravcu, to je filozofija koju mi nazivamo liberalni paternalizam". To znači da je cilj svake društvene politike povećanje sloboda izbora koje građani imaju. Ako oni i dalje biraju pušenje i nezdravu ishranu liberalni paternalisti i arhitekti izbora ih neće terati da se ponašaju drugačije, pošto ljudi imaju slobodu izbora. Uloga arhitekata izbora će pre biti da „svesno pokušavaju da pokreću ljude u pravcu koji ce poboljšati njihove živote. Oni gurkaju."
Thaler isto tako objašnjava da arhitekti izbora nisu samo profesionalni arhitekti već svi oni koji organizuju kontekst u kome ljudi donose odluke. Na primer, doktor koji izlaže pacijentu različite tretmane koji su mu na raspolaganju isto je tako arhitekta izbora. Ključna paralela izmedju tradicionalnih i arhitekata izbora je osnovna postavka: „There is no such thing as a ‘neutral' design". I najmanji detalj može da ima veliki uticaj na ljudsko ponašanje. Kao ilustraciju, Thaler navodi primer muškog toaleta na aerodromu Schiphol u Amsterdamu. Uprava aerodroma je ucrtala malu crnu muvu u sredinu svakog pisoara. Muškarci ne obraćaju dovoljno pažnje gde ciljaju dok uriniraju, pa su toaleti uglavnom neuredni i prljavi, medjutim, ako primate metu, njihova pažnja, a sa tim i preciznost „gađanja" se povećavaju. Testiranje je pokazalo da se nakon uvođenja ove male mete prosipanje urina smanjilo za osamdeset posto.
Mada to može na prvi mah da zvuči kao neka plišana verzija Velikog brata, naši životi su zapravo puni primera proizvoda, sistema i okruženja koji su dizajnirani tako da oblikuju i utiču na naše ponašanje na razne načine: tehnološki, fizički ili psihološki.
U kontekstu ovakvih političkih, socioloških i ekonomskih tendencija jedna disciplina ima sve značajniju ulogu u razvoju budućnosti - dizajn. Osamdeset posto uticaja na prirodno okruženje današnjih proizvoda, usluga i infrastruktura je određeno u fazi dizajna. Dizajnerske odluke određuju procese proizvodnje, određuju upotrebu materijala i energetsku potrošnju i, na kraju, uslovljavaju ono što se dešava sa proizvodima kada nam oni više ne trebaju. John Thackara, osnivač Doors of Perception, i prominentni zagovornik održivog dizajna, ili „a less-stuff-more-people world" je optimističan: „Doneli smo neke loše dizajnerske odluke. Ali, mi ih možemo popraviti."
Na primer, dizajn može da ima ključnu ulogu u planiranju dugoročnosti, posebno električnih proizvoda, rastavljanju i zameni delova, i u redizajniranju popravke i servisiranja. Isto tako, kad se otpad reciklira obično se u procesu prvobitni materiijall degradira. Automobili se rutinski tope, a da se prethodno ne izdvajaju vredni metali, kao što je, recimo, bakar, te oni tako postaju neupotrebljivi u recikliranoj leguri. Glavni problem i dalje ostaje razbacivačka potrošačka kultura koja podstiče intenzivnu kupovinu najnovijih proizvoda, uz kratkoročnu upotrebu i odbacivanje onih brzozastarelih.
Važno je imati u vidu da se ovde dizajn ne posmatra kao usko definisan estetski element razvoja novih proizvoda, već kao jedna mnogo šira disciplina rešavanja problema. Design Council - Savet za dizajn, glavno savetodavno telo za dizajn u Velikoj Britaniji, ovako definiše dizajn:
„Dizajn je ono što povezuje kreativnost i inovaciju. On oblikuje ideje tako da one postaju praktični i privlačni predlozi za korisnike i potrošače. Dizajn se može opisati kao kreativnost primenjena sa određenom svrhom."
Dizajn stoga ima ključnu ulogu u razvoju novih održivih proizvoda, sistema i usluga. Bilo da je to kroz „dizajn koji traje", čime se povećava reciklaža, a smanjuje otpad proizvoda, ili kroz „dizajn usluga" kojim se kreiraju novi sistemi za obavljanje svakodnevnih aktivnosti kroz društvenu inovaciju. Na primer, britanski proizvođač nameštaja Vitsoe je postao vodeća marka sa fleksibilno dizajniranim policama što im omogućava dugoročno trajanje.
Dizajniranje komponenti koje su lake za pomeranje i zamenu pre podstiče korisnike na to da popravljaju delove nego da kupuju novi proizvod u slučaju da se nešto pokvari. Dieter Rams, jedan od najuticajnijih industrijskih dizajnera 20. veka, koji je i dizajnirao Vitsoe 606 Universal Shelving System, u jednoj od njegovih deset zapovesti dobrog dizajna će reći:
Za razliku od modernog dizajna, [dobar dizajn] traje mnogo godina - čak i u našem rasipničkom društvu.
Dizajn usluga ili „service design" je sigurno najzanimljivija dizajn disciplina koja sve više dobija značaja u održivom razvoju. Takođe, možda poznata pod nazivom dizajn sistema, ova disciplina polazi od korisnika usluga. Mat Hunter, Chief Design Officer pri Savetu za dizajn, objašnjava: „Dizajneri su ponekad predstavljeni kao potpuno opsednuti sobom, ali u realnosti istinski veliki dizajneri izuzetno brinu o ljudima koji će koristiti proizvod, servis, zgradu ili iskustvo na kojem oni trenutno rade. Ovaj fokus na korisnike/građane inspiriše velike ideje i osigurava da rešenja zaista idu u susret pravim potrebama, bez obzira na to da li su ih korisnici potpuno svesni ili ne".
Na primer, Savet za dizajn je zajedno sa Ministarstvom za energiju i promenu klime nedavno organizovao radionicu na temu izolacije i drugih oblika kućnih izmena sa ciljem smanjenja emisije ugljenika. Skoro jedna četvrtina emisija ugljenika u Velikoj Britaniji dolazi od domaće potrošnje. Izolacija je jedan od osnovnih načina da se nivo emisija smanji, ali je put do efikasne energetske potrošnje za mnoge potrošače kompleksan, finansijski rizičan, bez jasne i praktične dobrobiti.
Zadatak ove dizajnerske radionice je bio da se identifikuje šta je ono što motiviše kućevlasnike da se aktivno uključe u efikasniju potrošnju energije. Jedan od rezultata ove radionice i istraživanja koje je vođeno u sklopu ovog projekta jeste zaključak da, izuzimajući malu grupu naprednih potrošača koji su motivisani brigom o zaštiti životne sredine, većina korisnika vidi više prepreka nego motiva da bilo šta uradi po tom pitanju. Četiri glavne prepreke su identifikovane:
-
Problem nije dovoljno vidljiv. Enegetska efikasnost domaćinstava je nevidljiva za potrošače i, čak, i oni koji su svesni da nešto treba učiniti ne znaju tačno šta da urade.
-
Nije dovoljno jasno koja je korist od izolacije. Ispitanici nisu osećali da imaju dovoljno znanja da naprave pravu odluku za njihovu situaciju.
-
Nedovoljna jasnost šta je potrebno da se uradi zbog čega je teško napraviti i potrebne planove. Cena i odlučivanje o tome šta tačno treba uraditi smatra se najvećom preprekom.
-
Posebno je naglašena zabrinutost oko toga kako da se izolacija uradi, kako da se nađe pravi majstor, stručnjak... Konačno, sve je to jedna velika gnjavaža i uzurpacija kućnog mira.
Na osnovu ovih uvida razvijeno je 8 dizajn izazova sa scenarijima koji bi odgovorili na ove prepreke i predložili ideje i rešenja koja bi bila privlačna za potrošače i koja bi motivisala njihovu promenu stava i ponašanja prema efikasnoj domaćoj potrošnji energije.
Bilo da se radi o razumevanju motiva, želja i aspiracija pojedinaca kroz etnografsko istraživanje i opservacije ili, pak, kroz aktivne radionice gde su dizajneri moderatori koprodukcije novih službi i sistema sa direktnim korisnicima usluga, ovaj pristup ima za cilj radikalnu promenu tačke gledišta. Problemi, ma kako veliki, sagledavaju se iz perspektive pojedinca i individualnih života, a ne iz helikopterske vizure države.
Razloge za rapidan razvoj ove discipline u Velikoj Britaniji i njenu popularnost kako među političarima i velikim kompanijama tako i prema lokalnim vlastima i mesnim zajednicama treba pre svega tražiti u ekonomskoj krizi i izazovima održivog razvoja. Kao što je već ranije pomenuto - para se više nema i mi moramo da izmislimo neka nova rešenja. To je najveći izazov i zadatak održivog razvoja - kako da smislimo budućnost na jedan potpuno novi način. Budućnost koja će nas inspirisati i motivisati i u kojoj nećemo morati misliti da li imamo sveća negde u fijoci, vode u lavoru, i onu staru peć, za ne daj bože.
Linkovi:
- Održivi razvoj doslovce - razvoj i perspektive gradova na prelasku dva milenijuma (linkovi) - link
- Prepreke za održivi razvoj: promene u upravama i neobaveštenost - link
- Društvo pejzažnih arhitekata SAD-a objavilo je novi sistem
za rangiranje održivosti otvorenih površina - link - Šta je održivo šumarstvo? - link
- Groblja - uticaj na životnu sredinu, urbani potencijal i održivi razvoj - link
- Arhitektura javnih zgrada - povratak simbola civilizacije - link
- Verujemo u arhitekturu - link
- Biomimikrija - dizajn po ugledu na rešenja iz prirode - link
- Arhitektura za čovečanstvo - najveća mreža održivih projekata za ugrožena
područja i zajednice (video) - link
