Za stanovnike Beograde biće to novo mesto za šetanje, izlazak, kupovinu, a za posetioce prestonice novi doživljaj grada i brži dolazak sa reke do Knez Mihailove ulice. Most, koji povezuje Savsko pristanište i Kalemegdan, zamišljen je kao šetalište, ali i poslovni prostor sa radnjama, galerijama i muzejima. Ta pešačka spona bi trebalo da bude spoj Balkanske i Skadarske, ulica po kojima je Beograd poznat, a karakteriše ih kosa kaldrma i mnogobrojne radnje i kafići. To je deo idejnog rešenja beogradskog tima ARCVS, koji je sa japanskim arhitektama podelio prvo mesto na međunarodnom konkursu za projekat Centar na vodi koji je trebalo da pronađe najbolje rešenje za rekonstrukciju Beton hale.
Kako je ARCVS zamislio da poveže pristanište i Kalemegdanski park govori za eKapiju Branislav Redžić, arhitekta i vođa tima.
"Lokacija na kojoj je Beton hala veoma je dragocena. Fascinirani tim prostorom, posmatrali smo život na reci. Postoji međunarodni rečni saobraćaj koji posetioce Beograda spušta kod Kapetanije na plato gde je carina, gde ljudi prođu kontrolu i izađu na prostor koji nema neke atribute trga i to je prvi kontakt čoveka sa Beogradom. Takođe, jedna od prvih asocijacija na Beograd jeste Kalemegdan. Taj prostor je nedovoljno eksploatisan, nije doveden u status koji bi trebalo, a jedan od razloga je i slaba veza sa priobaljem, jer ima samo vezu sa Knez Mihailovom. Trebalo je samo na adekvatan način spojiti ta dva bogatstva - reku i park", objašnjava Redžić.
Oglas
Tim ARCVS se, pre svega, fokusira na koncept, a ne na sam dizajn. Želeli su da iz svake tačke na tom prostoru može da se vidi panorama Beograda, mostovi, Kalemegdanska tvrđava. Od krova Beton hale do Kalemegdanskog parka posetioci bi mogli da dođu kroz natkrivenu pešačku ulicu ili da šetaju po njenom krovu. Ulica bi bila 300m dugačka, široka 24, a predviđena visina svoda je oko sedam metara.
"Bitno nam je bilo da neko kao posmatrač bude na tom prostoru. Naši ljudi ne borave na mestima koji su opterećeni dizajnom i imaju bolji osećaj za sedenje nego bilo gde u svetu, ovde se sedi tamo gde može da se komunicira, gde možeš da vidiš i da budeš viđen. Dizajn smo vukli iz onog što je tipično beogradsko. Paviljon rampu, odnosno zatvoreni prostor površine 11.000m2, koji spaja obalu sa parkom, određuju dva paralelna toka. Celom dužinom proteže se muzej, izložbeni prostor na 6.000m2, a nasuprot su komercijalni sadržaji 5.000m2. Tu bi se nalazili radnje i kafići tj. ponude tipične za Skadarsku i Balkansku ulicu. Paralelni tokovi povezani su na nekoliko mesta ozelenjenim dvorištima", navodi Redžić.
Iako bi most trebalo da se nađe u blizini okretnice tramvaja, šine ne bi bilo potrebno izmeštati, što realizaciju projekta čini znatno lakšom. Tramvajska trasa sačuvana je kao izrazita ambijentalna i funkcionalna vrednost. "Krug dvojke dobro obavlja saobraćajnu komunikaciju i nije predviđen da se izmešta. Baš kod zatvorene pešačke ulice, taj krug pravi fini mali izlet, izvlačenje, koje uopšte ne smeta našem konceptu. Ako turisti odluče da se zadrže pored reke, na krovu Beton hale moći će da se odmore u zelenilu i cveću i da posete paviljon koji bi mogao da bude iskorišćen za muzej, kuću gradske filharmonije ili poslovni prostor.
Postojeći izgled Beton hale neće biti menjan, a tri lifta i stepenište bili bi spone između njenog krova i pristaništa. Dve podzemne etaže od oko 25.000 m2, 800 mesta za automobile i 18 za autobuse, smeštene su u zaleđu Beton hale, između železničkog tunela i Ulice Tadeuša Košćuška.
Na pitanje da li je u tom delu moguće posle ovog projekta graditi most na Savi, Redžić kaže da most u tom delu ne bi bilo dobro rešenje zbog blizine ušća Save u Dunav. "Priča o mostu postoji kao pešačkom, žičari, mostu za metro. Pešačka komunikacija koju imaju Brankov most i koju će imati most na Adi je dovoljna, a u ovom delu bi obale mogle da se povežu sistemom brodića."
ARCVS je uradio rešenje po kome nije potrebno izmeštati Železničku stanicu, a kako kaže autor projekta, njeno uklanjanje ne bi smetalo Centru na vodi već bi još više došao do izražaja. On ne veruje da će se nešto raditi po pitanju izmeštanja železnice u narednih 10 godina jer je procedura komplikovana a i potrebno je dosta novca.
|
"U poslednjih nekoliko godina došlo je do značajnog pomaka i uglavnom ono što se projektuje, zaista se i izgradi. Mostovi, obilaznica oko Beograda, čitav niz gradskih infrastrukturnih objekata kao sistem realizovanih zdravstvenih, školskih i predškolskih kapaciteta ukazuju na sistematičan rad. Trudili smo se da radimo sa pristupom less is more (manje je više), odnosno da delujemo kao haiku poezija, da kroz štedljiv pristup dođemo da dobrog estetskog rezultata", izjavio je Redžić za dnevni list Press. |
Rešenje koje je podelilo prvu nagradu timom ARCVS jeste projekat japanskog arhitekte Soua Fudžimota. On je napravio koncept koji je nazvao Oblak. Naime, prema njegovoj ideji, ljudi bi se kružnim šetalištem, nalik na tobogane, spuštali sa Kalemegdana do Beton hale.
"Japanski biro je imao istu namenu, a grafika je različita. Fudžimoto dolazi početkom avgusta u Beograd kada ćemo razgovarati i pokušati da zaključimo šta je najbolje za Beograd. Imamo podršku gradskog arhitekte Dejana Vasovića. Posle toga, kada nađemo zajedničku ideju, trebalo bi da se uradi Izmena plana detaljne regulacije Kosančićevog venca, i onda da se pristupi projektu.
Gradnja svih objekata planiranih idejnim rešenjem ARCVS koštala bi oko 25 miliona evra, a rečna kapija bi za najmanje četiri godine mogla da bude otvorena.
