Ne pitajte se šta arhitektura može učiniti za vas, već šta vaša nacija može učiniti da unapredi arhitekturu!
Izuzetne građevine javne namene, kao što su stadioni, akvadukti, opere, muzeji ili gradske većnice, od davnina predstavljaju najizdržljiviji dokaz tehnološke i umetničke snage civilizacije, a samim tim i njene kulturne i političke ambicije. Današnje zgrade sudova, škole, autoputevi, ambasade i sl. jesu poput skupa nacionalnih ideala i stručnosti u određenom vremenu i prostoru. Arhitektonska politika, do pre tri decenije samo ideja u povoju, danas za mnoge zemlje predstavlja moćno sredstvo u službi različitih domena, poput funkcionalnog, praktičnog ili, pak, samo simboličnog.
Francuska, Holandija, Finska, Nemačka, Danska i Norveška su samo neke od mnogih zemalja (pretežno evropskih) koje su predstavile velike nacionalne arhitektonske smernice, zatim inicijative finansirane iz državnog budžeta, pa čak i vladine agencije posvećene unapređenju projektovanja u oblasti javnih objekata.
Ove ideje tek uzimaju zamaha. Evropski forum za arhitektonsku politiku (FEPA – Forum Européen des Politiques Architecturales), osnovan 1997. godine i lociran u Briselu, izlazi u susret najboljim praktičarima, sazivajući zvaničnike i deleći znanja i iskustva kako nacije mogu najbolje formulisati i primeniti sopstvene politike ili sisteme.
U Evropi, nacionalna arhitektonska politika postaje standard u istoj meri kao i nacionalna klimatska, energetska ili stambena politika.
To itekako ima smisla, naročito kada se postavi pitanje - zašto razvijene zemlje ne bi usmerile oblast koja ima širok spektar uticaja: od upotrebe resursa do urbanog razvoja, od javne bezbednosti do ekonomskog rasta?
Francuski sistem je najstariji, a po mnogima, i najuspešniji, dokazujući da vladini napori ne samo da mogu podići kvalitet građevinarstva, već mogu i utvrditi stav, kako među političarima tako i među građanima, da je arhitektura povezana sa mnogobrojnim stvarima koje su predmet nacionalnog interesa. Odlučujući momenat za francusku arhitektonsku politiku desio se 1977. godine, sa usvajanjem zakona koji arhitekturu tretira sa un intérêt public (javni interes), zvanično je prikazujući kao socijalno pitanje i predočavajući vladinu odgovornost da je brani i promoviše. Ovaj zakon omogućio je stvaranje Conseil d’Architecture, d’Urbanisme et de l’Environnement (CAUE), sa kancelarijama širom 91 francuskog administrativnog departmana, koje se bave savetovanjem lokalnih zvaničnika, privrednika i građana u oblasti građevinskih projekata i konkursa.
Norveška nacionalna arhitektonska politika, usvojena 2009. godine, iako među najmlađima, impresionira svojim dalekim dometima, uz učešće 13 od 18 ministarstava (od ministarstva odbrane do ministarstva za decu i jednakost). Dokument sadrži preko 100 strana, uvažavajući arhitekturu kao sredstvo za unapređenje društva i čuvanje kulture, ali i kao sredstvo stimulisanja ekonomije.
Stavljajući u prvi plan tri velika prioriteta – održivi razvoj, urbanu i socijalnu transformaciju, i znanje i inovaciju, arhitektonska politika Norveške počinje sa pozicijom vlade, koja treba da deluje kao uzor, a završava se ciljem povećavanja zastupljenosti norveške arhitekture u međunarodnim okvirima. „Stvar nije samo u promovisanju arhitekture, već u mogućnosti da arhitektura i politika zajedno rešavaju probleme“, kaže Lote Grep Knutsen (Lotte Grepp Knutsen), državni sekretar u ministarstvu kulture.
Uz jedan veliki izuzetak, razvijene zemlje su u protekle dve decenije usvojile centralizovane arhitektonske politike. Da li je takva politika, oličena kroz federalnu agenciju ili komisiju, izvršne organe ili neke druge vidove centralnih mera primeljiva u SAD?
Vlada SAD je kroz istoriju i sama promovisala arhitekturu i dizajn. Tomas Džeferson je bio prvi zagovornik ideje da arhitektura može igrati značajnu ulogu u pogledu širenja nacije i priraštaja, što je tada predstavljalo pitanje od izuzetnog značaja za bivše kolonije. Pogled na graditeljsko nasleđe zemlje pokazuje impresivne primere projektovanja, od urbanističkog koncepta City Beautiful pa do širokog opsega velikih infrastrukturnih projekata federalnih objekata, memorijala i spomenika.
Najdirektnije angažovane institucije u promovisanju projektovanja na najvišem nivou u SAD jesu NEA (The National Endowment for the Arts, osnovana za vreme mandata predsednika Džonsona, 1965) i GSA (General Services Administration’s Design Excellence Program, počela sa radom tokom Klintonove administracije, 1994), a zatim i National Endowment for the Humanities, President’s Committee on the Arts and the Humanities, Smithsonian, kao i State Department, koji nadgleda prezentaciju države na međunarodnim izložbama i izgradnju ambasada i rezidencija u inostranstvu.
Očigledno je, dakle, da u SAD postoji podrška, ali je ona raspršena i razjedinjena, te se stoga ne registruje kao moćna u onoj meri u kojoj je to slučaj sa ostalim državama. Pa ipak, činjenica je da postoji razvijena svest o važnosti projektovanja u američkoj kulturi, kao i u ekonomiji.
Džejson Šubah (Jason Schupbach), direktor dizajna u NEA, kaže: „Za sada nemamo neko posebno gledište, ali pomno pratimo modele drugih (nacija) i sigurno je da će to gledište biti formirano tako da model može da funkcioniše u SAD i sistemu koji ovde imamo“.
Tim koji vodi Adam Jarinski (Adam Yarinski, AIA), a čine ga još i dekan Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Sirakuzi - Mark Robins (Mark Robbins, AIA), kao i Džejms Lima (James Lima, HR&A), trenutno se bavi istraživanjem strategija koje mogu poboljšati GSA i usmeravati investicije NEA u kvalitetan projekat, društvene zajednice i kreativno planiranje prostora, sa ciljem utvrđivanja etike kvalitetnog projektovanja širom federalnih agencija, u domenu urbanog projektovanja, pejzažne arhitekture, grafičkog dizajna i javnih prostora uopšte.
Trenutno istraživanje ima korene u seriji diskusija koje je Jarinski organizovao 2008. godine, uz pomoć inženjera Gaja Nordensona (Guy Nordenson), gde je bilo reči o infrastrukturi, održivom razvoju i kontroli klime. Ove debate su vodile ka njihovom predlogu o osnivanju jedne vrste federalne komisije za projektovanje koja bi predstavljala podršku postojećim federalnim agencijama, kao i samim korisnicima federalnih fondova, čime bi se osigurao čvršći nadzor pri izboru i izvođenju projekata (javne nabavke i sl). U tom trenutku, Kongres je upravo planirao odobravanje stimulativnog paketa za velike infrastrukturne projekte u iznosu od 789 milijardi dolara, te je predlog došao u pravi čas.
„Vlada je prepoznala povezanost različitih institucija, na primer, to što se zone delovanja HUD-a (U.S. Department od Housing and Urban Development) i DOT-a (U.S. Department of Transportation) preklapaju, tako da postoji potreba da svako priča sa svakim. Stoga smo razmatrali kako da poboljšamo komunikaciju među agencijama“, kaže Robins. Nekoliko agencija već uveliko imaju mali istorijat međusobne saradnje u pitanjima projektovanja; na primer: Stejt Department konsultuje GSA za svoje projekte u inostranstvu.
Kompleksnost vladinih struktura i podela odgovornosti samo je jedna od mnogobrojnih prepreka sa kojima se sjedinjena strategija suočava. SAD nisu kompaktne poput Norveške (5 miliona stanovnika), a daleko su čak i u odnosu na Francusku (62 miliona stanovnika), te se ono što se finansira od poreza, a pritom ima predznak kulturno, tretira sa određenom dozom sumnje na Kapitol Hilu, bez obzira na to što arhitektura i dizajn ne moraju nužno predstavljati umet-nost ili kulturnu baštinu.
Kultura u SAD, u svom najopštijem značenju i domenu, teži da bude polarizovana i politizovana na način koji je nepojmljiv u Evropi, gde građani očekuju od svojih vlada da subvencionišu stvari od javnog značaja koje im prijaju i u kojima uživaju, a to svakako podrazumeva umetnost. Francuski istoričar arhitekture Žan-Luj Koen (Jean-Louis Cohen) kaže da se ideološko ili političko pitanje nikada ne postavlja, objašnjavajući to veoma malim rizikom da će francuski arhitektonski programi biti napušteni ili defundirani, čak i tokom mandata konzervativnih političkih snaga, smatrajući da su ti programi omogućili mnoge opipljive, stvarne beneficije u izgrađenim sredinama, kao i delotvornost razvoja, ali i same francuske kulture.
Zahvaljujući naporima FEPA i ostalih foruma, mnoge druge zemlje, a posebno članice EU, na putu su usvajanja zvaničnih arhitektonskih politika, uverene u socio-ekonomsku i socio-kulturnu isplativost promovisanja arhitekture i svih njenih aspekata. Sjedinjenim Američkim Državama, dakle, nedostaje jedna jaka institucija, odnosno federalna agencija koja bi bila ekvivalent ministarstvima kulture u razvijenim evropskim zemljama, pa čak i u nekim zemljama u razvoju koje su prihvatile slične modele po uzoru na one u EU.
Ipak, negativna iskustva britanske CABE mogu biti poučna i uticati na oprez kod nacija koje tek usvajaju nove arhitektonske politike. Uprkos hiljadama projekata i podstreku koji je davala, CABE je oktobra 2010. godine ostala u potpunosti van budžeta, usled ekonomske krize.
U poslednjem času, spas za CABE je došao udruživanjem sa Savetom za dizajn (Design Council), premda je broj zaposlenih u Komisiji drastično smanjen. Interesantno je da je Savet za dizajn tada bio pošteđen ukidanja finansiranja iz budžeta, najverovatnije zbog povezanosti sa ministarstvom trgovine, kao i potreba industrije i proizvodnje, dok je CABE bila primarno povezana sa ministarstvom kulture. U budućnosti će obe institucije biti zasnovane na komercijalnim izvorima prihoda, po principu konsultovanja kakvo je CABE već vršila za potrebe Olimpijskog komiteta, kao i za nacionalnu železnicu.
Kao suština se nameće vrednovanje dugoročnih i kratkoročnih ciljeva. U nameri da SAD ostanu konkurentne, što je i predsednik Barak Obama u toku godine naveo kao ključ za oporavak nacije, jasno se može sagledati da su dugoročni ciljevi pravi izbor u pogledu investiranja u brze železnice, odr-živost i dobijanje čiste energije iz obnovljivih prirodnih izvora.
Dobro isplanirana arhitektonska politika može uticati na prevazilaženje političke kratkovidosti koja konstantno guši navedene napore pri ostvarivanju navedenih ciljeva, omogućavajući donošenje vrednih zakonskih propisa koji će međusobno povezati različite profesije, naročito kada je u pitanju sfera ekonomije, koja obuhvata stvaranje novih radnih mesta, povećanje izvoza ili, pak, poboljšanje zdravlja nacije. Iako nacionalna arhitektonska politika SAD deluje zamršeno i tesno povezana sa ishodom izbora, nijedna politička partija ne poseduje dizajn, kao ni faktore koji na njega utiču.
„Dizajn ne bi trebalo posmatrati kao luksuz koji postavlja dodatne troškove, već kao proces kojim se povećava kvalitet života. Naše mogućnosti efikasnog takmičenja na stranim tržištima umnogome zavise od često podcenjenog ali integralnog elementa – kvaliteta dizajna.“ (Ronald Regan, Presidential Design Awards 1987)
„Novac se troši na sve moguće načine; stoga se treba nadati da će svaki potez imati potencijala koliko god je to moguće“, kaže Robins, nastavljajući: „Ukoliko nastupimo sa nečim što demonstrira vrednost arhitekture, ne poput neke vrste post-fakto mase ili dekoracije, već fundamentalno, u odnosu na svest o našem okruženju i načinu života, to će biti neverovatno. Izazov je pokazati kako snaga naših disciplina u dizajnu može voditi ka tome da se svi ostali delovi naše kulture učine boljim, efikasnijim i uspešnijim.“
|
Pregled nacionalnih arhitektonskih politika Austrija Austrija je savezna država, poput Nemačke, što znači da je njenih devet federalnih jedinica (Bundesländer) prvenstveno odgovorno za primenu arhitektonske politike; drugim rečima, regionalne vlade definišu njihove sopstvene standarde za projekte iz federalnog budžeta. Na zahtev austrijske skupštine, progres u provincijama se analizira na svakih pet godina. Danska U pouzdanom skandinavskom maniru, politika Danske, usvojena 2007. godine, počinje davanjem prioriteta kvalitetu života, no najzanimljivije što su zajedno predstavili ministarstvo ekonomije i ministarstvo kulture, jeste akcenat na arhitekturi koja promoviše turizam i izvoz. Danski arhitektonski poslovi utvrđuju konkurentni, dinamički i globalno orijentisani sektor sa potvrđenim međunarodnim iskustvom i sposobnošću za proboj na tržištima. Francuska Za uspeh francuske arhitektonske politike i inicijative zaslužna je sveobuhvatna, višeslojna mreža koja funkcioniše odozgo na dole, promovišući projektovanje sa ekonomskog i kulturnog aspekta. Ova mreža obuhvata mnoštvo savetodavnih tela, agencija u sklopu ministarstava, i mnoge druge odseke. Nemačka Savezno ministarstvo za transport, građevinu i stanovanje pokrenulo je inicijativu za arhitekturu i umetnost (Baukultur) 2000. godine, koja ide u prilog svakoj profesionalnoj organizaciji koja je povezana sa projektovanjem. Inicijativa se, zapravo, prvenstveno fokusira na podizanje svesti kod svih onih koji na bilo koji način učestvuju u graditeljskim poduhvatima, podvlačeći regulaciju za dobijanje projekata putem saveznih konkursa. Italija Kao zemlja sa najvećim brojem arhitekata u prestonici, Italija ima nacrt arhitektonske politike, ali joj nedostaje politička pozadina koja će podržati njen razvoj i implementaciju. Vlada je 2001. osnovala direkciju DARC (le Direzione Generale per l’Architettura e l’Arte Contemporanee), zasnovanu na francuskom modelu finansiranja opštinskih konkursa. Međutim, DARC nije bila uspešna kada je reč o primeni ovog rešenja. Holandija Ova zemlja ima interesantnu rotirajuću poziciju glavnog arhitekte, na kojoj se rotiraju osvedočeni profesionalci u struci, tako da ova pozicija nikako ne predstavlja mesto za razvoj karijere jednog birokrate. Glavni arhitekta ima odgovornost i obavezu da stimuliše kvalitet arhitekture i prikladnost javnih građevina u kontekstu urbanizma, da savetuje vladu po pitanju arhitektonske politike, ali i da vrši izbor arhitekata koji se angažuju na državnim projektima. Norveška Norveška politika objedinjuje diskusije o pejzažnoj arhitekturi, otvorenom prostoru, životu u gradovima, kulturnom nasleđu, održivosti i proširivanju znanja. NTR (National Tourists Routes) možda na najbolji način oslikava ciljeve ove politike: projekat Norwegian Public Roads Administration predstavlja kampanju za razvoj i unapređenje 18 turističkih ruta, koja se ogleda u desetinama impresivnih projekata, dela združenih napora inženjera i pejzažnih arhitekata, koji uključuju vidikovce uređene u vidu platformi, pešačke mostove, kioske i info-punktove. Ujedinjeno Kraljevstvo U Ujedinjenom Kraljevstvu, kao model unapređenja standarda u projektovanju i razvoju javnih objekata i javnih površina postoji Komisija za arhitekturu i građenu sredinu (CABE – Commision for Architecture and the Built Enviroment). Od svog osnivanja 1999. godine, kroz CABE, koja je postala deo Saveta za dizajn (Design Council) prošlo je preko 3.000 velikih projekata, u kojima je ova komisija učestvovala nezavisnim kritikama, ali i tehničkim savetovanjem. SAD SAD su do sada sprovele više inicijativa vezanih za projektovanje, uz posebna obeležja tokom mandata predsednika Kenedija, Džonsona, Niksona, Regana i Klintona, uključujući stvaranje ustanova: National Endowment for the Arts, Federal Design Improvement Program i Presidential Design Awards. |
